Sudija Života Đoinčević ostaće u analima srpskog pravosuđa upamćen po rešenju donesenom dva dana uoči svrgavanja Slobodana Miloševića
Za razliku od nedavno uhapšenog zamenika Okružnog tužioca u Beogradu Milana Sarajlića, iznenađenog što su mu stavili lisice na ruke, sudija Okružnog suda i predsednik Vanraspravnog krivičnog veća istog suda Života Đoinčević je čin svog hapšenja 24. marta o.g., prihvatio ravnodušno i smireno. Policija je osumnjičila Đoinčevića za više krivičnih dela: „primanje mita za puštanje okrivljenih iz pritvora, nezakonito ublažavanje kazni i bliske veze sa zemunskim kriminalnim klanom“.
Prilikom pretresa Đoinčevićevog stana policija je našla dve automatske puške, automatski pištolj „škorpion“, municiju i bajonet. Na konferenciji za novinare takođe je rečeno da je u stanu nađeno i 60.000 evra. Pretpostavlja se da istraga nije okončana, budući da je Đoinčević bio priveden kod istražnog sudije samo zbog nedozvoljenog posedovanja oružja. Zanimljivo je da je on svojevremeno zadužio oružje i da se nije razdužio. Naime, mesecima pre napada snaga NATO-a na našu zemlju Đoinčević je, kao i mnoge druge sudije, bio na Kosovu kao ispomoć tamošnjim sudovima u kojima nije bilo dovoljno sudija da bi procesuirali nagomilane sudske predmete. Na Kosovu je u to vreme, kako u gradovima tako i selima, bilo povremenih oružanih sukoba, te su zbog lične bezbednosti i sudije zadužile duge cevi, odnosno automatske puške. Đoinčević je na Kosovu upoznao svoju buduću suprugu, takođe sudiju i Srpkinju, naoružanu „kalašnjikovom“. Zašto nije na vreme razdužio oružje, saznaće se na sudu. Jedan od sudija koji je bio zajedno sa Đoinčevićem na Kosovu pričao je kako su on i Živorad prilikom neke pucnjave sa balkona hotela u kome su boravili otvorili vatru na „neprijatelje“ zaštićene mrakom. „Žiki se mnogo dopalo da puca, te je ispaljivao rafal za rafalom“, kaže njegov drug.
Đoinčević je okrivljen i da je kao predsednik Vanraspravnog krivičnog veća, između ostalih optuženih zbog malverzacija u zdravstvu, 27. 06. 2001. godine ukinuo pritvor Radoslavu Laletu Sekuliću, drugom čoveku u Saveznoj upravi carina tj. zameniku Mihalja Kertesa. Međutim, biće da je došlo do neke greške: prema uvidu u sudske spise, rešenje o pritvoru Laleta Sekulića doneo je istražni sudija Okružnog suda, a ne Đoinčević. Sekulićevi advokati su se žalili Vanraspravnom krivičnom veću (predsednik: Đoinčević) koje je odbilo žalbu branilaca, te je Sekulić ostao u pritvoru. Potom je istražni sudija, kako se to pravničkim jezikom kaže, izrazio neslaganje sa zahtevom za sprovođenje istrage smatrajući da je krivično delo koje se Sekuliću stavlja na teret u nadležnosti Opštinskog suda. Pomenuto vanraspravno veće odbilo je neslaganje istražnog sudije, kao i prigovor na optužnicu koji su podneli Sekulićevi advokati. To znači da je Veće Živorada Đoinčevića tri puta donosilo odluke na štetu Radoslava Sekulića koji je potom ponudio kauciju da bi bio pušten iz pritvora. Ponuda od 100.000 maraka i četvorosoban stan bili su prihvaćeni kao kaucija i Sekulića je istražni sudija pustio na slobodu.
„Đoinčević jeste ukinuo pritvor Nebojši Maljkoviću ali po službenoj dužnosti pri kontroli optužnice, što je, inače, njegov posao“, kažu pravnici u Palati pravde. „Jer, bili su prikupljeni svi neophodni dokazi, te Maljković nije mogao, i da je hteo, da utiče na svedoke, veštake…“
Đoinčeviću se najviše zamera što je kao predsednik Vanraspravnog krivičnog veća zajedno sa dvojicom svojih kolega doneo odluku da se osmorica optuženih za ubistva puste na slobodu, a što je proisteklo stupanjem na snagu (početkom 2002) novog zakona o krivičnom postupku. Naime, taj zakon nalaže da se, ukoliko se dve godine nakon podizanja optužnice protiv okrivljenih ne donese pravnosnažna presuda, oni moraju pustiti na slobodu.
Ipak, sudija Života Đoinčević, zagriženi SPS-ovac i obožavalac bivšeg predsednika protiv koga nikom nije dozvoljavao ni reč da izusti, ostaće u analima srpskog pravosuđa upamćen po rešenju donesenom dva dana uoči svrgavanja Slobodana Miloševića. Tim rešenjem on je odustao od sprovođenja istrage protiv ljudi koji su krivi za smrt 11 radnika izginulih u fabrici podnih pločica „Grmeč“ u Zemunu 23. juna 1995. godine. Reč je o velikoj eksploziji nastaloj pri ilegalnoj proizvodnji raketnog goriva predviđenog za izvoz na Bliski istok. U rešenju sudije Đoinčevića piše da „u radnjama okrivljenih (krivih za tragediju prim.aut.) nema protivpravnosti jer je njihovim radnjama prethodilo donošenje odluke na nivou predsednika Republike i načelnika Službe državne bezbednosti… a sve u skladu sa potrebama zaštite državne bezbednosti“.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
