Naš reporter na sastanku s Ljubišom Buhom Čumetom

Ljubiša Buha Čume, vlasnik firme Difens roud za opravku i asfaltiranje puteva, napustio je Surčin i otputovao van zemlje desetak dana posle pokušaja, do danas nepoznatih ubica, da ga 3. avgusta prošle godine likvidiraju iz automatskog oružja u asfaltnoj bazi u Zemun Polju. Prilikom tog napada poginuo je Buhin telohranitelj Ivica Nikolić.

Niko nije znao u kom pravcu se Buha uputio. Nagađalo se da je u Južnoj Africi, Nemačkoj, Republici Srpskoj, Hrvatskoj… Izvesno je bilo samo to da mu preti ozbiljna opasnost i da će oni koji su jednom pucali u njega i promašili nastojati da sledeći put uspešno obave zadatak. Kao iskusan čovek, Buha je ocenio da mu ozbiljno radi o glavi poveća grupa dobro naoružanih i obučenih profesionalaca. Činjenica da su dvojica napadača u Zemun Polju nakon pucnjave pretrčali kroz blatnjavo kukuruzište ceo kilometar i utekli poteri ukazivala je da nije reč o amaterima. Po prirodi oprezan, Buha je bez najave nestao.

KONTAKT: Redakciji „Vremena“, odnosno potpisniku ovog teksta, Buha se telefonski javio odnekud iz inostranstva 9. novembra prošle godine:

„Slušaj, hoću da svedočim protiv Milorada Lukovića Legije i Dušana Spasojevića jer oni hoće da me ubiju zato što ja znam da su počinili oko tridesetak ubistava i po čijem nalogu. Sve se to može dokazati, kao i kidnapovanja i mnogobrojne pljačke koje su izvršili. To će ući u istoriju…“

Nakon podužeg ubeđivanja da se negde u inostranstvu upriliči sastanak gde bi rekao sve što ima, Buha je pristao, s tim da prethodno, kroz dva-tri naredna dana, obavi neke dogovore i konsultacije. Zemlju u kojoj bi se održao sastanak nije pominjao.

„Kad budeš prešao bilo koju granicu, javi se, ali nikako iz Srbije ili Crne Gore jer me prisluškuju. Javiće ti se moj čovek sa detaljnim uputstvima, šengensku vizu imaš, a sve ostalo biće lako“, poručio je Buha.

Posle nekoliko dana i presedanja iz aviona u avion, Buha se pojavio na aerodromu udaljenom od Beograda nešto više od tri hiljade kilometara (jedan od uslova sastanka je da se na navodi zemlja u kojoj je održan). Zapravo, nakon obavljene pasoške kontrole, vašem izveštaču je iz mase onih koji su sačekivali putnike prišao nepoznati mladić i na besprekornom srpskom jeziku upitao za ime i potom ga poveo ka parkiralištu. Samo u deliću sekunde učinilo se da je Buha provirio iza jednog betonskog stuba da bi potom nestao u aerodromskom metežu. Ćutljivi mladić se nije osvrtao, seo je za volan automobila sa registarskim

tablicama dotične matične zemlje, napravio dva-tri kruga oko aerodroma i vratio se na aerodromski izlaz. U tom trenutku Buha je gotovo uskočio u vozilo.

„Šta je, šta se kriješ?

„Šta ja znam da li vodiš nekog sa sobom“, odgovorio je Buha. „Moram sve da proveravam, neću valjda dopustiti da me ovde neko zvekne. Vidiš i sâm da sam im (Legiji i Spasojeviću, op. aut.) kost u grlu i da su oni na sve spremni.“

Na pitanje zašto bi oni hteli da ga ubiju, Buha je rekao: „Kako zašto? Svesni su da ja znam šta su sve radili – oteli su mi ženu, hoće firmu da mi uzmu, ali prethodno treba da me ubiju. Eto zašto.“

Ljubiša Buha je inače visok i jak čovek, pun sirove snage, beskompromisan i uporan u nastojanju da nametne svoje mišljenje. Iznad svega, krajnje je sumnjičav: „Izvadi bateriju iz mobilnog, nemoj nikom da se javljaš i ništa što ti budem govorio nemoj da pišeš. Kad bude vreme, samo ću tebi reći sve što imam, a dotle ostaje sve među nama. Jesmo li se dogovorili?“ On daje reč da će se držati dogovora.

Posle dva sata vožnje, vozač – ćuteći kao zaliven – zaustavio je automobil ispred kuće u kojoj je, po svemu sudeći, Buha iznajmio poveći stan…

SVET LJUBIŠE BUHE: Na večeri u kineskom restoranu bilo je vidljivo da se i vlasnik i kelneri s uvažavanjem ophode prema Buhi. U njegovom svetu, pitanja i znatiželja nisu preporučljivi budući da odmah izazivaju podozrivost: „Vidiš, posle mog trovanja u junu i lečenja u VMA, gde sam tri sata bio klinički mrtav – modrice od elektrošokova još imam na grudima – sve mi je puklo pred očima i postalo jasno. Sve sam povezao – Legija i Spasojević su mi zarobili ženu, drže je već pet meseci u zatočeništvu, plačući se jednom javila deci. Njih dvojica joj i diktiraju pisma koja ‘Nacional’ objavljuje…“

O detaljima trovanja Buha nije hteo da govori.

„Znam ko je ubio Stambolića i organizovao pucanje na Vuka Draškovića u Budvi“, nastavlja. „I sve šta je Legija sa svojima činio u selu Račak na Kosovu. Sve to ćemo da uradimo legalno: ja pričam, a ti pišeš, ali kad bude vreme. Pričaću ti i o 5. oktobru i Bracanoviću, koji je bio glavni bezbednjak u Jedinici za specijalne operacije (JSO) i koji je učestvovao u svim ubistvima koje je učinila ova jedinica. On je sada u vrhu policije.“

U toku razgovara, Buha nije ispuštao mobilni telefon iz ruke. Svaki čas ili je on nekog zvao ili su ga zvali.

„Bojim se da će mi oni Legijini i Dušanovi zapaliti i uništiti mašine za asfaltiranje puteva, a niko neće da ih osigura zbog visokog stepena rizika“, dobro je Buha predvideo ono što se kasnije i dogodilo. „U kancelariji Difens rouda u Surčinu imam tridesetak faksova raznih osiguravajućih društava koja su odbila da sklope ugovor o osiguranju. Te mašine, inače, uzeo sam na lizing od jednog prijatelja koji ima firmu Saturn na Sejšelskim ostrvima. On ih je uzeo u najam od izvesne nemačke firme i ja redovno plaćam dogovorenu cenu za njihovo korišćenje.“

O svom kumu Dušanu Spasojeviću Ljubiša Buha nije imao lepih reči: da je počeo kao diler droge, da je tukao pištoljem ljude po ulicama ne bi li naplatio prodatu drogu… Iz Medveđe je u Beograd došao pre oko dvanaest godina, isto kada i njegov kum Mile Luković, obojica svojevremeno osumnjičeni za učešće u atentatu na Draškovića u Budvi 15. juna 2000, i posle su zajedno oslobođeni.

„Kad se posle 5. oktobra Legija u ime Crvenih beretki zaklinjao na vernost novoj vlasti, Spasojević je nosio ogromnu sliku JSO-a. Tako se preko noći najvernija Miloševićeva jedinica, čiji su neki ljudi ubijali po nalogu bivše vlasti, oprala od svih zločina i postala privržena novom demokratskom režimu; tako je Legija spasao krivičnog gonjenja i sebe i svoje ljude“, tvrdi Buha.

U međuvremenu, Spasojević je bio uhapšen i okrivljen za otmicu Miroslava Miškovića vlasnika firme Delta holding za čiji je otkup kidnaperima isplaćeno sedam miliona maraka. Dokaza da je Spasojević bio umešan u otmicu, međutim, nije bilo. Naime, vlas kose nađena u automobilu kojim su kidnaperi odvezli Miškovića bila je data na ispitivanje DNK nekom institutu u Beču, ali je rezultat bio negativan, odnosno nije bilo potvrđeno da ona pripada nekom od osumnjičenih otmičara.

„Pouzdano znam da su Legija i Dušan oteli Miškovića i naplatili otkup“, tvrdi Buha. „Na početku su tražili pet miliona maraka, ali pošto se Mišković nešto ustezao i cenjkao, oni su promenili odluku: e, sad nije pet, već sedam miliona koliko je i bilo plaćeno. Rastali su se brojeći marke na mašini za brojanje para u mojoj firmi u Surčinu. Inače, kad su dobili novac, zakopali su ga odmah nedaleko od mesta na kome su ga primili. Naravno, noću. Bili su postavili jednog svog čoveka koji je izdaleka motrio da li će policija doći jer su se plašili da je u vreći s parama eventualno bio ugrađen radio-odašiljač. Uzgred, oni su uzeli pregršt vlasi iz nekog frizerskog salona i rasuli po automobilu u kojem su vozili Miškovića. Tako su uspeli da zavaraju policiju.“

Razgovor sa Buhom uglavnom se vrteo ukrug. Bio je izričit da ima dokaze za sve što je izgovorio.

Kad su u Beogradu bili pohapšeni osumnjičeni za umešanost u ubistvo generala Boška Buhe, Ljubiša Buha se javio telefonom: „Oružje koje je nađeno kod Dragana Ilića Limara je detinjarija u odnosu na magacin pun svih vrsta naoružanja u kući Dušana Spasojevića u Šilerovoj ulici u Zemunu. Međutim, policija očigledno ne sme ni da proviri tamo bojeći se Legije i njegovih ljudi. U kući ima oružja – mogla bi divizija da se naoruža. Zašto policija ne uđe u kuću i vidi šta sve u njoj ima Spasojević i od kog novca je sagradio tu ogromnu zgradu. Naravno, od trgovine drogom“, tvrdio je tada Buha.

Kada je nedavno posle anonimne prijave policija banula u tržni centar u Surčinu i pretresla sve prostorije, našla je oko tri kilograma heroina, nekoliko automatskih pušaka i smesu koja se meša sa drogom. Vlasništvo je bilo pripisano Ljubiši Buhi, mada se policija ogradila budući da vlasnika tržnog centra ima desetak. Dan kasnije oglasio se prvi put javno Ljubiša Buha sa tvrdnjom da su mu oružje i drogu podmetnuli Legija i Spasojević i optužio ih istovremeno za oko trideset ubistava i gotovo sva kidnapovanja (izuzev otmice sina Lepe Brene i Bobe Živojinovića) i pljačke počinjene poslednjih nekoliko godina.

„Sve ovo mogu da dokažem“, poručio je Buha policiji i tužilaštvu.