foto: sava radovanović / tanjug
Moglo bi se reći da je Stevanović ispunio, poput svog predsednika, sve svoje dečačke snove. Sem jednog. Nikada do sada nije uspeo da dobije izbore u svojoj rodnoj Surdulici, a Novica Tončev, lokalni šef socijalista, ostaje njegova noćna mora
Dragan Stevanović, još uvek aktuelni državni sekretar u Ministarstvu privrede, prototip je uspešnog esenesovca, jedan od onih sa gotovo fotokopiranom biografijom uspešnog izdanka Vučićeve Srbije. Prošao je klasičan put od lokalnog promućurnog mangupa u skrajnutoj Surdulici, preko gorljivog radikala koji zajedno sa vojvodom Šešeljem pali zastavu EU, zatim prosvetljenog naprednjaka, do moćnog državnog službenika koji, između ostalog, prodaje PKB, i najuticajnijeg političara sa juga Srbije koji je uspeo da sruši bastion SPS a, pa čak i da u penziju otera jednog Dragana „Simpo“ Tomića. „Vlast, b’e“ – što bi rekli njegovi zemljaci.
Moglo bi se reći da je Stevanović ispunio, poput svog predsednika, sve svoje dečačke snove. Sem jednog. Nikada, naime, do sada nije uspeo da dobije izbore u svojoj rodnoj Surdulici, a Novica Tončev, lokalni šef socijalista, postaje njegova noćna mora. Zlobnici pričaju da se još uvek budi, sav okupan u znoju, posle flešbeka iz rane mladosti. Pred očima mu je slika kako, radeći kao konobar u lokalnom kafiću „Pegaz“, donosi kraći espreso „gazda Noketu“.
ZVANIČNA BIOGRAFIJA
U zvaničnoj biografiji Dragana Stevanovića se navodi da je rođen je u Surdulici 1973. godine. Osnovnu i srednju školu završio je u Novom Travniku u Bosni i Hercegovini, a Višu školu za poslovne sekretare i menadžment u Sremskim Karlovcima, gde stiče zvanje ekonomista – operativni menadžer. Osnovne akademske studije završava na Fakultetu za poslovno-industrijski menadžment Union univerziteta u Beogradu.
U periodu od 2000. do 2008. godine bavio se privatnim poslom proizvodnje i trgovine. Od 2004. godine obavlja funkciju predsednika SO Surdulica, a 2008. godine izabran je za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije, gde je bio član Odbora za privatizaciju i Odbora za međunacionalne odnose.
Od 2012. godine postaje državni sekretar u Vladi Srbije.
Ipak, nije baš sve išlo glatko u Stevanovićevoj karijeri, naročito do 2008. kada je, kao ljuti radikal, postao predsednik Skupštine Opštine Surdulica. Taj period od 2000. do 2008, bar danas, u Surdulici je prekriven velom tajni. Kad su nedavno lokalni novinari počeli da se raspituju čime se zapravo tih osam godina bavio Stevanović i da li je zaista konobarisao u lokalnom kafiću, bilo je malo raspoloženih za razgovor. Jedan od retkih koji je bio spreman da govori na ovu temu bio je izvesni Zoran Petrović Piksi. „Naravno da poznajem Bosketa. Davno je to bilo kada smo radili u istom kafiću. On je bio dobar drug. To je sve što mogu da vam kažem“, rekao je novinaru Petrović.
Konobar ili ne, Stevanović je 2008. godine izabran za predsednika Skupštine opštine Surdulica, i tu počinje njegov vrtoglavi uspon. Ipak, mladom i ambicioznom Surduličaninu to je samo otvorilo politički apetit. Njegov pogled bio je uprt ka Beogradu, ali bio je svestan da postoje neke nepremostive prepreke. Pre svega, škola.
Stevanović, koji je prema zvaničnim podacima osnovno i srednje obrazovanje stekao u Bosni (otud i nadimak Boske – Bosanac), brzo je shvatio da sa zvanjem mašinskog tehničara ne može da dogura dalje od Surdulice. Upisao je Višu školu za menadžment i poslovne sekretare u Sremskim Karlovcima. Ozbiljna obrazovana ustanova, reklo bi se na prvi pogled, čak 17 ispita.
Ipak, Boske se prihvatio posla, to jest knjige, i prema zvaničnim dokumentima, sve ispite položio ukupno za deset dana, doduše raspoređenih u dve godine, 2006. i 2007. Najaktivniji je bio 12. juna 2006. godine kada je polagao tri ispita, koji su počinjali u 11h, 14.45h i 17.30h. Naredne školske godine Stevanović je, takođe u jednom danu, 13. juna, opet položio tri ispita – u 9h, 11h i 18h. Uz to, Stevanović je za diplomski rad imao temu „Finansijska analiza poslovanja preduzeća DD GTS komerc u 2006. godini“. Ništa čudno, reklo bi se, da nije reč o firmi njegovog tasta Dragiše Stankovića. Kako god bilo, Stevanović je uknjižio diplomu i postao ekonomista.
No, to ga nije zadovoljilo. Uvidevši da mu škola dobro ide, upisuje i završava Fakultet za poslovno-industrijski menadžment Union univerziteta u Beogradu.
Uspeh se, međutim, ne prašta, naročito u malim sredinama. Podmladak surduličkih socijalista, čitaj Novica Tončev, raspisuje ubrzo po Stevanovićevom diplomiranju neobičnu nagradnu igru. Povodom 4. aprila, Dana studenata, oni su ponudili prvu nagradu od 3000 evra svakom učesniku koji organizatoru dostavi fotografiju druga ili drugarice koji su studirali sa Draganom Stevanovićem, a drugu nagradu od 2000 evra za fotografiju sa „brucošijade“ ili apsolventske žurke na kojoj je učestvovao i Boske. Treću nagradu od 1000 evra organizatori su ponudili za originalni snimak Bosketove diplome. Epilog ovog konkursa je poznat: organizatori nisu dodelili nagrade jer na konkurs nije stigao nijedan rad.
Boske se nije mnogo obazirao niti odgovarao na ovakve podmetačine. „Postoje živa bića kojima je prirodno stanište i prijatni životni ambijent blato i valjanje po njemu. Na moju sreću, ne delimo iste vrednosti pa u tom smislu nemam nameru da odgovaram na uvrede Novice Tončeva i ostajem pri tom stavu“, rekao je Stevanović za „Blic“.
RUŠENJE SOCIJALISTA
Zanemarujući ove pomalo trivijalne teme, može se reći da je Stevanovićeva životno-partijska misija rušenje socijalista u Pčinjskom okrugu. Uspeo je ono što nije pošlo za rukom ni dosovcima, ni svim kasnijim vladama. U Beogradu su se smenjivale vlasti, ali u Vranju su socijalisti uspevali da odole svim iskušenjima i raznim manevrima da se održe u sedlu.
Za razliku od svojih prethodnika, Stevanović je shvatio u čemu je problem, locirajući Dragomira „Simpo“ Tomića kao glavnu osovinu opstanka socijalista u prethodne dve decenije. I bio je pravu. Onog trenutka kada je eliminisao višegodišnjeg gospodara juga Srbije, socijalisti su se raspali kao kula od karata i naprednjacima su bila otvorena vrata da preuzmu svu vlast.
Stevanović se nije libio da otvoreno kaže kako je „zahvaljujući lošem rukovođenju i unutrašnjim slabostima Simpo danas tu gde jeste, uz sve razumevanje za eksterne problema tipa sankcije, bombardovanje, prethodne vlade…“ „Dragan Tomić nije u fokusu i smatram da neki novi i mlađi treba da preuzmu odgovornost. Uvažavamo njegovu dosadašnju ulogu, nećemo se ustručavati da pitamo i konsultujemo se, ako je potrebno, ali su promene neophodne“, bez ustezanja je Stevanović izgovorio nešto što je do tada bila nezamisliva jeres.
Mic po mic, Dragan Tomić je sklonjen ne samo sa funkcije predsednika HK Simpo, već i iz političkog života, a socijalisti su postali prirepak naprednjačkoj vlasti.
Ako nešto Vranjanci znaju, onda je to da procene gde je vlast. Tomić je otišao u istoriju, a Dragan Stevanović Boske, prvi naprednjak juga Srbije, dobio je specijalnu plaketu „31. januar“, koja se dodeljuje u Vranju za Dan grada. Tog dana ustoličen je i zvanično novi gazda juga Srbije.
Doduše, Stevanoviću i dalje kao kost u grlu stoji Tončev i Surdulica. Sudeći prema najnovijoj ofanzivi iz naprednjačkog tabora, u koju se uključio i predsednik Vučić, Boske je na dobrom putu da i ovaj problem reši.
A onda će moći slobodno da sedne u „Pegaz“ i naruči kafu.
Policajac Predrag Mirčić ima živopisnu biografiju, ali najvažnija stavka u njoj, ispostaviće se, svakako je to što je pašenog Dragana Stevanovića Bosketa.
Mirčić je završio Policijsku akademiju i službovao na raznim funkcijama u MUP-u na jugu Srbije, a vrhunac karijere bilo je mesto pomoćnika komandira Policijske stanice u Vranju. U sklopu MUP-a radio je sve do 2001. godine, kada je nakon pritvaranja pod sumnjom za primanje mita udaljen iz policije. U okviru MUP-a završio je više specijalizovanih obuka i dobio zvanje instruktora. Instruktažu je radio u Posebnim jedinicama policije (PJP), a pričalo se da je jedno vreme navodno bio pripadnik JSO-a.
Po odlasku iz Vranja, bavio se poslovima obezbeđenja po prestoničkim klubovima i splavovima. Izvori iz policije govore da se u vreme migrantske krize zaposlio u tada najznačajnijem domaćem autoprevozniku Lasta AD. Pre toga, navodno je jedno vreme radio u Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA). A onda ga je krenulo.
U vreme dok je Stevanović državni sekretar u Ministarstvu privrede, Mirčić postaje izvršni direktor i direktor korporativne bezbednosti u „Lasti“ i član Skupštine Privredne komore Srbije, kao predstavnik Udruženja za saobraćaj, u ime Lasta AD.
Preduzimljivi Mirčić potom kupuje poslovni prostor od 158 kvadrata u beogradskoj opštini Zemun. Što je još zanimljivije, reč je o nekretnini firme u stečaju „Hanplast“ iz Vladičinog Hana koja je, po osnovu rešenja stečajnog sudije Privrednog suda u Leskovcu (St.br. 281/2011 od 14. maja 2012. godine), a u skladu sa Zakonom o stečaju, oglasila prodaju imovine stečajnog dužnika po celinama. Između ostalog i za poslovno-stambeni objekat u Ulici Prvomajskoj 2g u Zemunu, površine 158,87 kvadrata, po početnoj ceni od 11.200.000 dinara.
Na oglas se javio samo Mirčić, uplatio depozit od 2.239.607 dinara i sa ponudom duplo manjem od procenjene vrednosti (5.600.000 dinara) kupio tu nekretninu u Zemunu. Poreklo kapitala nije poznato.
Komisija je 18. novembra 2015. godine konstatovala da je to „jedina i najviša ponuda“ i problema nije bilo. Tako je badža dobio stambeno-poslovni objekat za bagatelne novce, odnosno po ceni kvadrata od oko 290 evra, šest puta jeftinije od uobičajene cene kvadrata poslovnog prostora u Prvomajskoj ulici u Zemunu.
Dragan Stevanović veoma retko govori o Novici Tončevu. U jednom intervjuu lokalnim medijima pokušao je da objasni suštinu njihovog sukoba.
„Ja sam bio lokalni funkcioner i državni funkcioner, a nijednom, ali nijednom, sem po prijavama Novice Tončeva da sam povredio ravnopravnost kada sam rekao da ću da zaposlim članove SNS, u Tužilaštvo nisam otišao. Za razliku od mene, Tončev i njegovo lokalno rukovodstvo su po prijavama, sa kojima ja lično nemam veze, proveli više vremena u sudu dajući izjave, nego što sam ja, ne znam, proveo na odmoru. Nikada ja nisam hteo i to sam pokazao, da naš politički sukob prenesem na lični. Uvek sam imao previše argumenata da ga politički napadnem i osporavam, on mene ne. I zato me je lično psovao, vređao, koristio je različite medije i na različite načine pokušavao da mi uruši integritet i da me napljuje. Znate, nije to prijatno, naročito u maloj sredini gde živite, senzacija uvek prođe, a porodica vam tu živi… Vi nikada niste čuli da ja njega lično uvredim, da kažem da je ovakav ili onakav ili bilo šta drugo“, kazao je tom prilikom Stevanović.
Objašnjavajući zašto ipak dolazi do sukoba, on je dodao: „Ja njega lično nikada nisam osporavao, jednostavno nemam nameru da to radim, to nije moj manir. Politički se duboko, duboko ne slažemo, zato što koncept hleba i igara treba raditi drugačije, a on smatra da je sve podređeno ili mora da bude podređeno njemu. Ja na to da pristanem ne mogu, on nije čovek s kojim možete da se dogovorite i nikada to što dogovorite s njim nije pouzdano, nikada niste sigurni sa njim. Ja sa takvim čovekom politički aranžman da pravim ne mogu. Možda bismo se lično nekad i pomirili, ali politički nikad“, eksplicitan je Stevanović.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
