Prilično sam siguran da se Evroprajd neće održati onako kako je zamišljen, kao jednonedeljna manifestacija u Beogradu. Policija može da štiti povorku koja šeta gradom po unapred utvrđenoj ruti, ali ne i pojedinačne učesnike kada se rasprše po gradu. Oni bi, nažalost, bili skoro sigurno izloženi nasilju. Najviše što očekujem je jednodnevna manifestacija kao i do sada.
Foto: Dragan Kujundžić
Naše društvo skoro ništa ne čini radi zaštite ljudi istopolne orijentacije i dopušta užasne javne izlive mržnje prema njima, kao što je bio govor vladike banatskog Nikanora pre dve nedelje. Niti je Crkva na to reagovala, a nije mu prvi put, niti se ograđuje od predsednika nekih manjih parlamentarnih stranaka, gde dominiraju Dveri i Zavetnici, koji bukvalno huškaju na nasilje nad njima. Uostalom, Beograd ima novog gradonačelnika, koji je već najavio da neće učestvovati na Evroprajdu.
Zašto u Srbiji ova predrasuda, praćena skoro patološkom mržnjom, tako teško može da se promeni, posebna je tema. Ključ je naravno u karakteru patrijarhalne i autoritarne kulture, koja u konceptu “muškosti” nasuprot konceptu “ženske slabosti” vidi temeljnu organizaciju porodice i društva, i na njoj zasnovan model potpune muške dominacije. Tu uzgred imate odgovor na pitanje zašto mnoge muškarce toliko uznemirava muški homoseksualizam dok su prema ženskom indiferentni. Ta patrijarhalna podela i dominacija jedne rodne uloge odbijaju svaku mogućnost da, kako je govorio Jung, prepoznamo u sebi princip drugog pola. Za homofobe muškarac istopolne orijentacije “nije muškarac”, on je osoba koju bi rado tukli, što je psihoanalitički zanimljivo – ipak bi je dodirivali, ali kroz batine.
Socijaldemokratska unija (SDU) bila je kao politička stranka dosta različito organizovana od drugih stranaka devedesetih u Srbiji. Recimo, imala je u svom statutu jasno definisanu mogućnost frakcija. I Socijaldemokratsku omladinu (SDO) koja je bila sasvim samostalna u radu. Upravo je ona, kao dosledan branilac ljudskih prava, rešila da štiti ljude istopolne seksualne orijentacije. Tada nije bilo mnogo NVO koje su se time bavile, a i neki od njihovih osnivača počeli su svoj rad u SDO-u. To je imalo za posledicu da su nam grupice neonacista dva puta demolirale sedište stranke i pretukle sve koje su zatekle unutra. Posebno je bilo dramatično 2001. godine, prilikom organizacije prve Prajd šetnje posle političkih promena, gde je policija potpuno podbacila u proceni mogućeg nasilja. Tada su mnogi učesnici pretučeni, neki policajci ozbiljno povređeni a prilično velika masa je krenula Ulicom kralja Milana da zapali sedište SDU-a koje je tada bilo u blizini Trga Slavija. Policija je to jedva sprečila.
Od dolaska SNS-a na vlast nema više nasilja. Razlog možete videti prilikom suđenja Dijani Hrkalović i kriminalnoj grupi Belivuk. BIA i MUP su manje-više preko njih potpuno kontrolisali navijačke grupe, koje jesu udarna pesnica svakog uličnog nasilja na ovakvim događajima. Ali, s obzirom na to da se broj nerešenih problema za vlast u Srbiji umnožava, od problema Kosova do problema energenata, nije sigurno da će ova pseudotolerancija Prajda važiti i ubuduće. Netolerantna vlast neće postati stvarno tolerantna. Naprotiv, mislim da će se prava tih društveno marginalizovanih ljudi jako suziti.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Američki predsednik Donald Tramp, koji je obećavao da će okončati ratove svojih prethodnika, poslao je nosače aviona, razarače i bombardere preko sedam mora, koji su bacali bombe od 13.600 kila na iranske bunkere 90 metara ispod zemlje, uvukavši Ameriku u rat sa Iranom. Nakratko je ispunio ratni cilj Izraela – koji je dosad ubio 17 iranskih atomskih naučnika – pa brzo proglasio misiju okončanom i isposlovao primirje, dok su odjekivale poslednje salve, nadati se, kratkog rata
Hajde da razmotrimo najgori strah pobunjenih građana. Pa šta ako za Vidovdan bude manje ljudi nego 15. marta? Gde li su se denuli? Da nisu, ne daj bože, sad naprasno preumili i rešili da podržavaju Srpsku naprednu stranku i režim Aleksandra Vučića? Da im nije Ćacilend miliji i draži od studentskog skupa? Ne budimo smešni, naravno da to nije slučaj
Vidovdanski sabor je opravdao svoje održavanje, ali bi mogao i danas da posluži kao podsećanje i svojevrstan poziv na trezvenost: ne treba pozivati Srbiju samo radi okupljanja velike mase (za tako veličanstene pesme ne postoji bis), već sačuvanu, itekako postojeću energiju usmeriti ka određenoj svrsi ne dopuštajući joj da iščili. To je greška koja se pravdoljubivim građanima Srbije ponavlja duže od tri decenije, od 9. marta 1991, sve do moćnih demonstracija povodom “Ribnikara” i Jadra i bilo bi vreme da se iz nje nešto nauči
“Studenti i građani ne smeju da nasedaju na priče o olakom i brzom preuzimanju vlasti, posebno ne na pozive za nasilnu promenu vlasti, jer nisu oni ti koji su ‘zakuvali’ ovu situaciju. Kombinacijom političkog Vudstoka, gandijevskom strpljivošću i upornošću oni su već dokazali da mogu igrati dugu utakmicu, trčati maratonsku trku. To je slika odgovorne politike, a ne samo da se politikom jednokratnog juriša ili na o-ruk sistem porazi režim, personalno promene nosioci vlasti, i ‘opet Jovo nanovo’”
Ekspo je za naprednjačku elitu razlog da dobro potegne. Pogotovo što sluti da će im to čerupanje narode i države biti poslednji valcer. Posle kud koji mili moji
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
