foto: fonet
Čudna zamisao Stefanović dr Nebojše da policija u civilu nadzire biračka mesta 24. aprila izazvala je očekivane reakcije pravnika i političara. Ministar unutrašnjih poslova očito pojma nema o policijskom zanatu, a kamoli o parlamentarnoj demokratiji: tako nešto dostojno je Nušićevih sreskih načelnika, radikalskih seoskih harangera ili oznaških specijalista iz 1946.
Ministar unutrašnjih poslova, Stefanović dr Nebojša, svoje ispade ili smišlja sam – ili sprovodi ideje nekog trusta pilećih mozgova bliskog Najvišem Mestu. Budimo dobronamerni i naslutimo da ih ipak smišlja sam, iz gorljive lojalnosti i marljivosti da se pokaže korisnim.
OD SPOTOVA DO PRES KONFERENCIJA: Prvo su se pojavila lica odevena u policijske uniforme u predizbornom spotu Srpske napredne stranke, što je zloupotreba policije koja je vanstranačka ustanova, kao što znamo. Na primedbe s tim u vezi odgovoreno je da uniformisana lica nisu bili službenice i službenici policije, nego statisti obučeni u uniforme (pretpostavljamo iznajmljene od MUP po ceni od 1500 dinara dnevno). Još lepše. Kao da gledaoci televizije znaju da su to statisti; oni, gledaoci, vide uniforme, a nigde na ekranu ograde koja bi glasila: „Ovo nisu pravi policajci i policajke, nego iznajmljeni statisti.“ Sama ideja da se u stranačku reklamu ubaci policija u uniformama već je protivzakonita i bezobrazna, pa ni ograđivanje ne bi pomoglo. Uniforma čini policajca, kao i značka s legitimacijom ako je u civilnom odelu. Ministar Stefanović i ranije nije imao smisla za te neke demokratske finese: recimo da ne drži pres-konferencije sa postrojenim tjelesnim zdrugom iza leđa, manje ili više naoružanim, što se događalo u više navrata.
Za razliku od uniformisane policije iz spota i iza leđa na pres-konferencijama, ministar Stefanović sada je gromoglasno i pobedonosno najavio nešto mnogo čudnije: da će policija nadzirati biračka mesta, u civilu i neupadljivo, pa će oni koji nešto muljaju i varaju prepoznati policijske službenike tek kad im stave lisice. Čak će se, kaže, u razna mesta upućivati policajci iz drugih mesta, e da ih neko ne bi prepoznao, pa se – valjda – zato uzdržao od krađe glasova i drugih nedela. Ako je već namera bila da se deluje preventivno, je li, bolje bi mu bilo da rasporedi uniformisane lokalne policajce, pa da sve bude jasno.
KAKVA ZAŠTITA?: Tu se sada javljaju određeni problemi: policija, naime, ne bi smela da se približava biračkim mestima na bliže od pedeset metara – sve dok je ne pozovu iz biračkog odbora da interveniše po liniji javnog reda i mira i prekršaja izbornih pravila. Policijski službenici u civilu ne pominju se u tim propisima, ali tu se sada javlja taktičko pitanje, štaviše nekoliko njih: gde će, na primer, ti Stefanovićevi policajci u civilu biti oko biračkih mesta; na šta će paziti i o čemu će voditi računa; kako će opravdati svoje prisustvo nekom sumnjičavom stranačkom kontroloru izbora ili članu izborne komisije? Šta će oni nadzirati?
Ograničen je mogući broj zloupotreba glasačkog procesa na licu mesta: nered i nasilničko ponašanje; pokušaj ubacivanja više unapred donetih glasačkih listića; lažna identifikacija ili pokušaj ponovnog glasanja na šta treba da ukaže kontrola ultraljubičastom lampom itd. Svi ti prekršaji dadu se rešiti efikasno intervencijom biračkog odbora, kontrolora i – ako baš treba – pozivom lokalnoj policiji. Sve je to smišljeno upravo zato da bi biračko mesto ostalo koliko god je to moguće slobodno, rekao bih i „eksteritorijalno“, u odnosu na izvršnu vlast koja je tu da pomogne u ekstremnim slučajevima koje smo opisali. Saradnja policije u transportu glasačkih listića do mesta na kome će se brojati postoji oduvek i na nju nije bilo primedbi; ako je na to mislio ministar, nije trebalo – to već postoji. I dalje nije jasno odakle mu ta nesrećna ideja o prisustvu policije na biračkim mestima, ali u to se ne vredi upuštati: imao je on svakakvih ideja.
Istorija parlamentarizma u Srbiji dugačka je i vesela, pa bi ministar mogao i iz nje nešto da nauči. Jedni su pre glasanja davali pola novčanice, a posle drugu polovinu; ili prvo jednu, pa posle drugu cipelu; imali su načine da ustanove ko je kako glasao, bez brige, inače se ne bi izlagali trošku. OZNA je takođe imala načina da ustanovi ko je onu gumenu kuglicu spustio u ćoravu kutiju, a ko u pravu. To je tada bilo jednostavnije nego danas: izvadiš filcano dno iz ćorave kutije, pa kuglica jasno zvekne, na primer. OZNA pritom nije morala da se troši na leve i desne cipele i na polovine novčanica: alternativa je bila nekako jasna…
Daleko bila i sama pomisao da mi tu sada nešto insinuiramo u vezi sa idejom ministra Stefanović dr Nebojše! Da je kojim slučajem – daleko bilo opet! – predložio da policijski službenici sede u biračkom odboru i zahtevaju da se glasački listići popune pred njima – e, to bi bilo nešto drugo. Onda bi stvari bile sasvim jasne, a ne ovako smuljane po njegovom običaju, pa da sada mi mislimo ima li tu neke policije u civilu ili nema.
Uostalom, zašto da ne? Još ako bi uveli obavezni izlazak na izbore (osim uz lekarsko opravdanje)… A ko kaže da jednoga dana neće?
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
