Narod im ne sme biti kriv

Zapitajmo se na početku ko su vodeći kritičari opozicije u Srbiji i koji su njihovi najčešći argumenti kada se udara po protivnicima režima. Pod jedan, svakako je to kompleksna i sistematski razgranata struktura javnih ličnosti koji se nalaze u gravitacionom polju vlasti, a koji imaju različite ideološke predznake; tu su mnogi – od ultranacionalističkih trudbenika pa do liberala i “suočivača sa prošlošću”. Bez ovako širokog fronta, Vučić po dolasku na vlast sigurno ne bi ni mogao tako temeljno da rasturi svaku političku alternativu, koliko god stoji tvrdnja da mu je posao bio lak jer su oni koji su pali – padu bili skloni. Nekima se od ovih režim u međuvremenu zahvalio na saradnji, pa su postali njegovi žestoki oponenti.

Dalje, tu je je i razuđena struktura uticajnika, uglavnom na ostrašćenim, inertnim i konfuznim društvenim mrežama, na kojima uspevaju više buka i bes nego valjana argumentacija. Mnogi od njih grade “visokomoralni” identitet bacajući kamenje po opozicionoj sceni i onda kada to ima i onda kada nema nikakvog smisla. Oni su neka vrsta naslednika “belih listića”, kampanje koja je – pozivajući se na najviše demokratske principe – potpomogla ustoličenju, malo je reći, nedemokratske vlasti. Zahvaljujući i njima, u društvu je stvorena “antipolitička” atmosfera: politika je sama po sebi proglašena – zlom. Neki od njih su upali u sopstvenu stupicu, kada su odlučili da se bave partijskim radom i automatski izgubili bar deo simpatija koje su ranije imali.

Naravno, tu je i “treći sloj”, koji argumentovano, sa dobrim razlozima i iz najboljih namera, kritikuje opoziciju zbog grešaka i nedoslednosti, odnosno nesposobnosti da se približi građanima koji svakako nisu pristalice Aleksandra Vučića. Opozicija, kažu, živi u “balonu”, uglavnom se baveći sopstvenim pozicioniranjem i nadgornjavanjima, neretko gubeći kontakt sa stvarnošću. Ovi potonji imaju u vidu širu sliku, odnosno jasno im je u koliko teškim okolnostima Vučićevi politički protivnici delaju. I jasno im je da se režim i društvo mogu promeniti jedino delovanjem političkih organizacija.

ŠTA JE ZAJEDNIČKO?

Koliko god različiti, svim kritičarima je zajednička tvrdnja, neka vrsta opšteg mesta, da je opoziciono polje toliko disperzovano i opterećeno ličnim, ponekad literarnim sujetama, da je unapred onemogućen bilo kakav ozbiljniji dogovor i akciono jedinstvo. Kaže se, same reči ispadaju, da su oporbeni delatnici “rogovi u vreći” koji još nisu uspeli da pokažu da li je njihov cilj samo smena vlasti i zajahivanje sistema, ili pak suštinska promena države i društva. Čak se ponekad postavi i pitanje da li svi koji su formalno opozicionari i odista imaju za cilj – rušenje režima. Na svađe unutar opozicije svi su senzibilisani: one osvanu i na naslovnicama tabloida, odjekuju u postovima i tvitovima, a njime se bave i nezavisni mediji.

Da li Dogovor za pobedu donosi nešto zaista novo i drugačije na antivučićevskoj političkoj ravni, kako to neki tvrde? Da li dokument koji je, na inicijativu Zeleno-levog fronta, potpisala grupa građanski orijentisanih parlamentarnih stranaka, predstavlja dobar odgovor na uobičajenu kolektivnu kritiku? Da li on predstavlja znak da opoziciona scena postaje ozbiljnija, predanija i relevantnija? Ili će, kroz neki budući razvoj događaja, biti zaboravljen kao da nikad nije ni postojao?

Postavlja se i pitanje: ako i preživi i bude “implementiran”, verovatno će dovesti do izvesne konsolidacije opozicione scene, ali da li je uopšte moguće u sadašnjim okolnostima savladati moćni i bahati režim, koji uza se ima privatizovanu državu i njen budžet u koji se zaranja vrećama i vagonima, bezmalo celokupnu medijsku scenu, porobljene i poslušne institucije i podršku sa raznih strana sveta?

ŠTA IMA U DOGOVORU?

Podsetimo da su se potpisnici dokumenta, šefovi poslaničkih grupa proevropskih opozicionih stranaka, složili oko ključnih principa delovanja i međusobne saradnje. Dogovorili su se da odnose grade na međusobnom uvažavanju, to jest da neće, kao što je to do sada bio slučaj, jedni drugim “podmetati klipove u točkove razvoja”. Na drugom je mestu kontrola izbornog procesa. Jasno je da opozicione stranke nisu dovoljno pojedinačno ili u manjim grupacijama snažne da spreče izborne manipulacije režima ili bar da ukažu na njih na konkretnim primerima, ali da bi se zajedničkim delovanjem nešto možda moglo i učiniti. Manje je verovatno da će se potpisnici izboriti za značajno bolje izborne uslove, čak i ako budu imali međunarodnu podršku, ali možda i tu združenim delovanjem višetonska kamenčina može da se pomeri bar za koji milimetar.

Svađe i nesuglasice unutar opozicije demobilišu deo birača da izađu na glasačka mesta. Dogovor podrazumeva suprotno: da se zajedničkim snagama – “u saradnji sa medijima i nevladinim organizacijama” – pobedi izborna apatija. Podsetimo se da su nezavisni mediji i nevladine organizacije odigrale važnu ulogu prilikom rušenja režima Slobodana Miloševića upravo raznim projektima čiji je cilj bio “povećanje izlaznosti”. Dogovor za pobedu ne definiše u koliko kolona opozicija treba da izađe na izbore, već tu odluku praktično ostavlja istraživačima javnog mnjenja. Izaći će naime u onom formatu koji može da ostvari najbolji rezultat, prema procenama. Jasno je, bez obzira što to ne stoji u Dogovoru, da neće biti zajedničkog nastupa leve i desne (čitaj: nacionalističke) opozicije, jer to ne donosi sinergetski element, što se vidi i sa Halejeve komete. Sve ostalo dolazi u obzir izuzev da se u predizbornom bloku sa potpisnicima nađe Jeremićeva Narodna stranka, koja je najveća kritičarka Dogovora, u ovom trenutku se čini – na vlastitu štetu.

Govori se, potom, o tome da će svima, posle promene vlasti, ključni cilj biti uspostavljanje pravedne i pristojne države. Zajedno će se boriti za vladavinu prava, slobodne izbore, medijske slobode, itd. Prvo što će uraditi kada pobede jeste – ispunjenje zahteva beskrajne serija protesta pod skupnim imenom “Srbija protiv nasilja”. Donedavno je opozicija tvrdila da nikakvi izbori ne dolaze u obzir dok se ne ispune narečeni zahtevi, da bi onda odjednom, tokom leta, zaključila da vlast te zahteve neće realizovati, te da je u tom smislu neophodna promena režima. Onda je tražila izbore po hitnom postupku.

U dokumentu se isključuje mogućnost koalicija ili saradnje sa vladajućim strankama i drugim organizacijama koje otvoreno podržavaju vladajuću politiku ili učestvuju u pljačkanju države, uništavanju javnih resursa i obmanjivanju javnosti. Dogovoreno je i da se opozicija u budućnosti dogovara oko svih važnih pitanja, a u završnoj tački se pozivaju i druge stranke i organizacije da se pridruže ovoj platformi. Sasvim je jasno da će se ovom dokumentu prikloniti i neparlamentarne stranke sa kojima potpisnici već aktivno sarađuju, a videćemo da li će potpise staviti i neke druge političke organizacije. I koje će biti prihvatljive, a koje ne.

LEVO–DESNI ZAPLET

Neke desne parlamentarne opozicione stranke pozdravile su ovaj sporazum, smatrajući da on može da doprinese padu Vučićevog režima. Druge su bile neodređene, ali su u načelu prihvatale nekakvu mogućnost saradnje sa “probriselskom” opozicijom u borbi za bolje izborne uslove, uprkos brojnim, dramatičnim razlikama. Ipak, neki analitičari veruju da Dogovor za pobedu nije dokument koji bi oni potpisali, odnosno da će se eventualna saradnja leve i desne opozicije morati definisati nekim drugim aktom. Recimo, da su desnici neprihvatljive određene vrednosne odrednice u Dogovoru, kao i možebiti obećanje da neće ni pod kojim uslovima sarađivati sa vlastima.

U svakom slučaju, odnos proevropske i desničarske opozicije politički je važno, kompleksno i neuralgično pitanje. Mnogi bi voleli da te desne opozicije i nema, ali realno govoreći, teško je zamisliti da se Vučićev režim može srušiti ukoliko između ove dve grupacije ne bude ostvaren minimum razumevanja, recimo u pogledu formiranja nekakve prelazne, oročene vlade čiji će zadatak biti organizovanje slobodnih i fer izbora, te elementarno oslobođenje institucija i medija. No, to je lako reći, ali čoveka zaboli glava kada počne i da razmišlja o tome kako bi to izgledalo u praksi, a istovremeno je i više nego nerealno da to što zovemo građanska opozicija uprkos međusobnim razlikama – osvoji većinu u parlamentu. Naprednjački režim uspeo je raznim trikovima – kao neideološka, interesno-koruptivna organizacija – da se postavi u centar političkog polja, pa izgleda umereniji od proruskih “zilota”, a istovremeno je patriotski licenciran u odnosu na “strane plaćenike” i “nacionalne izdajnike” sleva. I tu svoju poziciju jako dobro koristi. Mada je u nekim zemljama podržao saradnju leve i desne opozicije u cilju svrgavanja visokokoruptivnih režima, veliko je pitanje kako bi Zapad gledao na takav aranžman u Srbiji, s obzirom da bi dolazak žestoko nacionalističkih stranaka na vlast mogao da se negativno odrazi na ionako krhki region.

Aktuelni događaji, kao što su ruska agresija na Ukrajinu, kosovska ili bosanskohercegovačka kriza, značajno umanjuju mogućnost saradnje i povećavaju razlike između leve i desne opozicije. Režim s vremena na vreme teme koje su u tom pogledu razjedinjujuće – forsira u javnosti. Građanska opozicija se u tim situacijama ne snalazi najbolje, za razliku od desne. O nacionalno-regionalnim temama proevropljani uglavnom ćute verujući da one mogu da izazovu podelu među njihovim biračima ili izazovu negativnu reakciju provladinih medija. Ovi mediji ih svakako proglašavaju izdajnicima srpskih interesa, pa čekaju svaku priliku da to i dokumentuju. Tako su zapravo nacionalno-regionalne teme ostavljene u ruke vlastima i desnoj-ekstremističkoj opoziciji, ili pak nekim marginalnim političkim grupacijama. Jasno je da se politički deluje u Srbiji, a ne u Švajcarskoj, te ne možeš – ako hoćeš da ostvariš dobar rezultat –bosti prstom u oči građana koje su izloženi višedecenijskoj kontaminaciji. Ali, moraš imati odgovore na neka pitanja, pogotovo ona koja te tresnu po glavi.

No, vratimo se našoj temi. Možda Dogovor za pobedu nije dokument koji će potpisati desne stranke, ali on može biti polazna osnova da se u celokupnoj opoziciji pronađe najmanji zajednički imenitelj, što je opet nekakav recept za eventualni probitak.

Politički analitičar Zoran Stojiljković smatra da je saradnja proevropske i nacionalne opozicije oko nekih ključnih političkih tačaka – formula koja može dovesti do uspeha i na beogradskim, ali i na republičkim izborima. Kaže da nije dovoljno da se jedinstvo zasniva na pukoj “borbi protiv Vučića”, a čini mu se da postoji prostor da se zajednički radi na poštovanju demokratskih procedura, na principima nekorumpirane i dekoncentrisane vlasti i socijalne pravde.

“Moguće da ovakav tekst Dogovora nije prihvatljiv za desnu opoziciju, ali neki njegovi delovi mogu biti deo akta koji će biti potpisan između svih opozicionih partija. To su, naravno, kontrola izbora i izbornih procesa, kontrola upotrebe državnih resursa u izbornim kampanjama, demokratske procedure, ali i jedinstveni pristup reformama koji će dovesti do smanjenja siromaštva i ogromne društvene nejednakosti, što su teme koje interesuju sve birače, pa i one naklonjene vladajućim strankama”, kaže on.

I DOBAR REZULTAT JE – POBEDA!

Stojiljković smatra da je Dogovor za pobedu važan dokument jer pokazuje kapacitet opozicije za objedinjavanje, bez obzira na to što su njegove tačke odavno već tema kojom se bavi kritička javnost u Srbiji, odnosno nisu ništa novo. Poštovanje dokumenta je preduslov ozbiljnijeg uspeha opozicije na narednim izborima, koji po njemu nije nemoguć.

“Najjednostavnije rečeno, mora se imati odgovor na ono pijačno pitanje: A ko ako ne Vučić? U pitanju je tzv. fenomen neuspešne vlasti. Svi vide da nam ne ide dobro pod Vučićem, ali ne vide ni realnu alternativu. Opozicija mora da pokaže da ima i kapacitet i resurse, i zato je neka vrsta najšireg dogovora važna”, kaže on.

Sociolog Srećko Mihailović, glavni istraživač “Demostata”, u razgovoru za “Vreme” takođe ističe da je potpisivanje Dogovora za pobedu dobra vest, te da je njime učinjen prvi korak ka dobrom izbornom rezultatu. On, međutim, podseća da je u pitanju samo sporazum političkih lidera.

“Da bi Dogovor odista postao Dogovor za pobedu potrebno je još liderskih dogovora i dogovora sa liderima drugih opozicionih stranaka. I, posebno je važno, potrebno je poštovanje dogovorenog. I, što je najvažnije, potreban je razgovor i dogovor lidera sa pristalicama njihovih stranaka i sa onim građanima koji još ne znaju za koju bi partiju glasali, a mnogi među njima ne znaju ni da li će izaći na izbore”, kaže Mihailović.

On podseća na nedavno “Demostatovo” istraživanje urađeno na uzorku od 800 ispitanika jedne lokalne samouprave u Srbiji, a koje može biti bar donekle indikativno i za ostatak Srbije. Samo 35 odsto ispitanika zna u ovom trenutku za koga će da glasa, dok ostale dve trećine ispitanika još ništa pouzdano ne znaju, pa ni da li će izaći na neke od izbora koji nam predstoje.

“U ovakvom kontekstu, izvesno je da je dobro što je ovih nekoliko opozicionih stranaka potpisalo Dogovor i bilo bi dobro da Dogovor ima još potpisnika. Pitanje da li će lideri ovih partija i njihovi saučesnici u ovom poduhvatu imati znanja i snage da sporazum približe aktualnim i potencijalnim pristalicama – da li će ih uveriti ‘da smo zajedno jači’. Da li će ih ubediti da ideološko-programske razlike nisu toliko značajne, te da nisu dovoljan razlog za neprihvatanje Dogovora? Da li će ih uveriti da postoje važniji ciljevi koje prvo treba ostvariti, pa tek nakon toga govoriti o ideološkim razlikama i programskim ciljevima?”, kaže on.

On kaže da ključni odgovor na Dogovor daju birači. Samo ako oni “potpišu” Dogovor, on može da postane Dogovor za pobedu, a pobeda je – svaki dobar rezultat.

“Znamo da ovdašnji narod ceni famoznu sabornost, ceni jedinstvo i slogu, zajedništvo. Barem je tako na verbalnom nivou i u javnomnjenskim istraživanjima. Cena sabornosti se retko pominje. Potcenjuje se ideologija i partijski programi. Kad zagusti, pragmatizam je bolji od sabornosti, fragmentacija od celovitosti”, kaže on.

Mihailović ističe da za eventualni neuspeh na izborima opozicija ne sme okriviti birački narod.

foto: fonet / zajedno

“Svaka čast onom delu ovdašnjeg naroda koji poznaje i razume sve ono što se dešava na političkoj sceni, u odnosima između partija i njihovih lidera, u rastavljanju i sastavljanju političkih partija, u tome šta je istina, a šta laž, pogotovo sada kada nam često laži izgledaju uverljivije od istine. Stoga pokažimo barem malo empatije za one koji se ne snalaze u ovoj konfuziji i ovom političkom zamešateljstvu”, dodaje Mihailović.

ŠTA OPOZICIJA DA UČINI?

Koje su još, osim saradnje i akcionog jedinstva, pretpostavke za dobar rezultat opozicije na predstojećim izborima? Stojiljković smatra da bi recimo građanska opozicija morala imati odgovore na pitanja koje interesuje celokupno biračko telo, a ne samo njene simpatizere. Naprednjaci su 2012. godine došli na vlast zahvaljujući ekonomskim temama i tzv. borbi protiv korupcije, pa nije nemoguće da te teme dovedu i do njihovog pada.

“Opozicija treba da se usredsredi i na problem stagflacije, na to da Srbija beleži neoptimalan rast koji je drži u krugu od šest evropskih zemalja koje su najsiromašnije i imaju najveće socijalne nejednakosti. Ukoliko se spoje politički sa najširim socijalnim i ekonomskim zahtevima i rešenjima, onda postoji izvesna šansa”, kaže on.

Mihailović priznaje da ne može da da odgovor na pitanje šta bi opozicija trebalo da učini u narednom periodu kako bi ostvarila dobar rezultat.

“Ponešto međutim znam o tome šta narod zna i šta ne zna i nešto manje o tome šta narod ne zna, a pravi se da zna, i ono što narod zna, a ne sme da kaže. Evo, prema nedavnom istraživanju u Šapcu saznao sam da taj narod tamo misli da je njihov najveći lični i porodični problem vezan za pitanje standarda (37%). Ali, u tom istraživanju sam saznao i nešto što nisam znao, recimo da trećina tamošnjeg sveta (32%) smatra da nema neki baš važan problem. To nisam znao, jer sam u ranijim istraživanja pitanje o problemima loše formulisao i loše interpretirao, uostalom kao i drugi istraživači. Saznao sam i da 13% ispitanika najvažniji problem u opštini Šabac vidi u korupciji i kriminalu, da takođe 13% problem vidi u politici, vlasti, lošem radu institucija, a da 11% vidi u saobraćajnom kolapsu – i to su njihova tri najvažnija problema. Za ispitanike u tom istraživanju najčešći važan problem na republičkom nivou vezan je za ne/rešavanje pitanja Kosova i Metohije (18%), a potom važne probleme vezuje za politiku, vlast i institucije (13%) i treći važan problem – kriminal i korupcija – navodi 12% ispitanika. Eto tema koje treba da dominiraju u ‘kampanji’ – životni standard, pitanje Kosova i Metohije, kriminal i korupcija i politika, vlast, institucije… Da dodam, opet po navedenom istraživanju, u mane aktualne šabačke vlasti ispitanici na prvo mesto stavljaju to što su nestručni ljudi na odgovornim mestima (27%), što postoji uticaj kriminala na život u gradu (25%), saobraćajni kolaps (10%) i zagađenje vazduha (9%)”, kaže on.

IPAK IMA NADE

Stojiljković smatra da ovoga puta, bez obzira kada će koji izbori biti održani, opozicija po prvi put ima šansu da promeni vlast bez obzira na neravnopravne uslove. Tačno je da vlast kontroliše sve resurse, ali je istovremeno izgubila mobilizacijsku moć, što se videlo i po onom “čuvenom” kontramitingu, održanom u maju ove godine.

“SNS i taj famozni Vučićev Pokret koji nikako da nastane – ne može da ima više od 35 do 38 procenata na republičkim izborima. Ukoliko opozicija, u kolonama koje neće ugroziti izborni cenzus, ostvari sličan rezultat, desiće se situacija da će stranke nacionalnih manjina, koji po pravilu idu uz vlast, imati alternativu. I SPS će imati alternativu, možda odustane od toga da bude non-stop servilan. U Beogradu je situacija još i bolja za opoziciju, a možda i u nekim drugim većim gradovima”, smatra on.