“U prestonici Mađarske dočekao nas je i podržao tamošnji gradonačelnik, što se ne bi moglo reći za našu ambasadu – uz ignorisanje, simbolično su spustili roletne na prozorima. Neko vreme smo proveli na fakultetu u Budimpešti, gde smo saznali da i studenti tamo prolaze kroz sličnu situaciju kao mi u Srbiji, samo bez blokiranja nastave – imaju pet zahteva i pokret za smenu rektora. Usledila je potom žurka u našu čast, a onda smo smešteni po kućama ljudi koji su želeli da nas ugoste. Meni je domaćin bio Meksikanac”, piše za “Vreme” student ETF-a Aleksa Ognjanović
Studenti u blokadi su prošli Srbijom, uzduž i popreko, ljuštili su strah i prosipali nadu gde god da su prošli – od sela i opština do malih i većih gradova – čupali su društvo iz letargije. I uspelo im je – Srbija jeste u dobroj meri probuđena. Prosvetari su vodili, a i dalje biju bitku da vrate dostojanstvo svom pozivu, dekani i većina profesora podržali su svoje studente, rektor Univerziteta u Beogradu drži pokaznu vežbu iz profesionalnog integriteta uprkos režimsko-tabloidnom blaćenju.
Studentima su dali podršku i advokati, poljoprivrednici, IT zajednica… Građani su počeli da se organizuju u zborove, sa svim teškoćama koje to nosi, u pokušaju da rešavaju nagomilane probleme na lokalu. Naravno, drugo je pitanje kako artikulisati ovo buđenje u političku promenu.
A predsednik ne odustaje, “zavedenu mladost”, akademsku zajednicu, medije koji mu nisu pod kontrolom, opoziciju, NVO sektor – sve one koji kritikuju stanje u kojem je Srbija danas uporno napada kao deo “obojene revolucije” (čiji poraz proglašava svake nedelje nanovo), obećava u grotesknim nastupima da će o tome i knjigu napisati, i poručuje da ni po cenu života neće dozvoliti prelaznu vladu.
I sami studentski plenumi se ne slažu oko toga – kamo dalje. Svakako, sve se češće čuju glasovi da je studentima potrebna podrška širih društvenih slojeva. Jer vreme teče i sve nagriza, pa čak i mladalački polet. Da li zaista?
A onda su studenti u blokadi, njih osamdeset, 3. aprila krenuli u akciju “Tura do Strazbura”. Isplanirali su da biciklima pređu put dug oko 1.300 kilometara, od Univerzitetskog kampusa u Novom Sadu do Strazbura. Etapne destinacije su Subotica, Dunaujvaroš, Budimpešta, Đer, Beč, Emersdorf na Dunavu, Linc, Salcburg, Minhen, Ulm, Štutgart, Karlsrue i Strazbur. Pauze će praviti i u Bratislavi i Augzburgu. Dostaviće dopise i izveštaje Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, Komesaru za ljudska prava, Direktoratu za demokratiju i ljudsko dostojanstvo, Komitetu ministara, Evropskom parlamentu, Evropskoj komisiji, Agenciji EU za osnovna prava. Studenti biciklisti pokušaće da stupanjem u kontakt sa institucijama EU, a koje imaju mogućnost delovanja na institucije u našoj državi, izazovu njihovu pažnju. Takođe, očekuju da privuku pažnju evropskih medija, a što bi trebalo da dovede do stvaranja dodatnog pritiska. Uz to, naravno, veoma važna će im biti podrška naših ljudi van granica Srbije.
Među biciklistima je i Aleksa Ognjanović, student prve godine Elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Rodom je iz Novog Sada. Kao rekreativni biciklista učestvovao je u protesnim vožnjama do Kragujevca, Niša i Beograda. Pre polaska naglasio je da “sa puno nestrpljenja i elana čeka da se upusti u najdužu turu do sada – pravo do Strazbura!”
PUT KROZ SRBIJU DO DUNAUJVAROŠI
Aleksa nam je poslao prvi izveštaj tek pošto su studenti biciklisti stigli u Dunaujvaroš:
“Prvi dan započeo je u Novom Sadu odakle nas je ispratilo mnogo ljudi. Iako je kiša padala i polazak kasnio, atmosfera je bila naelektrisana pozitivnom energijom, strpljenjem i osećajem zajedništva. Dok smo prolazili kroz sela i varošice, ljudi su izlazili iz kuća, mahali s terasa, snimali telefonima, bodrili nas… U Vrbasu nas je dočekao hor i crveni tepih, a topao prijem dobili smo i u Bačkoj Topoli. Dan smo završili u Subotici gde je u samom centru grada bila gužva kao na praznik – pun trg, aplauzi, podrška sa svih strana. Smeštaj nam je bio obezbeđen u zgradi Ekonomskog fakulteta.
Drugi dan započeo je pozdravom okupljenih ispred fakulteta u Subotici. Nakon toga, krenuli smo ka Mađarskoj. Prvi izazov bili su čekanje i neizvesnost na granici. Zbog zakona EU, morali smo da se podelimo u manje grupe što je dosta usporilo naše već uhodano putovanje.
Tokom puta, jedan kolega je pao i povredio glavu, ali je, zahvaljujući brzoj pomoći, sve prošlo bez većih posledica.
U Mađarskoj smo napravili pauzu – celu ekipu častio je sladoledom vlasnik jedne poslastičarnice, čovek sa nadimkom Đeba, inače naše gore list. Tokom dana smo nailazili na nove izazove: pucanje guma na nekim biciklima, kao i umor koji je doveo do sitnih grešaka u navigaciji, te smo malo zalutali, ali, uprkos svemu, nastavili smo dalje dobrim putem i dalje sa dobrom energijom. Napokon, stigli smo u hostel u Dunajuvaroši. Bilo je tu nekih problema oko smeštaja, ali i to se nekako rešilo. Samo čekam da se zabodem u krevet, mislim da sam zaslužio odmor.”
foto: fonet…
PREKO AUSTRIJE DO BEČA
Studenti biciklisti stigli su u grad Đer. Aleksa nam šalje izveštaj:
“Treći dan našeg putovanja je protekao bez neprijatnih događaja. Lepo vreme i divan doček sa horom, crvenim tepihom, ružama, hranom i podrškom kako naših ljudi, tako i Mađara. U prestonici Mađarske dočekao nas je i podržao tamošnji gradonačelnik, što se ne bi moglo reći za našu ambasadu – uz ignorisanje, simbolično su spustili roletne na prozorima. Neko vreme smo proveli na fakultetu, gde smo saznali da i tamošnji studenti prolaze kroz sličnu situaciju kao mi u Srbiji, samo bez blokiranja nastave. Imaju pet zahteva i pokret za smenu rektora. Usledila je potom žurka u našu čast, a onda smo smešteni po kućama ljudi koji su želeli da nas ugoste. Meni je domaćin bio Meksikanac, pravio mi je meksičku hranu. Divan dan za nama.
Četvrti dan nas je naučio da cenimo ono što smo do tada imali. Vreme nam je prkosilo svih 130 km. Bio je veoma hladno, vetar nam je ulazio u kosti. Poljulja to ravnotežu i duha i tela, ali smo jedni drugima pomagali, bodrili se i izgurali i četvrti dan vožnje. Stigli smo u gradić Đer gde smo dočekani sa toplom supom i mnogo hrane na trgu. Za peti dan se spremamo počinkom u malom hotelu, jer sutra su pred nama novi podvizi – nek se spreme Bratislava i Beč. Vreme neka tera svoje, a mi ćemo naše na putu do pravde.”
Aleksa je zapisao šta je dalje bilo: “Peti dan ture bio je najduži. U Bratislavi nas je dočekala ‘Ciklokuhinja’, koja je ponudila sve što nam je bilo potrebno – od tople hrane i pića do servisiranja bicikala. Tu smo sreli i neočekivano veliki broj ljudi koji su nas pozdravljali i delili podršku.
U Beču, dok smo išli ka trgu, građani su nam mahali, bodrili su nas. Kada smo stigli na trg, doček je bio emotivan: crveni tepih, aplauzi i mnogo emocija. Svako je dobio medalju i ružu kao znak poštovanja i nagrade za trud. Nakon toga, usledilo je 16 minuta ćutanja, trenutak duboke sabranosti i poštovanja koji je ostavio snažan utisak na sve prisutne.
Posle svega, rasporedili smo se u tople smeštaje kod domaćina. Konačno sam mogao da se opustim.”
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Sigurno nisu svi naprednjaci oduševljeni Šapićem, ali videćemo da li ima “pacovskih kanala” i ko je njihov arhitekta. Ako su već napravljeni, male su šanse da za njih ne zna vrh lojalističko-hijerarhijski ustrojene stranke poput SNS. I Šapić to svakako zna
Voženo lice Aleksandar Vučić će u predizbornoj kampanji voziti staru škodu. Dok traje odmazda prema svakome ko pisne, paradni deo kampanje biće otužniji nego ikad jer se Vučić obraća svom hardkor biračkom telu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
