Navikavanje na kapitalca

Za sedam godina koliko postoji, Haški tribunal (koji mnogi u Hagu zovu i „jugoslovenski“) zadržao je kao konstante samo ime, adresu i ponešto nesimpatija i sumnji koje prema njemu gaje određene političke strukture u Beogradu i Zagrebu, i deo stručne javnosti koji u njemu pre svega vidi sredstvo pritiska Zapada na male države. Sve ostalo izgleda danas dosta drugačije nego u danima kada je sud osnovan i kada su mnogi verovali da će pravda eventualno stići samo one iz streljačkih strojeva, nikako i nikada one koji su tim strojevima izdavali naredbe.

Te 1993, kada se počelo, ovaj sud je imao tek nekoliko desetina zaposlenih i budžet od oko 200.000 dolara. Zaposlenih danas ima više od hiljadu, a prošle godine je za aktivnosti Suda izdvojeno oko 90 miliona dolara (poređenja radi, Komisija UN-a za ljudska prava koja pokriva čitav svet raspolagala je u isto vreme sumom od 20 miliona dolara). Sada kad se u zatvoru u Ševeningenu nalazi i bivši jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević za novac više niko ne mora da brine. Amerikanci koji su najveći finansijeri Tribunala sigurno neće štedeti u trenutku kada je u zatvor stigao „kapitalac“, kako se za Miloševića govori po hodnicima ovog suda. Zbog svega toga i ne čudi previše priča da se po Miloševićevom dolasku u zatvor na privatnim kućnim žurkama zaposlenih u Tribunalu naveliko točio šampanjac. Posle toga je i glavna haška tužiteljica Karla del Ponte mogla da uzme mali predah i skokne do Ženeve odakle će, kako se nezvanično saznaje, ponovo put Zagreba gde njene optužnice uporno proglašavaju za „političke“ i gde je Račanova vlada bila ozbiljno uzdrmana samo zbog odluke da poštuje važeće hrvatske zakone.

BORBA ZA PUBLICITET: Osim stabilnih prihoda, Miloševićev dolazak u Hag Tribunalu je i zagarantovao publicitet, ali i obavezu da više nego ranije vodi računa o sopstvenom kredibilitetu, objektivnosti, neutralnosti i utisku koji ostavlja na okolinu. Zvaničnici Suda uporno ističu da će bivši predsednik SRJ imati potpuno isti tretman kao i svi ostali koji su dospeli u zatvor u Ševeningenu, ali i priznaju da im je za takvo „rutinsko ponašanje“ potrebno još malo vremena. Miloševićeva supruga Mirjana Marković, na primer, za sada je jedina koja je holandsku vizu i mogućnost da poseti muža dobila na samo tri dana. Reklo bi se „eksperimentalno“, i to izgleda najviše zbog strahovanja holandskih vlasti da njeno javno pojavljivanje nosi sa sobom velike bezbednosne rizike, pre svega zbog velikog broja izbeglica koji žive u ovoj zemlji. U haškom zatvoru inače ne bi trebalo da bude zaposlenih koji bi novinarima kasnije do najsitnijih detalja prepričavali i feljtonizirali priču – tako je govorio zatvorenik broj 39.

Na dan kada se Milošević prvi put pojavio pred sudijama Tribunala uvedene su i posebne mere obezbeđenja – broj stražara bio je veći nego obično, na ulazu u sudnicu bio je postavljan i specijalan pokretni zaklon koji se ne postavlja za ostale haške zatvorenike. Čovek koji brine o slici i tonu u sudnici priznao je novinarima koji su ovih dana izveštavali iz Haga da je na predlog sudije Ričarda Meja za Miloševića bio pripremljen poseban sistem ozvučenja, verovatno sličan onome koji su nekada koristili socijalisti kada u srpskom parlamentu nisu želeli da čuju ono što im se ne sviđa. Po njegovom mišljenju, plan isključivanja Miloševića u potpunosti je uspeo.

U Haškom sudu se trenutno iza zatvorenih vrata razrađuju i strategije za slučaj da Milošević i ubuduće odbije da koristi usluge advokata i pokuša da pretvori proces u čisto politički, organizovan, kako on kaže, po diktatu NATO pakta. Kristijan Rode iz odeljenja za pravnu pomoć i pitanja pritvora ističe da u Miloševićevom slučaju još nije započeta ni redovna procedura kojom se utvrđuje ima li osumnjičeni dovoljno novca da sam plaća advokate. Troškovi su oko 30.000 nemačkih maraka mesečno, i do sada su samo trojica osumnjičenih (Blaškić, Kordić i Talić) samostalno plaćali svoju odbranu. Za sve druge učinio je to Tribunal. Na pitanje šta se smatra granicom bogatstva, Rode vrti glavom i kaže kako nekada ni milion maraka imovine nije dovoljno ako je neophodno plaćati tim advokata više od dve godine koliko procesi obično traju. Miloševićevo bogatstvo i platežne moći niko još nije ni počeo da utvrđuje jer on i dalje tvrdi da mu advokati nisu potrebni.

S obzirom na to da autoritet jednog ovakvog suda u dobroj meri zavisi i od toga da li ga javnost doživljava kao legitiman, i da je Milošević najavio borbu za dokazivanje njegove nelegitimnosti, onda nimalo ne čudi što malo ko od zaposlenih u Tribunalu pristaje da glasno razmišlja o tome kako bi takav proces uopšte mogao da izgleda. Tim pre što je već sada jasno da će se Milošević sa Tribunalom boriti za publicitet – on će nastojati da ga čuje ceo svet, oni da mu na zakonit način isključe ton. Bivši italijanski ministar inostranih poslova Đani de Mikelis tvrdio je ovih dana u jednom novinskom intervjuu da Milošević i nije imao pred sobom veliki izbor – mogao je da se opredeli isključivo za ovakav način sopstvene odbrane, ili da izvrši samoubistvo.

VLASTITA PRAVILA: De Mikelis inače kao slabu tačku Tribunala vidi upravo dosadašnji rad Karle del Ponte i njenu izjavu kako joj je „žao što je Franjo Tuđman umro“ jer bi i on trebalo da izađe pred sud. „To je verovatno tačno, ali dok je Tuđman bio živ, bio je tretiran sasvim drugačije. Znači, sve se to događa sa dozom hipokrizije ili dvostrukog merila“, tvrdio je ovih dana De Mikelis i intervjuu jednom zagrebačkom listu. Za razliku od De Mikelisa, koji se osvrće na ono što je bilo, aktuelni srpski ministar pravde Vladan Batić neprekidno najavljuje šta će gospođa Del Ponte činiti u neposrednoj budućnosti. Batić tvrdi da će ona potpisivati naloge za hapšenje nekih bivših čelnika UČK-a sa kojima ovih dana planira da se vidi srpski premijer Zoran Đinđić. U samom Tribunalu ovakve Batićeve izjave komentarišu prilično neodređeno, pominjući često i slabu saradnju srpskih vlasti. Vađenje ovakve vrste ne deluje previše ubedljivo. U vreme rata na Kosovu, tadašnja glavna tužiteljica Suda Luiz Arbur tvrdila je da je obilje važnih činjenica i dokaza dobijala od haških „saradnika“ iz NATO-a. Karla del Ponte mogla bi danas da se pozove na „saradnike“ iz KFOR-a. Za razliku od NATO-a koji je svojevremeno svedočenja kosovskih Albanaca prikupljao po Makedoniji, KFOR danas u potpunosti kontroliše kosovsku teritoriju.

Dovođenje Slobodana Miloševića u Hag navelo je mnoge svetske medije da se upuste i u predviđanje krajnjeg ishoda ovog procesa. Prema nekim prognozama, dokazivanje Miloševićeve krivice možda bi moglo biti prilično teško jer je ona pre svega politička i indirektna. Drugi se protive takvoj tezi tvrdnjom kako u Drugom svetskom ratu mnogi od onih koji su bili najodgovorniji za progone i ubistva ljudi lično nikada nisu okrvavili ruke. U svakom slučaju, Haški sud očigledno nije moguće meriti modlama nacionalnih pravosudnih sistema jer on radi po sopstvenim pravilima koja se uz sve to neprekidno menjaju (tamo zaposleni radije upotrebljavaju reč – usavršavaju). Dražen Erdemović, koji je stajao u streljačkom stroju i ubio više od 80, ljudi bio je osuđen na pet godina zatvora koje je odležao i danas živi negde pod novim imenom i prezimenom. Neki od onih koji su naređivali raznim erdemovićima ili preko politike pravili prostor za slična nedela a lično nikada nisu pipnuli oružje završiće (ili su već završili) kao večiti stanovnici zatvora u Ševeningenu. Takođe, u Hagu je sasvim moguće da neko ko je odgovoran za genocid dobije manju kaznu od onoga koga tužilac ne tereti za takvo delo. Onima kojima tako nešto smeta preostaje jedino da se podsete kako su upornim izbegavanjem da se na vreme suoče sa sopstvenim zločinima i zločincima Srbi, Hrvati i Bošnjaci svetu godinama slali poruku kako ništa drugo sem Haga izgleda i ne postoji. Veći deo sveta prihvatio je u međuvremenu stav da je Tribunal navodno postao i savest čitave međunarodne zajednice.

PRAVDA „NA DELU„: U Haškom tribunalu zvanično ne postoji sezona godišnjih odmora, pa su tako protekle nedelje, usred jula, od tri postojeće sudnice dve bile gotovo neprekidno zauzete. Pre nekoliko dana u jednoj od tih sudnica (onoj u kojoj se prvi put pred sudom pojavio i Slobodan Milošević) sreli su se, na primer, nekada čelni ljudi Republike Srpske Biljana Plavšić i Momčilo Krajišnik, svojevremeno politički istomišljenici i čelnici SDS-a, a posle Dejtona i žestoki politički protivnici. Boravak u pritvorskoj jedinici u Ševeningenu kao da je donekle ispeglao stare omraze – Krajišnik i Plavšićeva prvo su pružili jedno drugom ruku i zatim na tzv. statusnoj konferenciji (u haškim procesima svakih 120 dana odbrana i tužioci zajedno sa sudijama javno utvrđuju i pretresaju dokle se stiglo u nekom konkretnom slučaju) saslušali pravnička nadmudrivanja i zagrevanja za suđenje koje će početi u januaru iduće godine. Nešto kasnije stigla je i očekivana vest da će Biljana Plavšić početak tog suđenja najverovatnije dočekati u Beogradu – na privremenoj slobodi.

Oni koji u Tribunal dođu ne bi li se što bolje pripremili upravo za velika suđenja koja u Hagu predstoje narednih meseci obično imaju priliku da pogledaju film „Pravda na delu“. U tom filmu koji detaljno govori o radu Tribunala glavna poruka mogla bi se svesti na rečenicu da Haški sud neće biti pobednički sud, odnosno da će na njemu jedini pobednik biti pravda. Teza je, naravno,s sasvim dobra. Istovremeno, u nju je prilično teško poverovati dok se među glavnim glumcima koji u ovom filmu govore o pravdi pojavljuju likovi poput Medlin Olbrajt i Alije Izetbegovića. Oboje bi bolje pristajali uz naslov – pravda je spora.