Kratkotrajan i naporan put do Kine imao je sasvim nesporno značajnu političku i ekonomsku dimenziju. Ovaj tekst, međutim, bavi se nečim sasvim drugim
POGLED NA SEVER: Izveštač „Vremena“ na Kineskom zidu
Ima ljudi koji teško skrivaju osećaj nelagodnosti kad im se ukazuju počasti. Iz ličnog iskustva znam koliko je to teško. Jednom zgodom, u Parizu, zapričao sam se u VIP salonu tamošnjeg aerodroma kada je utrčao neko iz protokola i zavapio da jednog novinara nema u avionu. Glasno sam prokomentarisao da je, verovatno, reč o nekom koga je novi božole omeo da stigne na vreme. A onda sam shvatio da je reč o meni, pa sam krenuo ka avionu kroz špalir od pedesetak francuskih grenadira koji su držali sablje „na pozdrav“, očekujući da Vojislav Koštunica napusti Francusku. U početku mi je bilo neprijatno, na pola špalira sam se ispravio a na kraju jedva uzdržao da ne pozdravim postrojenu vojsku.
U Kini nisam napravio takav incident, ali sam se uverio koliko predsedniku Jugoslavije teško pada protokolarni namet i video kako jedva prikriva nelagodnost. Još ima skromnih i stidljivih, pa nije ni bilo verovatno da će Koštunica pevati na svečanoj večeri u Pekingu, a još manje da će leteti u avionu koji je opremljen nekakvim fantomskim Titovim nameštajem. No, o tome nešto docnije.
Radni deo trodnevne posete Narodnoj Republici Kini počeo je u Pekingu ceremonijom svečanog dočeka u holu Velikog doma Narodnog kongresa. Tu je Koštunicu dočekao, po ustaljenom protokolu, Đijang Cemin, predsednik NR Kine. Vojni orkestar od pedesetak muzičara svirao je himne, bilo je postrojeno 136 vojnika sva tri oružana roda, bilo je nas još stotinak a opet smo izgledali kao tri zrna pirinča u dubokoj zdeli. To je osnovni utisak o Kini – grandioznost. Čekajući da se završe razgovori koracima sam premerio hol. U dužinu 73, u širinu 68 razvučenih koraka. Povremeno sam provirivao kroz vrata gde se doterivala sala za svečanu večeru na koju sam bio pozvan. Večera je bila odlična, hvala na pitanju. Meni su se najviše dopala crna jaja, servirana kao deo predjela, supa od ptičijih gnezda i orasi u kremu, neka vrsta čorbe od oraha, dok potrbušnica od kornjače liči na kuvane svinjske kožure, ali je sos bio sasvim pristojan. Uostalom, objavljujemo faksimil jelovnika, uz dve napomene: predjelo je sasvim neadekvatna reč za ono što je kao takvo bilo posluženo, a tamo gde su u jelovniku zvezdice, to se na stolu pretvorilo u još nekoliko kineskih đakonija. A onda je počelo pevanje…
„OBELLACIAO„: Kineski predsednik odlično peva i svira nekoliko instrumenata. Lokalni diplomatski izvori potvrđuju da je Bilu Klintonu, kada je ovaj boravio u Pekingu, nudio da zajedno sviraju, što je ovaj odbio. Poznato je da je pevao s Pavarotijem prilikom učestalih boravaka ovog pevača u Kini, ali niko nije očekivao da će se jedna protokolarna večera završiti tako što će Cemin pozvati deo orkestra Vojne filharmonije da mu priđe, posebno lepši deo orkestra – pevačice, i zapevati Koštunici bukvalno „na uvo“. Stručnjaci za nijanse kineske politike i sami su bili iznenađeni ocenjujući ovo pevanje kao posebnu čast i sasvim kineski način da se saopšti da im je ovaj režim draži od onog, a ovaj gost miliji od onog. Ne usuđujem se da tumačim kinesku politiku, ali događaj je zanimljiv sve da su eksperti u pravu ili da je čoveku jednostavno došlo da zapeva. A onda je Cemin rekao Koštunici „…yourturn“ na šta se ovaj prosto skamenio i tako skamenjen ostao gotovo do kraja večere. U najbližoj predsednikovoj pratnji zavladala je pometnja, a na moju činilo mi se duhovitu opasku da ubuduće vode sa sobom Mirka Marjanovića dosta nervozno mi je odgovoreno da sam ja možda blizak s Marjanovićem dok oni eto nisu.
A onda se kao u narodnoj pesmi „Ženidba Dušanova“ pojavio zatočnik u liku Gorana Svilanovića, ministra inostranih poslova, koji bi možda bez utrke preskočio ona tri konja i prepoznao Roksandu devojku, ali mu pevanje ne ide od ruke. Ali, naši se nisu predavali. Kad su videli da Svilanovićevo „Tamo daleko“ ne doseže ni blizu kineskom umeću počela je potraga za pojačanjem. Ministru su se pridružili predstavnik EPS-a i rekao bih neko iz protokola, ali ja sam se toliko smejao da nisam ni zapamtio šta je ovaj trio pevao. Moj smeh je bio histeričan iz banalnog razloga: imam moru da će me neko terati javno da pevam.
Onda je Cemin prekratio svima muke, a najviše Koštunici pored čije glave su se odvijale sve te pevačke akrobacije, jer se ponovo dohvatio mikrofona, otpevao „O sole mio“ i još par što operskih što evergrin arija i tako se to završilo. Inače, sviralo se i „O bella ciao“ koja odnekud slovi za jugoslovensku pesmu jer je muzika iz nekog od partizanskih filmova koji su proslavili Batu Živojinovića. Sasvim ozbiljni ljudi savetuju da kad taksisti u Pekingu ne umete da objasnite da hoćete u jugoslovensku ambasadu pomenete ili Batu Živojinovića ili „O bella ciao“. U poslednje vreme zaštitni znak Jugoslavije je Bora Milutinović, fudbalski trener koji je Kineze odveo na sledeće svetsko prvenstvo ali je u nekom sporu s fudbalskom federacijom oko neisplaćenog honorara. Međutim, izgleda da mu i s parama dobro ide – snimio je tri televizijske reklame i navodno zaradio oko milion dolara. Jednu sam video – Milutinović reklamira pivo.
Glavni akteri pevačkog debakla s naše strane nisu bili mnogo govorljivi. Ministar kaže da Kinezima toliko dugujemo da je ono pevanje najmanje što je mogao da uradi, a predsednik da ne zna reči nijedne pesme. Ja dodajem da ne bih pevao sve da je pretila opasnost da budem poslužen i sizmeđu kornjačine trbušine i krema od oraha.
ZID: Sutradan ujutro smo razdaljinu od pedesetak kilometara, od rezidencije u kojoj je odseo predsednik Jugoslavije pa do Velikog kineskog zida, prevalili za pola sata. Bio je zaustavljen saobraćaj ne samo u svim pekinškim ulicama kroz koje smo prošli već i u čitavom smeru auto-puta. Po sasvim gruboj računici oko 50 miliona Kineza čekalo je tokom Koštuničine posete Pekingu i Šangaju da kolona pod pratnjom prođe. Kineski zid je impresivna tvorevina. U iole pristojnom bedekeru pročitaćete da je dugačak oko 6.400 kilometara, da su mu temelji udareni još u 4. veku pre nove ere, a da je sadašnje dimenzije i izgled dobio u vreme Ming dinastije, od polovine XIV do druge polovine XVII veka, da je uglavnom visok devet metara, a da su kule tri metra više. Podignut je duž planinskih visova s namenom da carevinu štiti od upada severnih plemena. Pogledao sam preko zida i sa odgovarajuće, severne strane ugledao grupu ljudi obučenih u tradicionalna mongolska odela koji iznajmljuju turistima konje ili kamile na kojima zid možete obilaziti i posmatrati ga iz ugla onih koji su jurišali na njega. Zid inače godišnje poseti oko pet miliona turista, a oko milion je inostranih. Turista koji ne prati predsednika platio bi da dospe do tačke do koje smo se mi popeli negde oko 240 juana, iliti 30 dolara. Do samog zida možete stići i stupiti na njega i za manje pare, ali s te tačke ne vidi se bogzna šta, pa onda platite za sledeću etapu, pa za sledeću… Kad stignete zadihani do vrha i uspete da otvorite oči pod naletima snažnog severnog vetra, ugledaćete impresivnu sliku jednog od najuzaludnijih ljudskih pokušaja – da fizičkom preprekom spreče tok istorije.
Možda je to naučilo Kineze da nema uspešne izolacije, pa će se blagodeti otvorene zemlje videti još u Pekingu, gde su inače počele pripreme za Olimpijske igre 2008. godine, a zasijati punim sjajem u osamnaestomilionskom Šangaju u koji ćemo stići sutradan, posle obilaska još jedne znamenitosti koja Kineze dobrano razlikuje od ostatka sveta – Zabranjenog grada. Ali, da ne misli neko da je to bilo turističko putovanje, valja reći da su obe delegacije, i državna i privredna, imale naporan radni dan. Jedan iskusni privrednik koji je sa tri jugoslovenska predsednika pohodio Kinu (s Miloševićem, Lilićem i Koštunicom) vajkao se potpisniku ovih redova da je trgovao i u arapskom svetu, ali da ti imaju srca. Verujem da su čitaoci „Vremena“ obavešteni o političko-ekonomskim dimenzijama odnosa Kine i Jugoslavije (naš dug je negde oko 600 miliona dolara) i da se državna delegacija sastala još sa premijerom Džu Žunđijem i predsednikom Stalnog komiteta Svekineskog narodnog kongresa Li Pengom, da je potpisana zajednička izjava, dva sporazuma, da smo dobili oko 3,6 miliona dolara humanitarne pomoći, da je kineska vlada obećala neke olakšice radi boljeg izvoza naše robe u Kinu, da će možda biti reprogramiran deo duga i tako dalje. Uostalom, ovom posetom zatvoren je krug kontakata na najvišem nivou sa svim zemljama stalnim članicama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Opšti utisak je povoljan, a sad da se vratimo umetničkom dojmu i odemo u – Zabranjeni grad.
KLESANJEZMAJEVA: Osmeh na licu Vojislava Koštunice! Ugledao sam ga u trenutku kada je u Zabranjenom gradu vodičkinja objasnila da stupamo stazom kojom je smeo da hoda samo kineski car, dok su sa njegove desne strane mogli da idu samo generali i dvorski službenici, a sa leve filozofi, umetnici…
Inače, ovde je sve urađeno pod konac i ne bih se usudio da vam opisujem oblike i boje. Imali smo privilegiju da zavirimo u sve paviljone, pa i one najintimnije – Sobu prve bračne noći. Zabranjeni grad nalazi se u srcu Pekinga, na Glavnu kapiju ulazi se sa Tjenanmena, Trga nebeskog mira, koji je opasan crvenim zidom visokim 11 metara i prostire se na 72 hektara. Dva paviljona od mnogih duž carske staze povezuje mermerna ploča ogromnih dimenzija za koju domaćini tvrde da je najveći mermerni monolit na svetu i da je prilikom transporta u tamo nekom veku bio težak 300 tona, a da su majstori klešući zmajeve, simbol carstva, otucali nekih 40 tona mermera pa je sada težak oko 260 tona. Mermerni blok iskopan je 60 kilometara severno od Pekinga, a na prirodno pitanje kako je dopremljen do Zabranjenog grada dobija se odgovor koji, čini mi se, nekako najbolje oslikava moju impresiju i o modernoj Kini, barem o onoj kakvu sam ja video tokom kratkotrajnog boravka. Mermerni blok transportovan je zimi i to tako što su radnici kopali kanal, nalivali ga vodom a onda po ledu suljali to brdo mermera. Šezdeset kilometara prevalili su za 28 dana.
A onda sam popodne mimo protokola s dvojicom kolega posetio Ulicu svile. Tu dangubu sam mogao i da izbegnem, novobeogradski Blok 70 mi je mnogo bliži.
ŠANGAJ: Ako se ne usuđujem da opisujem Zabranjeni grad, još manje sam spreman da opišem Šangaj. Zato ću vam predočiti samo nekoliko slika. Izmučen džet legom budim se u pola šest, kuvam sebi čaj od jasmina, okrećem ka prozoru fotelju u hotelskoj sobi, razgrćem zavesu, pogledam ka suncu koje se pomalja iznad koplja jednog od šangajskih solitera obećavajući prolećnu temperaturu od 16 stepeni, a onda s dvadesetog sprata „Šangajskog tornja“ spuštam pogled na dole i u to lušatijsko doba ugledam dvadesetak ljudi kako na igralištu na deset tabli igraju basket.
U pozadini te scene vidim severnu tribinu ogromnog natkrivenog stadiona. Posle ću saznati da prima 80.000 gledalaca, ali i glavni kuriozitet – izgradila ga je lokalna televizija koja ima ogroman profit od reklama pa ulaže u infrastrukturu. Grade i novi kongresni centar.
U Šangaju radi 600.000 građevinskih radnika 24 časa 365 dana u godini. Šangaj očekuje da će od Olimpijade u Pekingu zaraditi tri milijarde dolara na osnovu plasmana para. Onda će konkurisati za Svetsku izložbu koja će Šangaju doneti objekte potrebnije nego što su olimpijski stadioni. Proradiće uskoro i voz na jednoj magnetnoj šini koji će razdaljinu od novog aerodroma – a moći će godišnje da primi i otpremi 70 miliona putnika – do centra Šangaja, nekih 60 kilometara, prelaziti za devet minuta. Šangaj luku izmešta na pučinu. Na nekih 30 kilometara od obale izgradiće jednu od najvećih luka na svetu.
Zatim nas vode u Pudong, predstavljen kao zvaničan simbol kineskih reformi i programa otvaranja prema svetu. Penjemo se do vidikovca u najvišem azijskom tornju (468 metara) i sa visine od 263 metra gledamo naokolo u to kinesko čudo. Slika sa te visine je impresivna, baš kao i milijarde dolara s kojima se barata u procenama protoka kapitala kroz šangajske banke.
Ali s te visine ne vidi se razlika između francuskog i engleskog kvarta u Šangaju. U Francuskom kvartu platani nikada nisu potkresivani. Ne vidi se uličica duga jedva 50 metara u kojoj su jedan do drugog meksički, indijski, kineski restorani i jedan s imenom „Latino“ iz koga dopire zvuk kubanske muzike.
U Šangaj smo stigli noću. Pod policijskom pratnjom prolazimo kroz grad i zaustavljamo se na vijaduktu odakle se pruža veličanstven pogled na grad. S leve strane istorijski Šangaj, preko reke Pudong, sav ustremljen u nebo. Veličanstveniji splet boja nisam video.
Znam da postoji i tamniji deo Kine koji ćete teško videti kad putujete onako kako sam ja putovao. Ali, nešto od toga sam i video – ostatke futonga u Pekingu, sirotinjskih potleuša ukopanih u sivu zemlju čiji žitelji ujutro iznose i prazne noćne posude u kontejnere ispred ovih naselja.
NAMEŠTAJ: U odlasku, pravo da vam kažem, nisam mnogo zagledao avion kojim smo leteli. Jedina JAT-ova letelica tipa DC – 10. Standardna oprema, standardna hrana, vežite se polećemo, ne ustajte do prestanka rada motora… U povratku saznajemo za vest da s nama putuje neki Titov nameštaj, odnosno, kako tvrdi TV Pink, neki od nas putuju na Titovom nameštaju. Svi smo posumnjali na Koštunicu. Kad smo izlazili iz aviona na aerodromu u Pekingu prošao sam kroz kabinu prve klase. Standardna, dosta ofucana oprema, nešto, kako red nalaže, bolja nego u ekonomskoj klasi. Aha, možda su je promenili pa se Koštunica u povratku vozi u Titovoj fotelji koja je, recimo, bila u Pekingu na reparaciji. Kad vraga – ništa. Nameštaj isti kao i kad smo pošli. Pinku bi bilo bolje da se drži pevanja i da se Koštunici ne meša u resor, kad se već on njima ne meša.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Dirljivo izgledaju natpisi koje stariji građani nose na nekim antirežimskim akcijama, a na kojima se na različite načine ispisuje ista poruka: “Studenti, molimo vas, spasite nam državu!” Trenutno je blokirano tridesetak fakulteta, sa tendencijom da se ovaj broj značajno uveća, a masovnost demonstranata poraste, čemu uveliko doprinosi osionost Vučićeve vlasti. Snaga studentskog bunta iskazuje se kroz rađanje kompleksne i inovativne kulture otpora koja je do sada toliko nedostajala, kao i kroz međusobnu solidarnost
“Lično me je napao batinaš za koga sam kasnije saznao da je član vladajuće partije. Prisustvovao sam i napadu na Pavla Cicvarića od strane još jednog člana Srpske napredne stranke, kao i na još neke aktiviste. To je zaista tragičan prizor: u jednoj državi, visoki zvaničnici vladajuće partije na ulicama napadaju studente koji mirno stoje”, kaže za “Vreme” Petar Seratlić
Studenti iz Niša poručuju svojim kolegama da su tu i da ne ćute. Iako im je trebalo malo više vremena da se odazovu blokadama, pokazuju istrajnost u nameri da dođu do cilja, a to je svakako ispunjenje zahteva. Neki su zabrinuti kako će polagati ispite, a neki su samouvereni da su položili onaj najvažniji – iz etike i solidarnosti
Istraživanje NSPM – Beograd 2024.
11.decembar 2024.Đorđe Vukadinović i istraživački tim NSPM
Nezadovoljstvo naprednjačkim upravljanjem Beogradom polako ali sigurno gazi preko opštinskih međa i “urbano-ruralne” granice. Naime, svega 27,8 odsto građana Beograda SNS-SPS vladavinu glavnim gradom ocenjuje kao “sposobnu i efikasnu”, dok čak 40,1 procenat smatra da je “nesposobna i koruptivna”. A raspoloženje prema aktuelnom gradonačelniku još je i gore od toga
Uticaj Moskve u Srbiji danas je u prvom redu posledica tri fenomena: pitanja statusa Kosova, energetske zavisnosti Srbije, kao i postojanja većinske proruske orijentacije javnosti čak i nakon agresije na Ukrajinu, u šta se uklapa delovanje (pro)ruskih medija. Kako prenose mediji, Srbija je jedna od retkih evropskih zemalja koje su dopustile delovanje ruskih službenih medija (Sputnjik, RT – Russia Today) na svojoj teritoriji. Uz to, neke od najgledanijih srpskih TV stanica sa nacionalnom frekvencijom, poput TV Happy, imaju specijalizovane dnevne emisije čiji je sadržaj u službi ruske propagande
Dok dezavuiše najbliže saradnike i pokušava da uplaši narod kukanjem na „hibridni rat“ i zazivanjem tajnih službi, u obraćanju predsednika Srbije Aleksandra Vučića sve više se oseća smrad sumpora iz Šešeljevih dana
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!