Srbiji očajnički treba savet za nacionalnu bezbednost i svako dalje odlaganje njegovog stvarnog formiranja je nedopustivo
U poslednjih nekoliko meseci javnost u Srbiji je svedok rasprave oko toga kako će biti ustrojen Nacionalni savet za bezbednost. Naravno, rasutost moći koja postoji u Srbiji odrazila se i na ovo pitanje. „Kakofonija glasova“ koji dolaze iz različitih centara vlasti nastavlja da zbunjuje, kako strane zvaničnike tako i domaću javnost. Kad se tome doda i naša tradicionalna sklonost da stvari rešavamo na jedinstven način i da ne učimo iz tuđih iskustava, stvari izgledaju još gore.
Pored toga, zemlja u kojoj živimo je pomalo zemlja bez identiteta. Niti joj se znaju granice, niti ljudi imaju izražen osećaj pripadnosti takvoj političkoj zajednici, niti se, što je najgore, nazire kraj raznoraznih kriza u kojima se već dugo batrgamo. U tom smislu, upotreba nekih od termina kao što su nacionalni interes, nacionalna bezbednost i slično, u našem kontekstu deluje potpuno besmisleno. Kako to ističe poznati harvardski politikolog Semjuel Hantington, „Nacionalni interesi su izvedeni iz nacionalnog identiteta. Mi prvo treba da znamo ko smo da bismo znali šta su naši interesi.“
Ipak, postoji saglasnost među stručnjacima koji se bave proučavanjem međunarodnih odnosa da je „nesvodivo jezgro nacionalnog interesa nacionalna bezbednost“. Nacionalna bezbednost se pak može odrediti na različite načine. U nju spadaju opstanak neke države, očuvanje njenog teritorijalnog integriteta, njene nezavisnosti, ali i, da tako kažemo, nematerijalni elementi kao što je kvalitet života u tom smislu da se živi život dostojan čoveka. Takođe, treba istaći da je sadržaj pojma nacionalna bezbednost promenjiv. Tako u jednom trenutuku on može obuhvatati interes opstanka i očuvanja golih života stanovnika neke države, ali se ponekad može proširiti i na neke druge oblasti kao što su ekonomski prosperitet, očuvanje životne sredine i slično. Dakle, okolnosti igraju bitnu ulogu u određenju sadržaja pojma nacionalna bezbednost. Kad se tome dodaju institucije koje se staraju o bezbednosti i ljudi koji ih vode, u njima rade, ili pak utiču na njihovo funkcionisanje, imate celokupan sistem bezbednosti jedne zemlje na delu.
Sjedinjene Američke Države nisu bile nikakav izuzetak od ovog pravila. Istoričar sa Univirziteta Jejl Džon Luis Gedis, vidi uzročno-posledičan odnos između pretnji nacionalnoj bezbednosti i formiranja institucija kao odgovor tim pretnjama. Po njemu, iz tri velike pretnje bezbednosti SAD (rata sa Britancima iz 1812. koji je kulminirao paljenjem Bele Kuće i Kapitola dve godine kasnije, napada Japana na Perl Harbur 1941. i terorističkih napada od 11. septembra 2001. godine) nastajale su nove institucije čiji je cilj bio da se poveća bezbednost američke države i građana. Jedna od institucija koja je obeležila poslednjih šezdesetak godina u spoljnoj i bezbednosnoj politici SAD jeste i Savet za nacionalnu bezbednost (The National Security Council).
Savet za nacionalnu bezbednost je nastao 1947. godine tzv. Aktom o nacionalnoj bezbednosti (The National Security Act), koji je usvojio Kongres, a potpisao tadašnji predsednik Hari S. Truman. Pored Saveta za nacionalnu bezbednost, tada su formirani i Centralna obaveštajna agencija (The Central Intelligence Agency), jedinstveno Ministarstvo odbrane (Department of Defense), te Združeni generalštab američke vojske (The Joint Chiefs of Staff). Cilj formiranja svih ovih institucija bio je da se isprave greške koje su u funkcionisanju američkog sistema bezbednosti uočene tokom Drugog svetskog rata. Drugačije rečeno, promenjene okolnosti zahtevale su promenu institucija bezbednosti.
Akt o nacionalnoj bezbednosti glavnu ulogu Saveta za nacionalnu bezbednost vidi u „davanju saveta predsedniku sa ciljem integrisanja unutrašnje, spoljne i vojne politike o pitanjima koja se odnose na nacionalnu bezbednost“. Dakle, cilj Saveta je da predsednik (kao najmoćnija institucija u SAD u stvarima koje se odnose na spoljno politička i vojna pitanja) na jednom mestu čuje sve glavne predstavnike svoje administracije i glavnih poluga vlasti, te da na taj način izbegne probleme u koordinaciji između različitih državnih službi, koji su postojali u vreme Drugog svetskog rata. Kada se uzme u obzir veličina američke administracije i broj različitih agencija čije mišljenje treba saslušati, stvari postaju još jasnije. Sve to bi, naravno, proizvelo odluke koje bi bile bolje, promišljenije i u krajnju ruku legitimnije.
Kao članove Saveta za nacionalnu bezbednost Akt navodi predsednika, potpredsednika, državnog sekretara i ministra odbrane. To su, dakle, tzv. članovi po zakonu (Statutory members). Zakon takođe predviđa i mesto tzv. savetnika po zakonu (Statutory Advisers), u liku direktora Centralne obaveštajne agencije i načelnika Združenog generalštaba američke vojske. Vremenom, broj onih koji prisustvuju sastancima Saveta za nacionalnu bezbednost se proširio i uključivao je savetnika predsednika za nacionalnu bezbednost, ministra finansija, šefa predsednikovog kabineta (The Chief of Staff), savetnika predsednika za ekonomsku politiku, ministra pravde, direktora Kancelarije za upravljanje budžetom, te zavisno od teme spisak onih koji prisustvuju može se proširiti i na druge najvažnije članove administracije.
U zavisnosti od vrste i nivoa složenosti pitanja koja se razmatraju, sastanci Saveta za nacionalnu bezbednost održavaju se na tri nivoa: na nivou glavnih članova (The Principals Committee), na nivou zamenika ministara i zamenika rukovodilaca odgovarajućih agencija Vlade SAD (Deputy Committee), te na nivou članova administracije kojima je to svakodnevna obaveza, a koji su postavljeni na to mesto od strane različitih agencije vlade SAD (Policy Coordination Committee).
Treba istaći da je za samo funkcionisanje Saveta za nacionalnu bezbednost od posebnog značaja mesto savetnika predsednika SAD za nacionalnu bezbednost i samog „stafa“ Saveta za nacionalnu bezbednost. Savetnik predsednika za nacionalnu bezbednost, u stvari, personifikuje sam Savet. Od skromnih početaka kao izvršni sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost u vreme Trumanove administracije, preko znatno ojačane pozicije u vreme predsednikovanja Dvajta Ajzenhauera, do sadašnje titule početkom šezdesetih godina prošlog veka. Od prvobitnog zadatka da koordinira i prikuplja različita dokumenta, do jednog od najuticajnijih ljudi oko predsednika, položaj savetnika za nacionalnu bezbednost oduvek je privlačio pažnju i sa nestrpljenjem se čekalo ko će biti izabran za tu funkciju. Iako ovo mesto ne zahteva potvrdu odgovarajućeg komiteta Senata SAD, već predsednik svojom voljom bira ličnost koja njemu odgovara, sama činjenica da se njegova kancelarija nalazi tik nekoliko koraka od Ovalne sobe, da je on predsedniku uvek na raspolaganju i da od svih članova administracije predsednik najviše vremena provodi sa njim u razgovorima, potvrđuje opasku jednog od bivših savetnika za nacionalnu bezbednost Henrija Kisindžera da je „blizina, blizina i blizina“ najvažnije pravilo politike u Vašingtonu. Pored Kisindžera, tu funkciju je dosad obavljalo ukupno 22 ljudi, uključujući i takve ličnosti poput Zbignjeva Bžežinskog (u vreme predsednika Kartera), ili Brenta Skoukrofta (u vreme predsednika Forda i Buša starijeg). Sadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost Stiven Hedli nasledio je na tom mestu državnog sekretara SAD u drugoj Bušovoj administraciji Kondolizu Rajs. Pomagati predsedniku da donese što bolje odluke, poznavati njegove navike i njegove preference, održavati svakodnevni kontakt sa najvažnijim ljudima u Izvršnoj kancelariji predsednika (kojoj pripada) i sistemu bezbednosti, po potrebi se sastajati sa stranim diplomatama, putovati u inostranstvo, koordinirati rad svih ovih komiteta i samog „stafa“ Saveta, samo su deo zadataka koji stoje pred njim. U tom smislu, takva osoba treba da poseduje izrazitu socijalnu inteligenciju i obrazovanje, da ima dobre kontakte sa svetom politike, biznisa, vojske, obaveštajnih službi i diplomatije, da ima dovoljno hrabrosti da kaže predsedniku kad greši i što je najvažnije da bude sposobna da zadobije poverenje osobe kojoj služi. Ukoliko ovo poslednje izostane, sve pada u vodu.
Da bi se ovaj celokupan posao obavio, savetniku predsednika za nacionalnu bezbednost na raspolaganju stoji „staf“ koji mu pomaže u obavljanju svih ovih funkcija. Broj ljudi koji rade u „stafu“ vremenom se povećavao, od nekoliko ljudi u vreme početaka pa do stotinak i više u nekim razdobljima. „Staf“ je organizovan po regionalnom i po funkcionalnom principu. U zavisnosti od okolnosti „staf“ se uvek može prilagoditi i uvesti neku novu oblast kojom se bavi, ili pojačati bavljenje nekim područjem sveta koje je u tom trenutku od kritičnog značaja za nacionalnu bezbednost SAD. Glavni proizvod rada „stafa“ jesu takozvani memorandumi o nacionalnoj bezbednosti, u kojima se analiziraju različita pitanja i predsedniku se nude različite opcije koje mu stoje na raspolaganju uz neizbežne argumente pro et contra. Cilj je da se faktor iznenađenja svede na minimum (što je veoma teško ostvarivo), te da se predsedniku pomogne da donese što bolje odluke. Jer na kraju, on je taj koji odlučuje.
Srbija kao zemlja koja je na kraju ostala i bez zajedničke države sa Crnom Gorom, treba da izvuče neke pouke iz svega ovoga. Nama očajnički treba savet za nacionalnu bezbednost i svako dalje odlaganje njegovog stvarnog formiranja je nedopustivo. U okolnostima u kojima živimo koordinacija između različitih državnih službi koje se bave problematikom bezbednosti potrebnija je više nego ikada. To nije samo pitanje teorije, to je pitanje opstanka države čiji smo građani, to jest onoga što će nakon svih ovih dešavanja preostati od nje. Trvenja oko toga pod čijim će okriljem funkcionisati Savet (da li pod predsedavanjem predsednika Vlade Republike Srbije ili predsednika Republike) manje su važna od suštinske poruke koju treba da uputimo narodu kojem pripadamo, a to je da konačno treba da se okrenemo sebi i rešavanju sopstvenih problema. Neka savet za nacionalnu bezbednost Republike Srbije bude jedan od prvih koraka na tom dugom, neizvesnom, ali kako se sada čini, jedinom mogućem putu.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
