Foto: Dragan Kujundžić
Prilično sam siguran da se Evroprajd neće održati onako kako je zamišljen, kao jednonedeljna manifestacija u Beogradu. Policija može da štiti povorku koja šeta gradom po unapred utvrđenoj ruti, ali ne i pojedinačne učesnike kada se rasprše po gradu. Oni bi, nažalost, bili skoro sigurno izloženi nasilju. Najviše što očekujem je jednodnevna manifestacija kao i do sada.
Foto: Dragan KujundžićNaše društvo skoro ništa ne čini radi zaštite ljudi istopolne orijentacije i dopušta užasne javne izlive mržnje prema njima, kao što je bio govor vladike banatskog Nikanora pre dve nedelje. Niti je Crkva na to reagovala, a nije mu prvi put, niti se ograđuje od predsednika nekih manjih parlamentarnih stranaka, gde dominiraju Dveri i Zavetnici, koji bukvalno huškaju na nasilje nad njima. Uostalom, Beograd ima novog gradonačelnika, koji je već najavio da neće učestvovati na Evroprajdu.
Zašto u Srbiji ova predrasuda, praćena skoro patološkom mržnjom, tako teško može da se promeni, posebna je tema. Ključ je naravno u karakteru patrijarhalne i autoritarne kulture, koja u konceptu “muškosti” nasuprot konceptu “ženske slabosti” vidi temeljnu organizaciju porodice i društva, i na njoj zasnovan model potpune muške dominacije. Tu uzgred imate odgovor na pitanje zašto mnoge muškarce toliko uznemirava muški homoseksualizam dok su prema ženskom indiferentni. Ta patrijarhalna podela i dominacija jedne rodne uloge odbijaju svaku mogućnost da, kako je govorio Jung, prepoznamo u sebi princip drugog pola. Za homofobe muškarac istopolne orijentacije “nije muškarac”, on je osoba koju bi rado tukli, što je psihoanalitički zanimljivo – ipak bi je dodirivali, ali kroz batine.
Socijaldemokratska unija (SDU) bila je kao politička stranka dosta različito organizovana od drugih stranaka devedesetih u Srbiji. Recimo, imala je u svom statutu jasno definisanu mogućnost frakcija. I Socijaldemokratsku omladinu (SDO) koja je bila sasvim samostalna u radu. Upravo je ona, kao dosledan branilac ljudskih prava, rešila da štiti ljude istopolne seksualne orijentacije. Tada nije bilo mnogo NVO koje su se time bavile, a i neki od njihovih osnivača počeli su svoj rad u SDO-u. To je imalo za posledicu da su nam grupice neonacista dva puta demolirale sedište stranke i pretukle sve koje su zatekle unutra. Posebno je bilo dramatično 2001. godine, prilikom organizacije prve Prajd šetnje posle političkih promena, gde je policija potpuno podbacila u proceni mogućeg nasilja. Tada su mnogi učesnici pretučeni, neki policajci ozbiljno povređeni a prilično velika masa je krenula Ulicom kralja Milana da zapali sedište SDU-a koje je tada bilo u blizini Trga Slavija. Policija je to jedva sprečila.
Od dolaska SNS-a na vlast nema više nasilja. Razlog možete videti prilikom suđenja Dijani Hrkalović i kriminalnoj grupi Belivuk. BIA i MUP su manje-više preko njih potpuno kontrolisali navijačke grupe, koje jesu udarna pesnica svakog uličnog nasilja na ovakvim događajima. Ali, s obzirom na to da se broj nerešenih problema za vlast u Srbiji umnožava, od problema Kosova do problema energenata, nije sigurno da će ova pseudotolerancija Prajda važiti i ubuduće. Netolerantna vlast neće postati stvarno tolerantna. Naprotiv, mislim da će se prava tih društveno marginalizovanih ljudi jako suziti.
Ćacilend nije samo bizarnost, kažu sagovornici „Vremena“, već ima razne funkcije. Držanje tog rugla u centru grada košta vlast, ali bi je još više koštalo da je sada ukloni i prizna svojevrsni poraz
Ruglo u centru Beograda klasičan je paramilitarni kamp koji “čuva” prostor za proteste protiv vlasti i koji je spreman za upotrebu sile nad kritičarima režima, kao što se i dešava. Dalje – to je i neka vrsta odbrambenog garnizona jer se režim zaista plaši demonstranta. Reč je i o mestu sa kog se građani kontinuirano provociraju. U svakom slučaju, u pitanju je zatvorena, organizovana i militarizovana struktura koja ima komandni štab, jasnu hijerarhiju, obezbeđenje, kontrolu prostora, ulaza i izlaza, uz prisustvo uniformisanih i poluuniformisanih ljudi pod zaštitom policije
“Ako kritikujete, optuže vas da rušite državu; ako se samožrtvujete – ćute. Štrajk glađu bi trebalo da ukaže društvu na to u kakvoj se poziciji čovek našao kada mu ništa drugo ne preostaje”, kaže za “Vreme” profesor Oliver Tošković. “Postupak Hrke i reakcija onih koji su je podržali pokazuju da postoji spremnost i istrajnost u borbi iako je ta borba dugotrajnija nego što bismo želeli”, zaključuje u našem nedeljniku profesorica Tamara Džamonja Ignjatović
“Kroz istraživanja koje pratimo ne vidimo da se dešava ništa što pokazuje da su građani razočarani i da apstinenti žele da se vrate u apstinenciju. Ljudi su i te kako rešeni da kada god dođu izbori, izađu i glasaju protiv SNS. A to vam pokazuju i trenuci velikih mobilizacija u društvu”
Kako su maturanti u blokadi postali studeni u blokadi, šta misle o sebi i drugima i za kakvu se Srbiju bore
Ukoliko imate trunku ličnog integriteta, lako ćete ugledati samog sebe na kiši u štrajku glađu. Kao što danas za Milomira Jaćimovića nema pravde, zakona i ustavnih prava, sutra ih možda ni za vas neće biti
Nema ničega u ideji Fakulteta srpskih studija što državni univerziteti već ne pokrivaju. „Identitetske discipline“ nisu drugo do košmari proizašli iz falangističkih glava
Ko je od nas ikada pogledao svih 250 imena poslaničkih kandidata na listi za koju želi da glasa? Iako to nigde nije rečeno, jasno je da će studentska lista biti švedski sto. Ako je ikom bitno, moj glas imaju, sve i da mi se 249 imena ne dopadne
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
