Naprednjaci koji su uništili Niš moraju da odu

Rukovodilac niške Klinike za kardiohirurgiju Dragan Milić široj javnosti postao je poznat početkom prošle godine, kada su on i njegov tim, uz besplatan rad tokom dvanaest vikenda, uspeli da ukinu listu čekanja na operaciju u svojoj ustanovi. Ovaj potez veći deo javnosti snažno je pozdravio, a manji – uzeo na nož. Iz ne baš najjasnijih razloga, neupitno humano delo oštro su kritikovali i direktor Univerzitetsko-kliničkog centra Niš Zoran Perišić i ministarka Danica Grujičić.

Nakon kritika usledio je i čitav niz “neprijatnosti” koje Milić i saradnici doživljavaju kao organizovanu, žestoku, političku kampanju. Osim medijskih napada, protiv njih su podnošene u najmanju ruku čudne krivične prijave, policija ih je u više navrata saslušavala, a potom je Milić smenjen i sa mesta prodekana Medicinskog fakulteta u Nišu. I to nije sve: doneta je odluka da mu uopšte nema mesta na fakultetu. Vrhunac je dosegnut pre nekoliko dana – uprava UKC Niš onemogućila je nabavku reagenasa za laboratoriju Klinike za kardiohirurgiju, zbog čega je morala da zastane sa radom. Ugroženi su pacijenti, a biće stvorena i nova lista čekanja. Liste čekanja Milić smatra rak-ranom našeg zdravstvenog sistema.

Iako još nije doneta konačna odluka, veoma je izvesno da će građani Niša na predstojećim lokalnim izborima moći da glasaju za Grupu građana koju će predvoditi naš sagovornik i njegovi saradnici. Ukoliko se opozicija pak dogovori da izbore zbog loših, odnosno nepromenjenih uslova bojkotuje, ni ove liste, kako nam kaže Milić, neće biti na glasačkom listiću.

“VREME”: O čemu se ovde zapravo radi? Kako objasniti odnos Uprave UKC Niš prema vašoj klinici, to jest odnos niškog Medicinskog fakulteta prema vama lično?

DR DRAGAN MILIĆ: U pitanju je kampanja koju vodi Srpska napredna stranka, osobito njen niški deo, a vrh UKC-a i dekanka Medicinskog fakulteta samo su izvršioci radova. Ono što se meni, odnosno nama dešava – dešava se i ljudima na drugim mestima, pod krilaticom: svaki svoga ubijte subašu! Njihov je problem što nisu bili dovoljno brzi i efikasni u nakani da nas uplaše i ućutkaju. Neki ljudi u Nišu, i ne samo u Nišu, prolaze kroz iste ili slične stvari u javnim preduzećima, školama, pošti, vrtićima… Stoga, ovo nije samo priča o meni i mojim saradnicima već slučaj mnogih, koji nisu tako vidljivi kao mi. Za razliku od drugih, lekari imaju veće šanse da izađu u javnost i svoje muke podele sa građanima.

foto: lenka pavlović

Pa, šta je suština sukoba, odnosno kampanje, kako je nazivate? Zašto im smetate?

Prvi, osnovni “zločin” jeste eliminisanje liste čekanja. Čujemo od vlasti kako je kupila hiljade mamografa, skenera, magnetnih rezonanci, kako je izgradila, renovirala i okrečila brojne zdravstvene objekte, i tako dalje. A ja ih pitam: pa dobro, ako ste tako uspešni, zašto još uvek postoje liste čekanja koje za mnoge ljude, osobito one koji nemaju novaca, znače sigurnu smrt? Zar nije sramota da ljudi čekaju tako dugo na lečenje? Oni koji imaju novaca odlaze da se leče privatno, a šta ćemo sa sirotinjom? Da li živimo u vremenu kada samo bogati imaju pravo na zdravstenu negu? Bolest je komercijalizovana, na bilbordima oko nas se reklamiraju privatne klinike, a zdravlje je postalo najskuplji proizvod! Kada smo ukinuli listu čekanja, verovali smo da to može biti primer i za druge, da i oni, u skladu sa mogućnostima, učine napor i eliminišu famozne liste, da napokon budemo lekari dostojni belog mantila. Zdravstveni sistem je to mogao da organizuje i pomogne. Ali postalo je jasno, pogotovo posle brutalnih napada na nas, da zdravstveni sistem to ne želi, da njemu liste i te kako odgovaraju.

Zašto?

Nemam precizan odgovor. Da li je u pitanju podrška privatnom sektora? Ne znam. U svakom slučaju, liste čekanja su neverovatno veliki problem rasprostranjen u celoj zemlji, a to se vidi i po ogromnoj podršci koju smo dobili i koju svakodnevno dobijamo iz svih delova Srbije. One su zapravo rak-rana zdravstvenog sistema, a pokazuju i kakvo je naše društvo, koje su njegove vrednosti. Ako si siromašan, onda nemaš pravo na lečenje, ali ako izbije rat, tebe ćemo mobilisati dok će deca bogatih biti zaštićena. Nepravda je to svemirskih razmera. E, kada smo se mi drznuli da to na neki način javno poručimo, na nas su se mnogi ostrvili. Naš slučaj, odnosno napad na nas bila je i pokazna veza: želeli su da spreče druge da urade isto.

Postoje, pretpostavljam, i drugi razlozi za napade?

Nerviralo ih je i to što smo se pozivali na izjave ministarke zdravlja Danice Grujičić. Ona je, podsećam, po stupanju na dužnost obećala da će liste čekanja biti ukinute. Ona je bila ta koja je rekla da svi oni koji imaju uslov za penziju moraju da se penzionišu a da na njihova mesta treba da dođu mladi zdravstveni radnici koji sada beže iz Srbije. Sve sam to podržao, nadao se da će ta obećanja biti ispunjena, ali to se nije desilo. Liste čekanja, vidimo, još postoje i sve su veće, a oni koji su ispunili uslove za penziju i dalje rade. Ali, ne kao lekari već kao rukovodioci, i to rukovodioci sudnjega dana. Njihove funkcije očigledno će trajati do sudnjega dana. Dakle, drugi naš greh je to što smo podsećali na ministarkina obećanja. A ona je, recimo, za direktora niškog UKC-a, koji je u februaru napunio 65 godina, rekla da treba i dalje da rukovodi ustanovom zato što “zna kako se to radi”. Sada vidimo kako zna, zbog njega je naša klinika ostala bez reagensa. Sa druge strane, u Kliničkom centru je zaposleno 3.500 ljudi. I niko drugi ne zna kako on funkcioniše? Pa dajte, nemojte da se šalimo! Rekla je i da on treba u naredne dve godine, koliko mu je produžila funkciju, da pripremi naslednika. To je skandalozna izjava! Pa, zar su pozicije u zdravstvu nekakve monarhističke funkcije? Gde ćemo doći ako rukovodioci biraju svoje naslednike?

A koliko im je smetala najava da ćete ući u politiku, odnosno da ćete u nekom formatu izaći na lokalne izbore u Nišu?

Da, to je treća stvar. Kada smo videli da, nažalost, ništa od naših ciljeva ne možemo drugačije da postignemo osim da uđemo u politiku i kada smo javno saopštili svoju nameru, kampanja počinje da se zaoštrava. Izbacuju me sa fakulteta, više nisam prodekan, protivzakonito razvlače moj izbor za redovnog profesora, i tako dalje. Pristižu i tragikomične krivične prijave. Iz sve snage, brutalno krše zakone kako bi se obračunali sa mnom i mojim saradnicima. No, ipak, i pored svega, nismo očekivali da će njihov atak ići toliko daleko da pacijenti trpe, da im se ugrožava život, odnosno da nam ukinu reagens bez kojeg ne možemo da radimo. Takav skandal je bez pandana. U niškom UKC-u radim od 1995. godine i ničega sličnog se ne sećam. Tako nečega nije bilo ni u najavi. Prosto neverovatno i zastrašujuće!

Vratićemo se na vaš politički angažman kasnije. Sada me interesuje šta preporučuje rukovodioce u zdravstvenim ustanovama? Koji su njihovi kvaliteti pa bivaju “besmrtni funkcioneri”, kako ste ih jednom nazvali?

Pod jedan, morate da budete partijski poslušnik. Cela Srbija je plen politike, partija i političara. Kada se završe izbori, oni raspoređuju preduzeća, resurse, institucije kao plen koji se razdeljuje. Jednom kada neko zasedne, on je tu 12 godina. Pogledajte koliko je direktora i načelnika koji bi odavno trebalo da odu u penziju. Oni su valjda jedini koji su merodavni, ne postoji niko drugi. A zapravo, na funkciji mora da bude neko ko je proveren, u koga moraju imati poverenje, ko će biti evet-efendija, klimoglavac, ko će da izvršava sve naredbe, kome u prvom planu nije interes pacijenata i građana već partije.

Kada ste ukinuli listu čekanja, mnogi su upozoravali da je to sistemski problem, što vi sada i potvrđujete. Te da se na sistemski način mora i rešavati. Da li se slažete sa našim sagovornikom u prošlom broju, ekspertom za javno zdravstvo Predragom Đurićem, koji je rekao da je zdravstveni sistem u Srbiji odavno doživeo kataklizmu i da ga u životu koliko–toliko održava samo entuzijazam i trud lekara i zdravstvenih radnika?

Da, slažem se da je zdravstveni sistem doživeo kataklizmu. To nije preteška reč. Dodao bih da se on održava u životu i kroz entuzijazam, ali i kroz neku vrstu inercije. Dodao bih i da se, ovakav truo kakav jeste, održava i zahvaljujući mogućnosti lekara da imaju dvojni radni odnos, to jest da mogu istovremeno da rade i u državnim i u privatnim klinikama. Dvojno zaposlenje je direktan konflikt interesa, vidljiv iz aviona. Koliko, recimo, postoji direktora i načelnika u državnim bolnicama koji su ujedno i vlasnici privatnih klinika! A to nije normalno. Vlast će, međutim, reći: pa to jeste u redu, oni prepodne rade u državnim klinikama, i mnogo vode računa o njima, a popodne razvijaju svoj privatni biznis. Ma hajde molim vas, nemojmo da budemo naivni! Da li mi živimo Leteći cirkus Montija Pajtona ili Alan Ford? I kod nas se pojavljuje Superhik, koji otima siromašnima da bi dao bogatima.

Odrastao sam u staroj Jugoslaviji, zemlji koju jako volim, koja je imala svoje mane, ali u kojoj smo mogli da budemo ljudi i da znamo šta je nešto što je vredno, a šta je nešto što je neprihvatljivo. Znali smo da ljudski život predstavlja najveću vrednost. U međuvremenu smo na to zaboravili. Stalno pitam da li neko može da mi kaže kolika je vrednost ljudskog života, a niko ne želi da mi odgovori na to pitanje. Koliko novaca smemo da potrošimo da bismo spasli nečiji život? Zašto dozvoljavamo da se pravi tako eklatantan sukob interesa kakvo je dvojno zaposlenje? Zašto postoje liste čekanja? Da li zato da bi neki mogli da rade privatno popodne, da leče pacijente koji ne mogu da sačekaju red u državnim klinikama a pritom imaju novca? Valjda neki moraju imati prihode i tokom popodneva jer su navikli na ekstra zarade? Listama čekanja mi ljude teramo da se privatno leče. A gde je tu sirotinja? Tek kada se očiste liste čekanja, neko će imati prava da se hvali ulaganjem u zdravstveni sistem!

Uzgred, u državnim zdravstvenim ustanovama vrlo često nisu u funkciji razni preko potrebni medicinski aparati. A u privatnim se, gle čuda, nikada ne kvare. Kako sve te privatne magnetne rezonance i ultrazvučni aparati bez problema funkcionišu, a u državnim zdravstvenim ustanovama su malo-malo pa pokvareni? Ko je ovde lud? Ovo nije sistem, ovo je ruina od sistema.

Problem je, ističu mnogi, i masovni odlazak lekara i zdravstvenih radnika iz Srbije…

Naravno. Međutim, ljudi odavde ne odlaze samo iz finansijskih razloga ili zato što negde imaju mnogo bolje uslove za rad. Neće da doživljavaju šikaniranje partijskih poslušnika. Od svega ovoga nećemo moći da se oporavimo ne godinama, nego decenijama.

Pitanje promene zdravstvenog sistema je kompleksno, nemamo sada mnogo prostora da elaboriramo šta bi sve na tom planu trebalo uraditi. Hteo bih ipak da vas pitam: kako rešiti problem odnosa privatnog i javnog u zdravstvu, kada smo već kod toga?

Zapravo, odgovor je jednostavan: izjednačiti privatno i javno zdravstvo. Neka tržište rešava stvar, ali tek onda kada ne bude lista čekanja. Pacijenti onda neka se odluče gde će se lečiti. Ali, znate šta je problem sa privatnim zdravstvom u Srbiji? Ono u najvećem broju slučajeva leči kozmetske probleme. Ima privatnih klinika koje rade teške, ali ne i kompleksne operacije. Zašto? Neće da dođu u situaciju da naplate, recimo, deset hiljada evra, a da neko potom izgubi glavu. Najsloženije operacije se rade u javnom zdravstvu. A onda ćemo mi u privatnom da operišemo kilice, venice, žučne kesice, stvari koje možemo dobro da naplatimo a da nemamo veliku odgovornost. Da ne postoji državno zdravstvo, čak i pacijenti koji imaju novaca masovno bi umirali.

Rešenje je, dakle, u izjednačavanju usluga, izjednačavanju cena, ali pre toga treba da se ukine i mogućnost dvojnog radnog odnosa. Jer to je, ponavljam, konflikt interesa. To jednostavno nije normalno. Nas su optuživali zbog što smo radili i vikendom kako bismo skinuli listu čekanja. Kao, postoji burn out sindrom, premoreni smo i ne možemo operacije kvalitetno raditi. Kako to da tako nešto važi za nas, a ne i za one silne lekare koji prepodne rade u državnim, a popodne u privatnim klinikama? Očigledno da novac rešava problem umora. Ovakav nakaradni sistem odgovara nemalom broju ljudi i zato prolazimo tako kako prolazimo.

Vratimo se na politički angažman. Rekli ste da ste sve bliži odluci da izađete na lokalne izbore u Nišu, da ćete predvoditi listu grupe građana?

Sve ovo o čemu govorimo bukvalno nas tera da uđemo u politiku. Kako ćemo sve te probleme drugačije da rešavamo? Kako ćemo da sprečimo da Niš ostane crna rupa u zdravstvenom, i ne samo zdravstvenom sistemu, kada sve važne odluke donose političari, a ne stručnjaci? Kako je moguće da građani južne Srbije nemaju pravo na organizaciju zdravstvenog sistema kakve imaju Beograd i Vojvodina? Zašto Niš nema kliničko-bolničke centre i institute? Procenili smo da se za sve to možemo izboriti jedino ako uđemo u političko blato. Godinama govorimo o problemima, tražimo da se oni reše, ali nas niko ne sluša. Naša klinika opstaje samo zahvaljujući donacijama koje dobijamo iz inostranstva. Da toga nema, ne znam šta bismo radili. A vlast istovremeno govori da ulaže u zdravstvo milijarde evra. Kako nešto od tih novaca ne dođe do nas i drugih koji rade u izuzetno teškim uslovima? Nema samo naša klinika probleme, već i druge u Nišu, i ne samo u Nišu, ali tamo ljudi ćute iz straha da ne prođu kroz ovo što prolazimo mi. Verujemo da će nas građani Niša prepoznati, da će reći: e, ovo su ljudi koji su nešto dobro uradili i koji zaista žele da suštinski menjaju stvari. Verujemo i da ćemo, ukoliko budemo u prilici, u roku od šest meseci rešiti sve liste čekanja u niškom Kliničkom centru.

Kada govorite u prvom licu množine, na koga tačno mislite? Ko su ljudi koji će biti na vašoj izbornoj listi, pretpostavljam da to nisu samo oni koji rade na vašoj klinici?

Srž će činiti ljudi sa klinike. U njih imam beskrajno poverenje, a i oni u mene. Zajedno funkcionišemo i borimo se već 15 godina. Ali, naravno, neće biti samo oni. Biće i drugih lekara, pravnika, novinara, ljudi koji su eksperti iz drugih oblasti. A šta nas spaja? Želimo promenu nakaradnog sistema, kojim vladaju NN lica koja su uništila naš grad. Oni moraju da odu.

Ko su ta NN lica?

Niški naprednjaci. Dvanaest godina vlasti je jako dugo, a oni su za to vreme pokazali da ništa ne znaju, da su potpuno nesposobni. Vreme je da se malo odmore. Da su nešto znali, valjda bi do sada to i pokazali. Govorili smo o kataklizmi zdravstvenog sistema, koja je u Nišu, od svih velikih gradova, najvidljivija. Osim toga, u Nišu, recimo, ne postoji niti jedna ulica bez rupa. Niš ima znatno niži prosečni lični dohodak od republičkog proseka. Imamo 30-40 hiljada manje zarade od Beograđana i Novosađana. Budžet Niša je oko 15 milijardi dinara, Novog Sada 45, a Beograda 205. Beograd i Novi Sad dobijaju nove stanovnike, a Niš je u poslednjih deset godina izgubio njih 10.000 iako u naš grad gravitiraju ljudi sa celog juga Srbije. Jug Srbije umire, ima nas 85 hiljada manje nego pre deset godina. Ako to nije crveni alarm, ne znam onda šta jeste. Sve su to rezultati politike NN lica, odnosno naprednjaka. Nećemo o tome da ćutimo radi nekakvog intelektualnog komfora i bez obzira na posledice.

foto: lenka pavlović

Žestoko kritikujete naprednjake, a neki iz opozicionih krugova tvrde da ćete vi na narednim izborima u Nišu zapravo biti naprednjački “trojanski konj”. Šta kažete na to?

Grupe građana očigledno svima smetaju. Mi smo izgradili naše živote i naše karijere van politike, i imamo obraz. Svako nosi svoj krst i svako bira svoj put. Možemo samo jednom da prevarimo naše pacijente, naše građane i naše prijatelje. I više nikada. Da li mislite da to može da se plati? Verujte, kada smo mi u pitanju, ne može. Nema te cene za koju ću se prodati i promeniti svoja uverenja. Jer, ako to budem uradio, pa kakav sam ja primer dao mojoj ćerci ili studentima koje učim Hipokratovoj zakletvi i tome kako je pacijent najvažniji. Kada student uđe u operacionu salu, prvo pitanje koje mu postavim jeste: ko je komandant u operacionoj sali? Da li hirurzi, anesteziolog ili neko drugi iz brojnog tima? Oni obično kažu: pa vi, vi ste operator. Kažem, ne. Potom kažu anesteziolog, on daje zeleno svetlo. Opet pogrešan odgovor. Glavni je pacijent na stolu, on je komandant. Kada to budemo naučili, imaćemo budućnost. U suprotnom, ne.

Najsmešnije od svega što nas “trojanskim konjem” nazivaju i oni koji su do sada promenili pet-šest stranaka. Neki od njih su imali i razne benefite od naprednjačke vlasti.

Ko su onda vaši mogući politički partneri?

Naši su partneri svi koji se zalažu za promenu nakaradne vlasti u Nišu, koja je uništila grad i napravila od njega geto.

Koliko razumem, isključujete mogućnost predizbornih koalicija?

Imali smo razgovore sa nekim ljudima iz opozicije, postigli smo dogovor koji je već sutradan prekršen. Osim toga, ova horor-kampanja prema nama traje mesecima, izbacivanje sa fakulteta, uništavanje klinike, besmislene krivične prijave (zato što smo, zamislite, radili naučno-istraživačke radove za vreme pandemije ili zbog toga što nismo u nekakvom sistemu video-nadzora), a niko se iz opozicije zbog svega toga nije oglasio i recimo rekao da je to što se radi neprimereno. A sada za nas kažu da smo “trojanski konj”!? Sve to nas, međutim, neće sprečiti da posle izbora sarađujemo sa opozicionim partijama, ali na zdravim osnovama. Nije samo cilj promeniti nakaradnu vlast nego i nakaradni sistem, odnosno partokratiju i centralizam. Ne sme komandant i daljinski upravljač lokalnih političara biti u Beogradu. Valjda i mi u Nišu imamo pravo da razmišljamo i da sebi organizujemo život. Na kraju, i sam Beograd je uništen centralizmom. Srbija je organizam hidrocefalusa, postoji ogromna glava koja jede telo. Potom umire. Telo ne može da podnese tako veliku glavu. Srbija mora da se decentralizuje kako bi preživela. Ako ne ukinemo centralizam, ne izvršimo departizaciju, ne vratimo stručnost i odgovornost, nemamo čemu dobrome da se nadamo.

Kada govorite o decentralizaciji, teško da ćete nju uspeti da realizujete i ako budete deo lokalne vlasti u Nišu. Ko su vaši mogući partneri na tom projektu?

Iskreno se nadamo da će se i u drugim sredinama pojaviti slične političke snage, da ćemo stvoriti širok front i za decentralizaciju države i departizaciju društva. Sigurno smo da postoji mnogo ljudi širom Srbije koji misle isto ili slično kao i mi. Problem je strah. Kada odagnamo strah, kada se upali svetlo i kada mrak ne bude tako jak, videćete da će se tzv. unutrašnjost probuditi. Trenutno, muka je svuda. Nama je čak i lakše, jer Niš je ipak veliki grad, ovde je teror teže sprovoditi nego u nekom drugom, manjem mestu. Lakše je nama da budemo hrabri i da se organizujemo.

Uzgred, od svih političkih aktera najviše podržavam ljude okupljene oko ProGlasa. Zato što su to osobe od struke i intergiteta. ProGlas nisam potpisao samo zbog toga što smatram da im je korak ostao u vazduhu. Morali su da zakorače do kraja i da se konkretnije politički angažuju. Mislim da je u pitanju zrelo jezgro oko kojeg se vredi okupiti.

Kada ste spomenili ProGlas, ova inicijativa je izašla sa spiskom minimalnih izbornih uslova. Smatraju da na sledeće izbore ne vredi izlaziti ukoliko se ti uslovi ne ispune. Kakav je vaš stav o tome, šta ćete ako opozicione partije odluče da bojkotuju lokalne izbore?

Sigurno ćemo se solidarisati sa većinom. Nećemo biti ti koji će minirati zajednički stav. Nećemo biti slobodni strelci. Ipak, siguran sam da će naredni izbori biti drugačiji. Previše je pažnje usmereno ka Srbiji u ovom trenutku, biće dosta mikroskopa. Bilo kakva šahovska kombinatorika neće proći neprimećeno.