Sagovornici “Vremena” kažu da najavljena manifestacija ima veliki značaj za vlast u Srbiji jer je idealna za naduvavanje BDP-a kroz zaduživanje. Prilikom zaduživanja, posmatra se odnos trenutnog duga i BDP-a. I ukoliko je taj dug 60 odsto BDP-a ili manje, moguće je dobiti povoljniji kreditni aranžman. Novim dugom se finansiraju projekti koji ponovo prikazuju povećanje BDP-a. To opet otvara prostor za novo zaduživanje i time se zatvara krug. Dok sve ne pukne
Često je ta radiojerevanska pošalica parafrazirana. Sovjetska propaganda, poznata po futurističkim ispadima, saopštava onomad da će vlast u skoroj budućnosti omogućiti svakom građaninu da poseduje sopstveni helikopter. Jedan od od slušalaca pita radijskog voditelja – pa dobro, ali koji će nam đavo helikopter kada ne možemo da dođemo ni do najosnovnijih životnih namirnica? Ovaj kaže – praktično ste sami dali odgovor: ako recimo živite u Tuli, a čujete da je došlo ulje u Nižnji Novgorod (tada se zvao Gorki), vi upalite svoj helikopter i eto vas začas u redu za ulje.
Tipično je za autokratsku vlast da svoju pastvu odvaja od “nebitne” stvarnosti/ sadašnjosti konstantno ih teleportujući u prošlost i budućnost. Uz pomoć rekonstrukcije prošlosti, stvara se i održava mitomanska svest, koja uvek dobro dođe za opravdavanje i legitimizaciju vlasti. Futuristički pristup ima još jednostavniji mehanizam: jeste da vam sada baš i nije dobro, ali eto, strpite se malo, dolaze srećnija vremena kada ćete živeti kao carevi, a praktično ništa nećete morati da radite. Takoreći, predsednik će vam lično na adresu donositi novac svakih nekoliko dana, pa i ključeve od vašeg helikoptera i drugih letećih vozila.
Autokratska propaganda počiva i na megalomaniji. Vratimo se opet u SSSR: jeste da nemate ulja, ali zato osvajamo svemirska prostranstva i imamo moderno naoružanje koje 200 puta može da uništi čovečanstvo. Nije to samo komunističko nasleđe, za megalomaniju možemo skoknuti i do nacističke Nemačke i prisetiti se, recimo, organizacije Olimpijskih igara u Berlinu 1936. koje su iskorišćene za učvršćivanje vlasti, promociju moći i ideologije i, dakako, monumentalnu partijsku krađu. Ali, nećemo o tome.
EKSPO – VRHUNAC NAPREDNJAČKOG FUTURIZMA
Od dolaska na vlast, pa i dok je bila u opoziciji, radikalsko-naprednjačka haharija je građanima obećavala svetlu budućnost. “Beograd na vodi” je do projekta Ekspo 2027. bio najpoznatiji primer. Doduše, nije da ovaj projekat nije u izvesnoj meri već realizovan. E sada, to što on ništa nije dobro doneo ni Beogradu, ni građanima i to što je dramatično oštetio državni budžet, arhitektonski rasturio grad pretvarajući ga u kulise za Grand paradu i to što građevinari kažu da bi jedan jači zemljotres mogao po ceo iznikao grad da bude poguban – sasvim je druga stvar. Ni druga futuristička obećanja nisu bila bez izvesnog efekta. Gradilo se, nije da nije. Kasnilo se, nije da nije. Doduše, država se hiperzadužila, sve je plaćeno mnogo više od realne cene. Mnogi građani od “kula i gradova” nemaju nikakve koristi već samo štetu, ali neki su se i obogatili, ono baš. Stvorila se elita naprednjačkih bogatuna kojima je osnovna merna jedinica – milion evra. Ispod toga se ne dižu iz kreveta.
Ekspo 2027, koji je predstavljen kao lek koji će izlečiti sve naše bolesti, izgleda da će biti vrhunac u naprednjačkom propagandno-kriminalnom krešendu. Javnost zapravo ne zna niti jednu ključnu stvar o projektu, odnosno šta ova manifestacija tačno podrazumeva, ali prema informacijama kojima sada baratamo – možemo samo da vrištimo od straha. Pogotovo s obzirom na to što znamo s kim imamo posla. Tačno je da je ova svetska manifestacija, koja postoji već bezmalo dva veka, mnogim gradovima i zemljama donela dobrobit, ali to u slučaju Beograda ništa ne znači. Nije uopšte nemoguće da Srbija posle nje bude zemlja duhova i dugova. A da ovi što ne ustaju bez miliončeta, i njihova deca i unuci, budu na nekim drugim meridijanima.
Krenimo, naravno, od cene projekta, kada smo već spomenuli megalomaniju. Prvobitno nam je vlast rekla da će koštati 12, a onda se odjednom pojavila prognoza uvećana za čak 50 procenata – 18 milijardi evra! Dodatni problem na koji ukazuje jedan od naših sagovornika, Goran Radosavljević, profesor na FEFA fakultetu, jeste u tome što se cena projekata koji se ovde realizuju s vremenom samo uvećava. Od planiranih nekoliko stotina miliona začas stignemo do milijarde. Kaže da je stoga lako pretpostaviti da će trošak Ekspa do trenutka njegove realizacije, a onda i tokom izgradnje, “debelo probiti 18 milijardi evra, samo nebo je granica”. Poređenja radi, ovogodišnja Olimpijada u Parizu će ukupno koštati oko osam milijardi evra.
VIDELI DA SE KONJ POTKIVA…
Izložbe Ekspo se dele na “velike” i “male” iliti – svetske i specijalizovane. Na njima države i korporacije predstavljaju svoja privredna, tehnološka, kulturna i graditeljska dostignuća, uspostavljaju se kontakti, prave dogovori, sklapaju ugovori, ugovaraju novi projekti. Ostavština ove manifestacije između ostalih su Ajfelov toranj u Parizu, Atomijum u Briselu, pa čak i izum televizije. Stručnjaci sa kojima smo razgovarali ističu da posle manifestacije, domaćinu, pored novih poslovnih aranžmana, ostaju vredni objekti koji se kasnije preuređuju u muzeje, umetničke galerije, naučne institute, tehnološke parkove, univerzitetske prostore ili objekti koji sami sobom postaju turistička atrakcija. Oni, međutim, ističu da već površan uvid u gradove u kojima su organizovane izložbe govori o tome da su u pitanju po pravilu države koje imaju viška para, ali i šta da predstave čovečanstvu. Srbija niti ima viška novaca, niti ima šta da reklamira, pogotovo ne kada je ekonomija u pitanju.
Ekspo u Beogradu, iako se to ne bi moglo reći po ceni, spada u “male” specijalizovane manifestacije. S obzirom da smo sa privredom i tehnologijom “talašika”, beogradski Ekspo će se zvati “Igra(j) za čovečanstvo – sport i muzika za sve”. Vučić “iventom” ne želi samo da uzdigne Srbiju nego će spasti i planetu i okolne galaksije. U zvaničnoj “afiši” se veli otprilike da će ova manifestacija pripremiti ljudsko telo, um i logiku da se snađu u novom svetu tehnologije punom nesigurnosti. A čime ćeš drugo da se boriš protiv civilizacijskih izazova ako ne sportom i muzikom? Đus-đus-đuskaj, što bi rekao pesnik.
Rekli smo već da je Ekspo mnogim državama doneo dosta toga dobroga. Bilo je i kontoverznih primera, navedimo kazahstanski (Astana). Gradski i turistički kompleksi izgrađeni povodom izložbe danas su u dobroj meri neiskorišćeni, neki kažu da izgledaju kao turbomoderna pustinja. Ogromni hotelski kapaciteti su u potpunoj nesrazmeri sa potrebama. Dakle, ne samo da se uloženi novac ne vraća, nego je potreban dodatan za održavanje. Ipak, Kazahstan je organizovao sajam specijalizovan za oblast energetike u kojoj je ova država važan igrač, pa je sve to imalo bar nekog smisla. Osim toga, država je htela da proširi kapacitete relativno nove prestonice, pa sada da li se preigrala ili nije, druga je stvar, postojao je ipak neki plan. Na kraju, Kazahstan je bogata zemlja, ima ogromna izvorišta energenata, pa joj nije bio neki problem da utroši nešto para. I još nešto, ne najmanje važno – ovaj Ekspo je koštao neuporedivo manje nego beogradski: “samo” dve milijarde evra (procenjuje se da je ipak utrošeno oko pet).
Srbija je videla da se velike i bogate zemlje potkivaju, pa je i ona podigla nogu. Ne samo jednu, nego sve četiri. Ne zna se još struktura novca koji će biti ulupan u Ekspo, ali je sasvim sigurno da će ogroman procenat biti iz novih zaduženja, odnosno kredita. Iako već dužni i bogu i narodu, nove kredite ćemo podizati uz visoke kamate jer tako – kažu stručnjaci – stvari stoje u svetskoj ekonomiji danas i tako će biti još najmanje pet godina. Nema više jeftinog novca. Ukratko, rasipamo tuđi skupi novac koji će neko drugi vratiti (naredne generacije). Lagodna pozicija! A realno, nemamo baš nešto da prikažemo ni kada je reč o sportu i kulturi. Đoković će do tada biti u zasluženoj penziji, a pitanje je da li će Kusturica imati vremena da se pozabavi Ekspom: možda će ga tada jaran zvati da postavljaju parket.
KAKVA STUDIJA IZVODLJIVOSTI?
Ekonomisti sa kojima smo razgovarali kažu da je od zastrašujuće cene koštanja manifestacije možda još veći problem to što evidentno ne postoji nikakav ozbiljan plan, odnosno precizna i sistematično urađena studija izvodljivosti projekta. A ta studija bi trebalo, pojednostavljeno rečeno, da sadrži sledeće: preciznu i stručnu evidenciju šta će se graditi i raditi, prateći troškovnik, kao i razrađen plan kako će se novac kratkoročno i dugoročno vratiti. Dakle, ovo će da košta toliko i toliko, ovde možemo uštedeti, ovde ne, ali će država od svega toga imati koristi kratkoročno od ovoga, a dugoročno od onoga. A toga nema, a neće ga ni biti, a pogotovo taj dokumenat neće biti transparentan, što bi rekao naš narod.
Izložba podrazumeva neke kratkoročne dobiti (angažovana građevinska operativa, veliki broj posetilaca, ispunjeni hotelski kapaciteti, restorani, sklopljeni dogovori i potpisani ugovori…), ali je vrlo važno da li će novac biti uložen u nešto što će dugoročno donositi novac državi, sredstva kojim će ona moći da vraća ogromne kredite. Ukoliko se novac utroši u nešto što će morati da se dodatno, nakon manifestacije, održava novcem građana, onda znači da će cena Ekspa biti dugoročno samo uvećana. Recimo, ko garantuje da će veliki stadion na Surčinu donositi profit? To se čak ne može reći ni za najavljeni novi sajamski kompleks, koliko god sajamski turizam bio važna grana privrede u mnogim gradovima sveta. Vučić tvrdi da će za potrebe Ekspa biti izgrađeno 120-130 hotela. To već sada nikako ne izgleda kao održivi biznis, više podseća na neke buduće oronule građevine čije će sobe biti pretvorene u garsonjere, ako i njih iko bude hteo.
Nekada je Surčin bio poznat po aerodromu i kriminalnom klanu, a možda će ubuduće biti poznat i po svojoj filharmoniji i operi. Niko nam ne garantuje da u okviru promocije kulture Srbija ne uloži (tuđi) novac i u tako što. Možda su naprednjačka deca već pozavršavala kakve muzičke akademije u svetu pa bi da se vrate kući, a ne mogu da pronađu odgovarajući posao. Takve ustanove bi, elem, definitivno imale problem sa isplativošću. Sve u svemu, da nikakve ozbiljne, razrađene studije u ovom pogledu nema nego da je sve to i da će biti još jedno naprednjačko ošljarenje, govori i ovo bubetanje milijardama.
Radosavljević kaže da se postavlja pitanje da li Srbija uopšte ima dovoljno građevinske operative da potroši tako veliki novac u naredne tri godine. “Mi ne znamo šta će se sve graditi, ostaje nam samo da diskutujemo na osnovu poluinformacija i pretpostavki. Kako sada stvari stoje, meni sve ovo liči na ogromnu mašinu za pranje para. Zato se i govori o tako velikim brojkama. Na 20-ak milijardi evra, milijarda gore-dole postaje sitnica”, kaže on.
Drugi ekonomisti podsećaju i na sledeće: Ekspo za vlast u Srbiji ima veliki značaj jer je ovakva manifestacija idealna za naduvavanje BDP-a kroz zaduživanje. Prilikom zaduživanja, posmatra se odnos trenutnog duga i BDP-a. I ukoliko je taj dug 60% BDP-a ili manje, moguće je dobiti povoljniji kreditni aranžman. Novim dugom se finansiraju projekti koji ponovo prikazuju povećanje BDP-a. To opet otvara prostor za novo zaduživanje i time se zatvara krug. Dok sve ne pukne. Naravno, bitno je – kažu – obezbediti finansiranje od onih zajmodavaca koji neće insistirati na transparentnosti procesa i namenskom utrošku para.
JAVNE NABAVKE, ĆAO!
Nešto se ipak zna. To je i ozakonjeno. Za utrošnju silnih milijardi evra država neće morati da se bakće sa javnim nabavkama. Sve može biti dogovoreno na osnovu kumovskih, partijskih i drugih veza. Milijarda gore-dole, ko će sada trošiti vreme na te gluposti. Sve se ionako vrti u krugu porodice. Da je sreće, i za studiju izvodljivosti bi bila angažovana nekakva ozbiljna svetska kompanija na javnom tenderu. Ovako, to moraju da rade Vučić i Siniša Mali na pauzi za užinu.
Međunarodna organizacija Transparensi internešnal u svom godišnjem izvreštaju konstatovala je da se Srbija suočava sa propadanjem demokratije i oštro kritikovala zakonska rešenja kojima se iz projekta Ekspo 2027 isključuje transparentnost i sistem javnih nabavki. Nije ni čudo, to je raj za korupciju.
Mnogi eksperti već su u javnosti rekli da nemaju nikakvu sumnju: smatraju da će se kroz ovaj projekat veliki novci sliti u privatne džepove kroz koruptivne radnje. Ne samo da će ogroman profit ostvariti firme koje će biti angažovane na realizaciji projekta, sa kojima će biti sklapani tajni ugovori i dogovori, nego i sama Srpska napredna stranka i svakako pojedinci iz vrha vlasti. Stranka će biti obezbeđena da se još godinama i godinama bavi raznim oblicima političkog i izbornog “inženjeringa”, između ostalog i transportom građana u zemlji i iz inostranstva za izborne i potrebe političkih skupova. Nema sumnje da će se novac naći i za medije koji će sa velikom pompom da prate i isprate projekat. Oni će biti na svom terenu: širiće osećaj ponosa kod građana zbog prezentovanih uspeha naših sportista i muzičkih delatnika. Biće i onih koji će manje-više regularno profitirati od Ekspa, neka preduzeća (stručnjaci kažu, pre svega strana, jer su najveći izvoznici u Srbiji upravo stranci, Kinezi i ostali), hotelijeri i drugi ugostitelji, tur-operateri… Profitiraće dakako i kreditori koji će Srbiji davati zajmove sa velikim kamatama. Ali, sigurno će biti i gubitnika. Pogađate, gubitnici smo svi mi, pre svega naša deca i unuci koji će(mo) kroz poreze, akcize i druge namete decenijama vraćati dugove koje će ova vlast jednog dana ostaviti. Što se tiče Ekspa, nesumnjivo je da ćemo ovaj projekat platiti mnogo više nego što on realno košta.
ZA SAM KRAJ
Da postoji ozbiljna studija izvodljivosti, ona bi predvidela razne rizike, i to ne samo one koji se tiču dugoročne održivosti, nego i one koji, recimo, mogu da dovedu u pitanje samo održavanje manifestacije. I to bi imalo smisla, uzevši u obzir da je Argentina odustala od organizovanja Ekspa 2023. godine u Buenos Airesu zbog pandemije i svetske ekonomske krize koja je s njom povezana.
Dakle, od lošeg scenarija postoji još i gori. Naprednjački aktivisti spiskaju 20 i kusur milijardi evra, a izbije nekakva svetska kriza i manifestacija se uopšte ne održi. Da li treba iznositi argumente o “aktuelnom svetskom trenutku” da bi se utvrdilo da se ovakvo što ne može potpuno isključiti?
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
