Naprednjačka muka sa sopstvenim biračkim telom

Eksploatacija litijuma definitivno je postala, i biće kanda još dugo, najvažnija politička tema u Srbiji. Naprednjačka vlast našla se u najnezgodnijoj poziciji u poslednjih deceniju i nešto. Izgleda da joj ne pomažu ni spinovanja, ni lažne informacije, ni napadi na političke protivnike i ekološke aktiviste, niti mahanje novcem zahvaljujući kojem će, je li, ne samo građani zapadne Srbije nego i svi Srbi sveta – imati usidrene jahte na južnim morima. Možemo s pravom pretpostaviti da se Vučiću, kada iščitava redovna istraživanja javnog mnjenja – što je uz propagandističke komplete verovatno jedina literatura koju konsultuje – diže kosa na glavi, videvši kakav je stav građana Srbije, a i dobrog dela njegovog biračkog tela, prema rudniku litijuma koji bi trebalo da se zasnuje u području Jadra i Rađevine. I još ponegde u centralnoj Srbiji.

Onomad kada je Ana Brnabić rekla da je “stavljena tačka” na projekat multinacionalne kompanije Rio Tinto, retko ko je poverovao da je to odista tako. Čuvena naprednjačka kupovina vremena (“da pripremimo teren”), isprobana recimo u slučaju rešavanja kosovskog problema, i ovde je imala odlučujuću ulogu. Uredba Vlade Srbije o stopiranju eksploatacije litijuma napravljena je tako, kažu pravnici, da bi mogla biti poništena. Bilo je samo potrebno iz dubokog sna probuditi Ustavni sud. Klasična pravna zavrzlama koja se u hibridnim zemljama, koje fiktivno poštuju procedure, odigrava među institucijama. Recimo, napiše se optužnica tako da bi pala na sudu ili se donese takva presuda da ju je kasnije lako poništiti.

“Tačka je stavljena” manje zbog ondašnjih velikih protesta, a više zbog stavova građana iskazanih u pomenutim istraživanjima javnog mnjenja. Valjalo je stvari izmenadžerisati. Naprednjaci su znali da je u pitanju kora od banana-države na koju se može lako okliznuti.

Litijum iz istih razloga nije bio važna tema prošlogodišnje i ovogodišnje predizborne kampanje, pa ni one prethodne. Moglo bi se izgubiti glasova, a sada samo pogledajte dramatično povećan broj litijumskih medijskih priloga u režimskim medijima posle izbora. Radije su se u predizborima nametale “patriotske” priče, kao što su Vučićeva “titanska” borba protiv Rezolucije o Srebrenici i njegove “velike pobede”. Uspeo je taman koliko i fudbalska reprezentacija Srbije na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj: ispali smo odmah, ali se moglo desiti da se i ne plasiramo; izgubili smo 1:0, ali mogli smo i 7:0. Ili priče o velikoj ugroženosti Vučića, protiv kog se zaverilo maltene celo čovečanstvo, a koje ga istovremeno neverovatno mnogo poštuje.

A onda su izbori prošli tako kako su prošli, vlast je formirana, pa se krenulo punom parom u realizaciju projekta. Niko ko iole poznaje karakter režima ne misli da se projekat realizuje zarad koristi koju će Srbija i njeni građani imati od litijuma: uvek se radi o interesima naprednjačke elite. I ima tu još jedna stvar: Vučić mora u ovom slučaju pokazati moć. Mora realizovati projekat jer će tako pokazati “stranim partnerima” da je i dalje čovek na koga se može računati u punom kapacitetu. Ali, sve to mu ne ide bez velike muke.

KO DRUGOME JAMU KOPA…

Kako god se završila litijumska priča, postoji u čitavoj ovoj frtutmi nekakva takoreći kosmička pravda. Naprednjačka vlast se kani strovaliti u političku jamu koju je tako dugo i temeljno kopala. Pomalo sve izgleda i kao da se našla u živom blatu – svaki njen pokret, pogotovo nagao, znači dublje potonuće. Bar za sada. Imaju oni u rukama svu moć ovoga sveta, sve pare koje su im potrebne, medije, policiju, tajne službe, šta god, ali iz ove pozicije ne izgleda da će izaći kao pobednici, bar ne bez većeg političkog oštećenja.

Krenimo redom. Spomenusmo Ustavni sud i njegovu “presudu” po kojoj je Vladina uredba – protivustavna. Ko ovde veruje u autoritet Ustavnog suda, koji je pretvoren u tragikomično skladište partijskih kadrova? Ko veruje da je odluka odista doneta u ovoj instituciji, a ne tamo gde se sve važe odluke donose, u glavi “glavnog šefa”? Stolicama u ovom telu, u koje se u normalnim zemljama gleda kao u boga, trguje se kao na pijaci. Setimo se, recimo, da je potencijalni opasni protivnik režima, konkretno Saveza vojvođanskih Mađara, Tamaš Korhec, primiren tako što mu je dato mesto u ovoj instituciji, uz prateće prinadležnosti. Pogledajmo i stranačku pozadinu nekih drugih ustavnih sudija.

Čak i građani koji glasaju za Vučića (retko ko glasa za naprednjake), bar većinom ne veruju niti jednoj instituciji osim predsedniku. Možda malo crkvi i vojsci, po potrebi i iz tradicionalnih razloga. Ali i to se lako da promeniti. Nepoverenje je, pre svega, posledica iskustva građana. Potom, činjenica je da “veliki vođa” svakodnevno gazi institucije pred svetlima medijskih reflektora, svesno šaljući poruku da nam one nisu ni potrebne dok je njega u životu i životnoj formi. Posledica je i toga što su – opšte mesto – one prepunjene nestručnim ljudima, kojima je jedina preporuka poslušnost i sklonost ka gaženju vlastitog dostojanstva. Razaranje institucija i svih javnih službi vratilo se naprednjacima, u slučaju litijuma, kao bumerang.

Nedavno je potpisnik ovih redova svedočio, zajedno sa komšijama, kako funkcionišu institucije u ovoj zemlji. Po ko zna koji put, zapravo. U delu grada u kojem živi počele su da se izlivaju prenapregnute fekalije, podižući kanalizacione šahtove. I to po onoj najgoroj vrućini. Obližnji građevinski preduzimač je podzemne vode, bez ikakve dozvole, ispumpavao u kanalizaciju, koja dakako za to nije predviđena. Iz lokalnog javnog preduzeća rekli su nam da je to uzrok cunamiju fekalija, ali da ne mogu ništa da urade jer je investitor blizak vlastima, povlašćen. Potom je, nakon višednevnog pozivanja, došao komunalni inspektor i molio građevince da isključe bar jednu pumpu, a oni su se – eto – smilovali.

Ovakve situacije su, malo je reći, uobičajene. Sigurno je da svaki žitelj ovdašnji može ispričati slične priče, i to u kofama. Da ne govorimo o protivzakonitim dilovima kada su u pitanju velike strane investicije koje ni dva posto ne šljive državu i njene zakone, a o čemu su u nezavisnim medijima napisani tomovi i tomovi. Ko sa ovakvim iskustvima i saznanjima može poverovati da će institucije zdušno i temeljito kontrolisati visokorizičan projekat kakav je rudnik litijuma, koji potencijalno odista može imati nesagledivo loše posledice po životnu sredinu?

A da postoje potencijalni rizici, slažu se i stručnjaci koji podržavaju kopanje litijuma u Srbiji. Gde neće kada su mnoge zemlje sa kopanjem litijuma imale problema. Čak će i Franciska Bratner, nemačka državna sekretarka u Ministarstvu privrede i poslanica Zelenih u Bundestagu koja podržava projekat “Jadar” i na čiju se stručnost pre neki dan Aleksandar Vučić onoliko pozivao, reći da su protesti ekoloških aktivista u Srbiji dobrodošli – upravo zbog potencijalnih opasnosti.

UKIDANJE JAVNOG DIJALOGA

Vlast odjednom, saterana u tesnac, počinje da se zalaže za reč struke. Doduše, struka se već u dosta navrata izjašnjavala, ali ne baš na način koji bi režimu odgovarao. Uglavnom, ponavljaju visoki dužnosnici, potreban je široki javni dijalog stručnjaka koji bi o rudniku litijuma, njegovim prednostima i rizicima, govorili iz raznih uglova, raznih ekspertiza. Dakle, poziva se na ozbiljan pristup temi kako bi se izbegle moguće iracionalnosti, netačne informacije i interpretacije.

Retko ko se ne bi složio sa dijalogom, čak ni najuporniji ekološki aktivisti. Ali, postoji ovde jedan veliki problem. Upravo je vlast ukinula javni dijalog u društvu, i to temeljno, želeći da tako ukine drugačije mišljenje. Dijalog nije moguće uspostaviti ad hoc, sve da vlast odista to i želi, u društvu koje je sama rascopala. Videli smo kako njihovi dijalozi izgledaju (setimo se nesrećnog dijaloga o Kosovu). Znamo da ona na svaki “neadekvatan” stav odgovara sekirom u glavu ili žestokom artiljerijom, nikako ne argumentima. Pa sada ti debatuj sa njima.

Ne treba da idemo daleko na zapad. Skoknimo samo do Hrvatske, koja je – kada je reč o medijskim slobodama – zemlja sa ozbiljnim izazovima. No, ipak, da se u njoj ovakav nekakav projekat kani sprovesti, nema nikakve sumnje da bi na prvom televizijskom kanalu HRT bile emitovane na desetine i desetine ozbiljnih dijaloških emisija. Bile bi to žestoke, ali vrlo verovatno plodotvorne debate koje bi omogućile građanima da imaju relevatno mišljenje o tome o čemu se tu zapravo radi. Ali naša vlast isključivo lovi u mutnom, njoj ništa osim mraka i magluštine ne odgovara.

U tim debatama govorilo bi se dakako ne samo o ekološkim aspektima nego i ekonomskim, i drugim. Recimo, zašto je cena litijuma na svetskom tržištu proteklih godina tako mnogo pala, i šta se može očekivati od razvoja drugih zamenskih tehnologija za litijum: kao što su natrijumske, magnezijumske, cinkove, aluminijske i druge baterije. Doduše, u Hrvatskoj se ne bi raspravljalo da li je moguće da se u njoj zaokruži celi litijumski proces, od vađenja rude pa do proizvodnje letećih automobila, jer takvu minhauzensku priču sebi ne bi dozvolio niti jedan ozbiljan tamošnji političar.

Ukidanjem dijaloga vlast je zapravo omogućila političkim protivnicima i nekim aktivistima da, osim utemeljenih kritika, ispaljuju i neproverene antilitijumske bombe. Tukući vlast takoreći njenim oružjem, i to – mora se priznati – prilično efikasno. Opet jama koju je režim sam sebi iskopao. Da nije u pitanju tako ozbiljna tema, čovek bi, gledajući sa strane, mogao i uživati u naprednjačkim i riotintovskim mukama.

Slično prolaze i režimski mediji. I oni hodaju po korama banana-države. U njihovu primitivnu prolitijumsku kampanju sve manje veruju i oni koji su im svih ovih godina, i pored svega, bili odani. Čini se, od posete nemačkog kancelara Šolca Srbiji naovamo – pogotovo.

ULOGA NEMAČKE

Shvatajući da njegov godinama bildovan autoritet nije dovoljan u slučaju projekta “Jadar”, Vučić organizuje “misterioznu” posetu Srbiji nemačke državne delegacije, predvođene kancelarom Šolcom. Šta je bio smisao? Srbi, je li, mnogo šta zameraju Nemcima, ali veruju u njihovu neverovatnu organizacionu sposobnost i tehničku superiornost. E sada, ako oni kažu, to sa rudnikom je bezbedno, Srbija će procvetati – eto Vučiću snažnog argumenta. Pogotovo ako to još kaže gorepomenuta funkcionerka nemačkih Zelenih, stranke koja toliko “mrzi” Vučića.

Ali stvari se nisu baš odvijale kako je zamišljeno. Izgleda da je ova poseta bila autogol. A i gde neće biti? Od dolaska na vlast, hineći evropski put, režim vodi intenzivnu antizapadnu i antidemokratsku kampanju. Srbija je udaljenija od Evrope nego što je to bila 2012. godine. Nadovezujući se na devedesete, režim svakodnevno preko svojih medija i “analitičara” poručuje: zapadne zemlje žele zlo Srbiji, naši prijatelji su na istoku. Kakva demokratija, kakav liberalizam, kakvi bakrači – nama treba autoritarni vođa koji će nas štititi! Nemci su, je li, naši arhineprijatelji koji žele da nas okupiraju i crpe naše bogatstvo, a mi smo najbogatija zemlja na svetu, što po prirodnim bogatstvima, što po ljudskim resursima. Evo, pogledajte Novaka Đokovića! Takvi su svi Srbi. I tako to, znate već šta…

A da ne govorimo da zapadne tajne službe, pišu mediji, malo-malo pa hoće da nam ubiju Vučića. Čak je i sam Vučić pokušao da napravi salto i da optuži zapadne tajne službe da su stopirale projekat “Jadar”. Zašto? Zato da bi sprečile da se Srbija enormno razvije i da u nju na nadničarenje ne bi pohrlila visokostručna radna snaga iz, recimo, Švedske. Naprednjačka propaganda je generalno kontradiktorna, ali ipak je teško objasniti građanima da Zapad žarko želi litijum iz Srbije, a istovremeno pokušava da spreči njegovu eksploataciju.

Umereni protivnici eksploatacije su po poseti postavili pitanje: a koji su to mehanizmi kojima će EU i Nemačka obezbediti ekološki savršeno kopanje litijuma? Valjda isti oni kojima su obezbedili vladavinu prava i medijske slobode. Dakle, smešno i nemoguće.

Oni žestoki, uglavnom sa desna, a neki i sa ekstremne levice, dočekali su Šolcovu posetu na volej. Jeste idiotski to što oni sadašnju Nemačku porede sa Hitlerovom, pogotovo što Nemačka i nema preterane veze sa ovim projektom, osim što se kao obavezala da će eto kupovati ovdašnji litijum. Jeste idiotski to što protivnici “litijumašenja” koriste primitivnu nacionalističku i ksenofobnu retoriku i iscrtavaju kukaste krstove po društvenim mrežama, ali je sama vlast najviše kriva za to. Njeno propagiranje ultranacionalizma, ksenofobije i rusofilije vratilo joj se kao bumerang. E sada bi da vrati stvari u racionalne okvire, ali teško će to ići.

Pogotovo ako imamo u vidu – to je očigledno – da će poljuljani patriotski imidž vlast pokušati da nadomesti raznoraznim “svesrpskim” budalaštinama, bildovanjem nacionalizma uz podršku Milorada Dodika. Susedna Bosna će tako na neki način postati i žrtva litijuma. Igra je to sa vatrom: ova naprednjačka nacionalistička farsa može ponovo da preraste u tragediju.

MEĐUNARODNI POLOŽAJ

Nema nikakve sumnje da je Šolcova poseta imala za cilj i popravku narušenog Vučićevog imidža na Zapadu. Tamo više niko ne dovodi u pitanje da predsednik Srbije kopačkama i štiklama gazi institucije, zakone, medijske slobode i političke protivnike. On im odgovara: uzmite šta hoćete, ali me nemojte dirati. Pustite da radim ovo što radim, pa ćemo videti posle. Takvo što mu prolazi godinama, deceniju i više, i nije isključeno da stvar i nadalje bude radila. Zavisiće to, međutim, od mnogih trenutnih nepoznanica. Ali sigurno je da imidž više ne može popraviti.

Kada je reč o odnosu Nemačke prema ovdašnjem litijumu, u ovoj zemlji postoje različita mišljenja koja vredi saslušati. S jedne strane, veruje se da će litijumski aranžman biti od koristi nemačkoj automobilskoj industriji. On će potom približiti Beograd Evropi i udaljiti ga od Kine i Rusije. Naravno, ističe se i da će Evropa tamo manje zavisiti od kineskih baterija, a litijumska priča će uticati na to da Vučić bude kooperativniji i kada je reč o kosovskom problemu. Nećemo se sada baviti stepenom realnosti ovih procena.

Međutim, navode se i problemi. Neki upozoravaju da je Šolcova poseta zapravo podrška autokratskom vladaru koji ne namerava svoju zemlju da uvede u EU. Osim toga, nemački stručnjaci upozoravaju da bi ekstrakcija litijuma mogla da ima katastrofalne ekološke posledice, i to ne samo po Srbiju. Plaše se i da ekološki standari neće biti zadovoljeni, da je Srbija nepouzdan partner, podsećaju da ima specijalne odnose sa Rusijom i Kinom i da je rizično oslanjati se na nju.

I oni ukazuju na razvoj alternativnih tehnologija koje mogu da bace litijum u treći plan, ali i na potrebu promene globalnih politika, koje bi podrazumevale smanjenje obima proizvodnje automobila i jačanje drugih oblika mobilnosti, kao što je javni prevoz.

ODNOS PREMA OPOZICIJI

Litijumska kampanja vlasti zasniva se na još jednoj kontradikciji. Malo-malo pa optuže “bivšu vlast” da je ona dovela Rio Tinto u Srbiju. Ako je litijum spas za Srbiju, onda bi valjda “bivšu vlast” trebalo pohvaliti. Na stranu to što bi ozbiljna analiza pokazala da se ta “bivša vlast” zapravo u velikoj meri preklapa sa sadašnjom. SNS je stranka preletača, o tome smo već pisali.

Doduše, ovakva zamena teza uspela je naprednjacima onomad, kada su za Briselski sporazum optužili “bivšu vlast”. Kao što je optužuju i zbog toga što je upravo za vučićevskog vakta Kosovo postalo institucionalno zaokružena država. Kriv je, je li, Borko Stefanović.

No, kako bilo, opozicija, ona relevantna i ozbiljna, treba u ovoj situaciji da pokaže visoku političku i društvenu odgovornost. Jasno je da se treba jasno određivati prema vreloj političkoj temi. Ali ne bi valjalo da se izbacuju isprazne parole, već isključivo ozbiljni argumenti. A imaju ih onoliko na raspolaganju. Prilika je i da se na ovoj temi opozicija konsoliduje. A budalama nek ostavi da iscrtavaju kukaste krstove.