Lepo je što se knjige Pola Krugmana prevode na srpski jezik (ako dobro pratim, ovo je već treća Krugmanova knjiga koja je prevedena na srpski). Ali bilo bi još lepše kada bi se njegove knjige čitale. Moj utisak je da Krugmanove knjige ne čitaju ni oni koji podržavaju Krugmanove ideje, a ni oni koji ga žestoko kritikuju.
Ovde želim da se osvrnem na dve Krugmanove ideje u ovoj knjizi: jednu koja je eksplicitna i drugu koja je implicitna, tj. izvedena iz prve. Prva se odnosi na ekspanzivnu fiskalnu politiku koju već duže vreme kritikuju ekonomisti ponude, i tiče se domaćih rasprava o stanju ekonomske nauke. Druga se odnosi na trenutnu ekonomsku politiku koju vodi Vlada Srbije.
Većina kritičara Krugmana nekako olako uzima da je Krugman kejnzijanac koji smatra da privredna depresija može da se pobedi ako se reši problem opšte štednje. Rešenje je veća agregatna tražnja koja u vremenu krize može da se stvori samo većom javnom potrošnjom (tj. većom potrošnjom države). Za razliku od njega, ekonomisti ponude (ili klasični ekonomisti) tvrde kako je rešenje za privrednu depresiju veća ponuda. Da bi to bilo moguće, država mora da smanji poreske stope, jer to privredi ostavlja više sredstava koje može da uloži u proizvodnju. Činjenica da većina štedi zapravo ne bi trebalo nikoga da zabrinjava na duži rok. Svaki nepotrošeni dinar završiće u nekoj banci ili će ga direktno uložiti onaj kome je ostao u džepu. U oba slučaja dinar ide u investicije. Pad agregatne tražnje, po ovom shvatanju, ne može da ima negativne posledice po privredu, jer on na duži rok jednostavno ne može da se desi.
Ekonomisti ponude ovu logiku zasnivaju na teoriji racionalnog izbora (neki domaći ekonomisti je pretenciozno nazivaju „ekonomija zdravog razuma“). Za racionalnog pojedinca, štednja predstavlja investiciju. (Štedi se u banci, a banka pozajmljuje novac privrednicima koji će tim novcem moći više da proizvedu.) Međutim, Krugmanov argument za veću potrošnju oslanja se na Dž. M. Kejnza, koji je smatrao da se ljudi u doba privredne depresije ne ponašaju racionalno. Ekonomsku aktivnost, po Kejnzu, objašnjava životinjski nagon (animal spirit), tj. veliko samopouzdanje i velika sklonost prema riziku koji se javlja zajedno sa racionalnom analizom troškova i koristi na koju se oslanja teorija racionalnog izbora. Životinjski nagon postaje prenaglašen kako se ide ka ekstremima – kada privredi ide jako dobro, ljudi dobiju veliko samopouzdanje, pa rizikuju i troše više nego inače; kada privredi ide loše, ljudi gube veru u sebe i ređe preuzimaju rizik.
Ekonomisti ponude nisu zabrinuti zbog činjenice da svi štede, jer sva štednja ide u potrošnju. To je upravo zabluda u koju padaju mnogi ekonomisti koji olako prelaze preko Kejnzovog psihološkog argumenta. U vremenima privredne depresije ljudi štede u dušecima, a ne u bankama. To je upravo razlog teškog izlaska iz depresije. Ali čak i ako pretpostavimo da su ekonomisti ponude u pravu, tj. da sve što ljudi uštede u vreme krize ide u banke, što potencijalno postaje izvor novih investicija, u vremenima krize nemaju samo potrošači krizu životinjskog nagona i samopouzdanja, već i bankari i preduzetnici. Tako nastaje psihološki fenomen koji se naziva „paradoks štednje“: kada svi štede (potrošači, bankari, privrednici), nema čime da se kupuju dobra; a kada niko ne traži dobra, niko ih neće ni proizvoditi.
Krugman otuda predlaže veću javnu potrošnju u Americi i Evropskoj uniji, uključujući inflaciju od tri-četiri odsto u evrozoni. U okolnostima u kojima ne postoji zajednička valuta, evropske ekonomije koje imaju problem jednostavno bi devalvirale nacionalne valute, i postale ponovo konkurentne. Međutim, pošto više nema lokalnih valuta, neophodno je da evro devalvira (samo kada bi Nemačka na to još pristala), što je jedan od mogućih načina da svi troše više.
Sada bih hteo nešto da kažem o drugoj, implicitnoj strani Krugmanovog kejnzijanskog argumenta. Veća potrošnja može da ima pozitivan efekat na privrednu depresiju ako je problem psihološki (tj. ako je neophodno probuditi životinjski nagon kod potrošača i preduzetnika). Ali to znači da je struktura privrede dobra, a radnici i preduzetnici kompetentni za poslove koje obavljaju. Ali tamo gde problem nije psihološki, tj. tamo gde se slabo proizvodi, jer je privreda nereformisana, nekonkurentna, opterećena porezima, i do guše u monopolima, tamo veća potrošnja nije rešenje. Naprotiv, tamo je veća potrošnja problem, jer se time (kako tvrdi sam Krugman u jednoj od svoje tri knjige prevedene na srpski) uvećava deficit na tekućem računu, a može, pre ili kasnije, da državu odvede u bankrot.
Ne znam šta domaći ljubitelji Krugmanovih ideja misle o njegovoj argumentaciji kojom brani javnu potrošnju, ali rekao bih da su prilikom Krugmanove nedavne posete Srbiji svi prećutali činjenicu da problem privrede Srbije nije psihološki, već strukturalni. Domaća privreda je nekonkurentna, jer nema šta da ponudi domaćem i svetskom tržištu. Problem konkurentnosti privrede Srbije ne može da se reši još većom potrošnjom, kursnim prilagođavanjem ili drugim fiskalnim ili monetarnim merama, već reformom privredne strukture koja, umesto na mitu o velikim stranim investitorima koji će doći iz daleka, doneti velike pare i rešiti sve naše probleme, počiva na malom investitoru koji može da pokrene i ugasi preduzeće u roku od pola sata, a da ga to malo košta. Jedina državna aktivnost u tom slučaju treba da bude unapređenje poslovnog okruženja i sprečavanje rasipanja javnih para.
Da zaključim. Lepo je što se Krugmanove knjige prevode u Srbiji. Ali ono što predlaže Krugman nije rešenje za Srbiju. Ne zato što je po sebi loše, već zato što je neprimenjivo na Srbiju.
