Ako se ima u vidu da je broj potencijalnih gledalaca direktno proporcionalan finansijskim efektima od reklama i političkom uticaju, jasno je da su za način raspodele frekvencija (pre svega onih "nacionalnih") zainteresovani mnogi. U situaciji kada se ne zna kako će sve na kraju izgledati, političari mudro čekaju izlazak za skupštinsku govornicu, a zainteresovani relevantni mediji paze da se ne zalete u ocenama koje bi u ovom ili onom trenutku mogle samo da im štete
Godinu i po dana posle prvih najava, u četvrtak 4. aprila, Vlada Srbije konačno je usvojila devetu verziju Nacrta zakona o radiodifuziji, od kojeg direktno zavisi dalja sudbina 300 televizijskih i 700 radijskih stanica u Srbiji. Nacrt je istog dana poslat u Narodnu skupštinu na hitno usvajanje, a kako stvari za sada stoje, čini se da će rasprava koja sledi moći da se meri samo s debatom koja je pratila usvajanje Zakona o radu – naime, i sadašnja opozicija i sadašnja vlast na sopstvenoj koži već su osetile šta u izbornoj godini znače elektronski mediji, njihova uređivačka politika i vlasnički odnosi. Kako je čudesni svet srpskih poslanika već poslovično pun iznenađenja, nije sigurno oko čega će se najviše lomiti koplja, ali čini se da će to ipak biti način dodele frekvencija, formiranje tela koje će upravljati tom delatnošću i finansiranje državne televizije.
NOVA (I STARA) REŠENJA: Prva novina predložena u Nacrtu jeste formiranje republičke radiodifuzne agencije, tela nadležnog (između ostalog) za izdavanje dozvola za emitovanje programa, propisivanje obrasca za te dozvole, propisivanje pravila koja su obavezujuća za emitere, vršenje nadzora nad radom emitera i, konačno, za privremeno ili trajno oduzimanje dozvole za emitovanje programa. Radom ovog na prvi pogled svemoćnog tela trebalo bi da upravlja savet agencije čijih 15 članova bira skupština, a (po jednog člana) predlažu: kolegijum rektora univerziteta u Srbiji, udruženje radiodifuznih javnih glasila, vlada, izvršna veća Vojvodine i Kosova, Privredna komora, registrovani sindikati, nevladine organizacije i udruženja građana, SANU, udruženja filmskih i dramskih umetnika, udruženja kompozitora, nevladine organizacije koje se bave zaštitom prava dece, udruženja novinara, crkve i verske zajednice i Vrhovni sud Srbije.
Druga novina jeste formiranje radiodifuzne ustanove Srbije i radiodifuzne ustanove Vojvodine koje „preuzimaju sredstva, prava, obaveze i zaposlene JP ‘Radio-televizije Srbije’“ (član 122) – u prevodu, danom upisa ovih radiodifuznih ustanova u sudski registar, RTS prestaje da postoji u sadašnjoj formi i pod sadašnjim imenom. Treća na listi najbitnijih novina tiče se finansiranja javnih radiodifuznih servisa. Nacrt, naime, predviđa ponovno uvođenje TV pretplate za sva „fizička i pravna lica koja su vlasnici prijemnika i koja su dužna da prijave nabavku prijemnika“ (član 81). Da bi cela stvar još više ličila na situaciju s početka sedamdesetih kada su prodavci televizora (opet radi pretplate) strogo beležili kome su prodali svoju robu, RTS je prema Nacrtu „dužna da do 1. decembra ove godine ustanovi evidenciju pretplatnika na području republike“ i da u „roku od 15 dana od dana evidencije svakom pretplatniku dostavi pismeno obaveštenje o obavezi plaćanja pretplate“ (član 127). Međutim, povratku u prošlost tu nije kraj: u članu 83 navodi se da se „naplata pretplate vrši preko javnog preduzeća koje obavlja delatnost proizvodnje, prenosa i distribucije električne energije (u prevodu: EPS, prim. T.S.), na način utvrđen ugovorom koji radiodifuzna ustanova Srbije zaključuje s ovim preduzećem“. Neće, dakle, biti preko brojila, ali će biti preko računa za struju.
Saopštavajući da je vlada usvojila ovaj nacrt i ističući nova rešenja koja on donosi, potpredsednik Žarko Korać je 4. aprila najavio da će broj nacionalnih frekvencija (pokrivanje 90 odsto teritorije ukoliko se radi o javnom servisu ili 60 procenata ukoliko je reč o privatnoj stanici) biti određen naknadno, zakonom o telekomunikacijama (koji se takođe najavljuje još od 5. oktobra), ali da će ih biti „najviše četiri od čega će RTS zadržati dve“. Ako se ima u vidu da je potpredsednik citirao član Nacrta koji predviđa da će Savet, prilikom donošenja odluke o izdavanju dozvole za emitovanje programa uzeti u obzir „doprinos podnosioca prijave razvoju demokratskih odnosa i pluralizma mišljenja“ (čitaj: zasluge), vrlo lako se može zaključiti da će predstojeća skupštinska zasedanja, javna međumedijska koškanja i statističko brojanje zasluga i grehova biti više nego uzbudljivi.
POZICIJE: Konačni izgled zakona i sve ono što će pratiti njegovo usvajanje ostaju na nivou spekulacije, ali u međuvremenu, pogledajmo ono što je poznato. Prvo, nacionalnu pokrivenost u ovom trenutku imaju sva tri programa RTS-a, TV Pink, Košava, BK i YU Info. Drugo, 11 najvećih televizija u Srbiji je tokom prošle godine uspelo da inkasira približno 150.000.000 nemačkih maraka od reklama. Treće, televizije s nacionalnom pokrivenošću može (i moći će) da prati nekoliko miliona birača. Ako se ima u vidu da je broj potencijalnih gledalaca direktno proporcionalan finansijskim efektima od reklama i političkom uticaju, jasno je da su za način raspodele frekvencija (pre svega onih „nacionalnih“) zainteresovani mnogi. Upravo zbog toga, razumljivo je ćutanje nastalo posle saopštenja o usvajanju Nacrta. U situaciji kada se ne zna kako će sve na kraju izgledati, političari mudro čekaju izlazak za skupštinsku govornicu, a zainteresovani relevantni mediji paze da se ne zalete u ocenama koje bi u ovom ili onom trenutku mogle samo da im štete.
U smislu opreza najindikativniji je primer jednog od glavnih kandidata za (zvaničnu) nacionalnu frekvenciju – TV Pink. Naime, u mini anketi koju je „Vreme“ sprovelo među nekim urednicima i direktorima beogradskih televizija, ova kuća je jedina odbila da učestvuje. Na početku smo obavešteni da je „gospodin Mitrović van zemlje i da je nedostupan na mobilnom“ (a roaming mnogo košta, to znamo svi), da bismo bili upućeni na direktora Svetislava Milićevića. Posle prvog pitanja, da li su četiri nacionalne frekvencije zaista dovoljne, Milićević napominje da ima loša iskustva sa štampanim medijima i da želi autorizaciju svojih izjava. Pristajemo. Posle toga, moli nas da mu pošaljemo pisanu molbu s konkretnim pitanjima koja će on, „pokušati da prosledi Mitroviću“. Šaljemo. Pred početak pisanja ovog teksta (utorak, 9. april pre podne) tražimo Milićevića i bivamo obavešteni da je on takođe otputovao. Kako bilo, može se očekivati da će TV Pink u skladu sa svojim novootkrivenim imidžom poštovati ono što joj zakon nalaže i da će biti krajnje kooperativna (takva je uostalom bila još od 5. oktobra kada je, kako se priča, u njenu fizičku odbranu ustao krem sadašnjeg Đinđićevog kabineta). Dobijanjem nacionalne frekvencije TV Pink dobila bi de jure ono što u ovom trenutku već de facto ima: repetitore širom Srbije (istina, još ne svoje, već uglavnom RTS-ove), potencijalno 3.000.000 gledalaca i lavovski deo ukupnog marketinškog prihoda u Srbiji. U tom smislu, ćutanje njenih čelnika kad je u pitanju broj frekvencija, TV pretplata i zasluga (vidi okvir!) donekle je razumljivo.
Ostali konkurenti za dve preostale nacionalne frekvencije ipak su kooperativniji. Zamenik glavnog i odgovornog urednika TV BK Slaviša Veselinović na pitanje o planiranom broju nacionalnih frekvencija, odgovara napomenom da „postoje tehnički kapaciteti da ih bude više, ali da je isto tako činjenica da je država na osnovu svojih kriterijuma odlučila da ih bude četiri“. Prihvatajući takvu situaciju, TV BK će, prema njegovim rečima, samo nastaviti svoju dosadašnju politiku: „Od 1994. čitav naš razvoj bio je usmeren ka nacionalnom pokrivanju, to je bilo nešto što se podrazumevalo, tako smo postavljali repetitore i s tom namerom pokrivali Srbiju. Tehničke i programske potencijale apsolutno ispunjavamo, ali to ne znači da ćemo i dobiti nacionalnu frekvenciju. To ne zavisi od nas“. U svakom slučaju, TV BK bi dobijanjem nacionalne frekvencije takođe ozvaničila svoj trenutni status: kao i TV Pink, ova televizija pokriva više od 60 odsto teritorije, po zaradi od reklama nalazi se na drugom mestu i važi za jednu od tehnički najopremljenijih medijskih kuća.
Druge televizije (RTS, dakle, ne računamo jer se njegova nacionalna pokrivenost podrazumeva) koje već imaju predajnike širom zemlje: TV Košava i YU Info, verovatno će ispasti iz kruga najvećih konkurenata. Prva zbog zapanjujuće niskog rejtinga među gledaocima, a druga zbog nesretnog statusa „savezne institucije“. Glavni urednik Zoran Predić napominje da će o daljoj sudbini njegove kuće odlučiti savezna vlada, odnosno, da je na njoj da prelomi da li će YU Info dobiti saveznu frekvenciju ili će biti prepušten republičkoj vladi. On, međutim, napominje da je i cela priča o broju frekvencija besmislena jer će u trenutku kad bude realizovana već biti prevaziđena zbog neminovnog prelaska s analognog na digitalni način prenosa signala (kada nacionalna frekvencija neće biti ni potrebna onom ko bude želeo da pokriva celu zemlju). Međutim, čak i da stvari ne stoje tako kako stoje sa saveznom vladom i njenim institucijama, YU Info verovatno ne bi mogao ni da razmišlja o zadržavanju svog trenutnog statusa: za snimanje se koriste iznajmljene kamere, za vanstudijske žanrove ne postoje tehnički kapaciteti, a zaposleni već mesecima nisu dobili plate, zbog čega masovno napuštaju ovu kuću.
Osim navedenih, u pričama o borbi za nacionalnu mrežu pominju se još dve prestoničke televizije: TV Politika i sve popularnija televizija B92. Što se tiče Politike, čini se da su u ovoj kući unapred napustili bitku. U razgovoru za „Vreme“ urednik informativne redakcije Vladan Alimpijević napominje da „TV Politika s ovim tehničkih mogućnostima teško može da konkuriše za nacionalnu frekvenciju“ i da će zbog toga pokušati da se kroz mrežu manjih televizijskih stanica izbori svoj regionalni status“. ‘Mali RTS-ovi’, prema Alimpijevićevim rečima, nemaju budućnost, a svaka kuća ima mogućnost da razmenom ostvari najkvalitetniji program i jasno definiše kome se u stvari obraća. U igri, dakle, ostaju TV Pink, TV BK i B92. B92 prema nekim istraživanjima za sada ima samo tri odsto ukupnog broja gledalaca u Srbiji, ali je nesporan kadrovski potencijal, dugogodišnje iskustvo u radijskom novinarstvu i urbani „šmek“ koji bi joj na rang-listi potencijalnih kandidata sasvim sigurno doneo bitne poene. „Teško je odgovoriti na pitanje posedujemo li tehnički, kadrovski i programski kapacitet za dobijanje nacionalne frekvencije. U odnosu na koje uslove? I po kojim kriterijumima? Sigurno je da B92 može i u ovom trenutku tehničkim, kadrovskim i finansijskim kapacitetom da pokrije veći deo Srbije, tačnije, preko 70 odsto populacije. Naš sadašnji program konkurentan je na prostoru gde se može videti. Siguran sam da će biti konkurentan i na teritoriji koju bismo mogli da pokrijemo već s ovim kapacitetima, a mi bismo se možda zadovoljili ovom vrstom pokrivanja teritorije“, kaže Veran Matić, direktor Anema.
JEDNAČINE I DILEME: Nacrt novog zakona tek bi trebalo da se nađe pred poslanicima Narodne skupštine, mnogo toga verovatno će biti odbačeno ili u njega ubačeno poslaničkim amandmanima, ali je već i u ovoj fazi jasno da u celoj priči ima mnogo nepoznatih elemenata. Kao prvo, nije jasno zašto se, bez jasno utvrđenog broja frekvencija (tj., bez zakona o telekomunikacijama) pristupa formiranju tela koje će odlučivati o njihovoj dodeli. Kakva zabuna vlada, očigledno je već i po prvim najavama. Naime, nekadašnji savezni ministar telekomunikacija Boris Tadić u maju prošle godine izjavljuje da „smo uspeli da obezbedimo četiri radijske frekvencije i tri televizijska kanala s nacionalnim pokrivanjem, a nastojaćemo da obezbedimo još po jednu frekvenciju i TV kanal za pokrivanje cele državne teritorije“. Žarko Korać ovih dana objašnjava da će biti „najviše četiri nacionalne frekvencije“, a čaršijom su počele da kruže priče o polovinama i četvrtinama frekvencija. Jedan od autora Nacrta, direktor Radio Beograda Rade Veljanovski objašnjava za „Vreme“ da će biti četiri, eventualno pet televizijskih i isto toliko radijskih nacionalnih frekvencija, ali da taj broj zavisi od „odluke nezavisnog regulacionog tela o tome hoće li u raspodeli frekvencija deliti Srbiju na regione ili će svi emiteri biti na jednom području“. Prema njegovim rečima, ako agencija prihvati da svi budu koncentrisani na jednom području (pretpostavlja se na području od Novog Sada do Niša), nacionalnih emitera može biti i sedam-osam, a ako bude želela njihovu ravnomernu raspoređenost, može ih biti i manje. Sve će, dakle, i u ovome zavisiti od agencije ili drugih „nezavisnih tela“.
Što se tiče same agencije, ostaje neizvesno kako će inače nesložne organizacije, kolegijumi i institucije koje predlažu njene članove uspeti da se usaglase oko svog kandidata (primera radi, navodi se da članove predlažu „crkva i verske zajednice“ – možete li zamisliti kandidata koji bi zadovoljio sve kriterijume svih ovdašnjih crkava i verskih zajednica). Ostaje zatim neizvesno kako omogućiti nezavisnost agencije od političkih i drugih uticaja ako se zna da unutar svakog „zakonskog predlagača“ postoje ovi ili oni politički uticaji, ljudi, interesi. Pre svega, zaista je neverovatno da će se poslanici lako (zakon predviđa u roku od 30 dana) usaglasiti oko konačnog sastava saveta te agencije. S druge strane, ta i takva agencija će na polju radiodifuzije imati praktično neograničenu moć zasnovanu na prilično neodređenim odredbama (npr., nadležna je da zabrani emitovanje programa koji „teško ugrožavaju fizički, mentalni ili moralni razvoj maloletnika“ – član 19, tačka 3, koja pri tom ne navodi koji je to kriterijum za „teško ugrožavanje“). Glavni i odgovorni urednik kanala YU Info Zoran Predić ističe da ovakva moć Agencije sprečava i privatizaciju ovdašnjih medija: „Nigde u zakonu nije predviđen garant uloga, već ‘savet staraca’ nadgleda hoće li pasti kvalitet programa i biti prekinuto emitovanje. Koja će to budala da uloži pare ovde da bi zbog nekog nestašluka bila lišena onoga u šta je ulagala?“
Osim ovakvih dilema, nameću se i neke političke. Naime, Nacrt predviđa da će se savet agencije konstituisati „u roku od 15 dana od dana izbora članova saveta“, da će skupština doneti odluku o izboru članova saveta agencije u roku od 30 dana, da će agencija „otpočeti s raspisivanjem javnih konkursa za izdavanje dozvola za emitovanje programa u roku od 15 dana od dana donošenja akata neophodnih za sprovođenje javnog konkursa…“ Sve u svemu, čak i da se poslanici u rekordnom roku izjasne o Nacrtu zakona (a to se sasvim sigurno neće dogoditi), čak i da se predlagači članova saveta brzo dogovore (a neće), čak i da se sve neophodne zakonske radnje obave u predviđenim rokovima, sređivanje srpskog etra neće biti moguće pre kraja ove godine. Koliko god bili razumljivi razlozi za pravljenje čak devet nacrta novog zakona, koliko god ovaj zakon bio osetljiv i bitan, ostaje nejasno zašto se s njegovim sastavljanjem baš toliko otezalo. Je li, u izbornoj godini, nekom možda odgovarala baš ovakva medijska situacija? Da li je polarizacija na „Đinđićeve“, „Koštuničine“ i „one ostale“ medije dovela do dugo sanjane ravnoteže u kojoj svaki portparol i potpredsednik ima TV ili radio-stanicu na kojoj će moći da maše papirima i udara šakom po stolu? Ili je u pitanju samo slučaj, tj., poslovična sporost?
Kako bilo, trka je otpočela. Oni „siromašni ali čisti i zakrpljeni“ mogu da se nadaju da će kad-tad mirno emitovati program ne strahujući od raznih inspektora, a oni veliki, ambiciozni i bogati da će ozakoniti ono što su za Miloševićevog vakta uspeli da steknu (ili prigrabe). Onima koji nemaju ništa preostaje da uživaju u javnom brojanju prvoboračkih poena, nezakonito dignutih objekata i predajnika, analizi načina na koji je konkurentska kuća kupila kamere i reflektore, detaljnom iznošenju političkog bekgraunda voditelja i ostalim neizbežnim činiocima svake medijsko-političke priče. Sigurno je jedino da ni jednima, ni drugima, ni trećima neće biti dosadno.
Kada je Zoranu Đinđiću tokom prošlogodišnje posete Sjedinjenim Američkim Državama postavljeno pitanje zašto radio i televizija B92 još nisu dobili dozvolu za emitovanje, a on vickasto odgovorio da će ta medijska kuća za svoje zasluge dobiti orden, ali ne i frekvenciju, činilo se da je nova vlast krenula u „čvrstu“ igru: svi kreću s crte kakve god da su im bile pozicije 5. oktobra. Osim toga, postalo je jasno da se za sudbinu nekih medija u Srbiji i te kako brinu bitni međunarodni faktori, ali i da mediji u Miloševićevo vreme poznati kao „nezavisni“ neće tek tako lako odustati od borbe. A onda je u Nacrt zakona o radiodifuziji unet i član 53, tačka 5: „Savet će prilikom donošenja odluke o izdavanju dozvole za emitovanje programa uzeti u obzir i doprinos tog podnosioca prijave razvoju demokratskih odnosa i pluralizma mišljenja, podizanja opšteg kulturnog i obrazovnog nivoa“. Direktno upitan o razlozima za postojanje ovakve odredbe (atipične i suviše „slobodne“ za neki zakonski akt), visoki funkcioner Vlade Srbije u razgovoru za „Vreme“ navodi krajnje pragmatičan razlog: „Da ste vi bili izloženi onakvom bičevanju od strane Devedesetdvojke i vi biste je uneli u zakon“.
Veran Matić, direktor Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (Anem) kaže da nije logičan zaključak da je član 53, tačka 5, unet zbog pritiska Devedesetdvojke: „Pre bi se moglo govoriti da je to težnja da iz preko hiljadu emitera, koliko ih sada postoji, oni koji su radili za dobrobit ovog društva godinama budu izdvojeni od onih koji su možda počeli piratski da emituju program pre nekoliko meseci ili su osnovani neposredno pred izbore, ili su dobijali dozvole isključivo kao deo političkih privilegija Miloševićevog režima. Ako bi buduća agencija procenila da B92 treba da dobije nacionalno pokrivanje, onda mu ne treba nikakva odluka u samom zakonu i mi ćemo odbiti svaku moguću privilegiju koja nam bude nuđena. Međutim, apsolutno se zalažemo za to da se evidentira ko je šta radio u prošlosti i kakav je program proistekao iz te prošlosti“. Ističući da je pobornik nekog oblika lustracije na medijskom polju, Matić još kaže da „vlada ne bi smela da se ponaša kao da se ništa nije događalo godinama“. Čelnici ostalih kandidata za nacionalnu frekvenciju nešto su manje određeni prema ovoj odredbi. Zamenik glavnog i odgovornog urednika TV BK Slaviša Veselinović objašnjava da bi cela priča na kraju mogla da se svede na prebrojavanje bodova: „Dobijate tri boda za program, dva boda za zasluge, pa da vidimo ko je bolji“. Glavni urednik YU Info Zoran Predić pita se samo „kakvo je to ‘veće staraca’ koje će odlučivati o zaslugama“. U odsustvu vlasnika TV Pinka, direktor te televizije Svetislav Milićević nije odgovorio na pitanje.
Obraćajući se novinarima 4. aprila Žarko Korać je citirao ovu tačku Nacrta i uz smešak upitao prisutne: „Jeste li sad zadovoljni?“ Odgovor nije dobio.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
