“U prestonici Mađarske dočekao nas je i podržao tamošnji gradonačelnik, što se ne bi moglo reći za našu ambasadu – uz ignorisanje, simbolično su spustili roletne na prozorima. Neko vreme smo proveli na fakultetu u Budimpešti, gde smo saznali da i studenti tamo prolaze kroz sličnu situaciju kao mi u Srbiji, samo bez blokiranja nastave – imaju pet zahteva i pokret za smenu rektora. Usledila je potom žurka u našu čast, a onda smo smešteni po kućama ljudi koji su želeli da nas ugoste. Meni je domaćin bio Meksikanac”, piše za “Vreme” student ETF-a Aleksa Ognjanović
Studenti u blokadi su prošli Srbijom, uzduž i popreko, ljuštili su strah i prosipali nadu gde god da su prošli – od sela i opština do malih i većih gradova – čupali su društvo iz letargije. I uspelo im je – Srbija jeste u dobroj meri probuđena. Prosvetari su vodili, a i dalje biju bitku da vrate dostojanstvo svom pozivu, dekani i većina profesora podržali su svoje studente, rektor Univerziteta u Beogradu drži pokaznu vežbu iz profesionalnog integriteta uprkos režimsko-tabloidnom blaćenju.
Studentima su dali podršku i advokati, poljoprivrednici, IT zajednica… Građani su počeli da se organizuju u zborove, sa svim teškoćama koje to nosi, u pokušaju da rešavaju nagomilane probleme na lokalu. Naravno, drugo je pitanje kako artikulisati ovo buđenje u političku promenu.
A predsednik ne odustaje, “zavedenu mladost”, akademsku zajednicu, medije koji mu nisu pod kontrolom, opoziciju, NVO sektor – sve one koji kritikuju stanje u kojem je Srbija danas uporno napada kao deo “obojene revolucije” (čiji poraz proglašava svake nedelje nanovo), obećava u grotesknim nastupima da će o tome i knjigu napisati, i poručuje da ni po cenu života neće dozvoliti prelaznu vladu.
I sami studentski plenumi se ne slažu oko toga – kamo dalje. Svakako, sve se češće čuju glasovi da je studentima potrebna podrška širih društvenih slojeva. Jer vreme teče i sve nagriza, pa čak i mladalački polet. Da li zaista?
A onda su studenti u blokadi, njih osamdeset, 3. aprila krenuli u akciju “Tura do Strazbura”. Isplanirali su da biciklima pređu put dug oko 1.300 kilometara, od Univerzitetskog kampusa u Novom Sadu do Strazbura. Etapne destinacije su Subotica, Dunaujvaroš, Budimpešta, Đer, Beč, Emersdorf na Dunavu, Linc, Salcburg, Minhen, Ulm, Štutgart, Karlsrue i Strazbur. Pauze će praviti i u Bratislavi i Augzburgu. Dostaviće dopise i izveštaje Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, Komesaru za ljudska prava, Direktoratu za demokratiju i ljudsko dostojanstvo, Komitetu ministara, Evropskom parlamentu, Evropskoj komisiji, Agenciji EU za osnovna prava. Studenti biciklisti pokušaće da stupanjem u kontakt sa institucijama EU, a koje imaju mogućnost delovanja na institucije u našoj državi, izazovu njihovu pažnju. Takođe, očekuju da privuku pažnju evropskih medija, a što bi trebalo da dovede do stvaranja dodatnog pritiska. Uz to, naravno, veoma važna će im biti podrška naših ljudi van granica Srbije.
Među biciklistima je i Aleksa Ognjanović, student prve godine Elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Rodom je iz Novog Sada. Kao rekreativni biciklista učestvovao je u protesnim vožnjama do Kragujevca, Niša i Beograda. Pre polaska naglasio je da “sa puno nestrpljenja i elana čeka da se upusti u najdužu turu do sada – pravo do Strazbura!”
PUT KROZ SRBIJU DO DUNAUJVAROŠI
Aleksa nam je poslao prvi izveštaj tek pošto su studenti biciklisti stigli u Dunaujvaroš:
“Prvi dan započeo je u Novom Sadu odakle nas je ispratilo mnogo ljudi. Iako je kiša padala i polazak kasnio, atmosfera je bila naelektrisana pozitivnom energijom, strpljenjem i osećajem zajedništva. Dok smo prolazili kroz sela i varošice, ljudi su izlazili iz kuća, mahali s terasa, snimali telefonima, bodrili nas… U Vrbasu nas je dočekao hor i crveni tepih, a topao prijem dobili smo i u Bačkoj Topoli. Dan smo završili u Subotici gde je u samom centru grada bila gužva kao na praznik – pun trg, aplauzi, podrška sa svih strana. Smeštaj nam je bio obezbeđen u zgradi Ekonomskog fakulteta.
Drugi dan započeo je pozdravom okupljenih ispred fakulteta u Subotici. Nakon toga, krenuli smo ka Mađarskoj. Prvi izazov bili su čekanje i neizvesnost na granici. Zbog zakona EU, morali smo da se podelimo u manje grupe što je dosta usporilo naše već uhodano putovanje.
Tokom puta, jedan kolega je pao i povredio glavu, ali je, zahvaljujući brzoj pomoći, sve prošlo bez većih posledica.
U Mađarskoj smo napravili pauzu – celu ekipu častio je sladoledom vlasnik jedne poslastičarnice, čovek sa nadimkom Đeba, inače naše gore list. Tokom dana smo nailazili na nove izazove: pucanje guma na nekim biciklima, kao i umor koji je doveo do sitnih grešaka u navigaciji, te smo malo zalutali, ali, uprkos svemu, nastavili smo dalje dobrim putem i dalje sa dobrom energijom. Napokon, stigli smo u hostel u Dunajuvaroši. Bilo je tu nekih problema oko smeštaja, ali i to se nekako rešilo. Samo čekam da se zabodem u krevet, mislim da sam zaslužio odmor.”
PREKO AUSTRIJE DO BEČA
Studenti biciklisti stigli su u grad Đer. Aleksa nam šalje izveštaj:
“Treći dan našeg putovanja je protekao bez neprijatnih događaja. Lepo vreme i divan doček sa horom, crvenim tepihom, ružama, hranom i podrškom kako naših ljudi, tako i Mađara. U prestonici Mađarske dočekao nas je i podržao tamošnji gradonačelnik, što se ne bi moglo reći za našu ambasadu – uz ignorisanje, simbolično su spustili roletne na prozorima. Neko vreme smo proveli na fakultetu, gde smo saznali da i tamošnji studenti prolaze kroz sličnu situaciju kao mi u Srbiji, samo bez blokiranja nastave. Imaju pet zahteva i pokret za smenu rektora. Usledila je potom žurka u našu čast, a onda smo smešteni po kućama ljudi koji su želeli da nas ugoste. Meni je domaćin bio Meksikanac, pravio mi je meksičku hranu. Divan dan za nama.
Četvrti dan nas je naučio da cenimo ono što smo do tada imali. Vreme nam je prkosilo svih 130 km. Bio je veoma hladno, vetar nam je ulazio u kosti. Poljulja to ravnotežu i duha i tela, ali smo jedni drugima pomagali, bodrili se i izgurali i četvrti dan vožnje. Stigli smo u gradić Đer gde smo dočekani sa toplom supom i mnogo hrane na trgu. Za peti dan se spremamo počinkom u malom hotelu, jer sutra su pred nama novi podvizi – nek se spreme Bratislava i Beč. Vreme neka tera svoje, a mi ćemo naše na putu do pravde.”
Aleksa je zapisao šta je dalje bilo: “Peti dan ture bio je najduži. U Bratislavi nas je dočekala ‘Ciklokuhinja’, koja je ponudila sve što nam je bilo potrebno – od tople hrane i pića do servisiranja bicikala. Tu smo sreli i neočekivano veliki broj ljudi koji su nas pozdravljali i delili podršku.
U Beču, dok smo išli ka trgu, građani su nam mahali, bodrili su nas. Kada smo stigli na trg, doček je bio emotivan: crveni tepih, aplauzi i mnogo emocija. Svako je dobio medalju i ružu kao znak poštovanja i nagrade za trud. Nakon toga, usledilo je 16 minuta ćutanja, trenutak duboke sabranosti i poštovanja koji je ostavio snažan utisak na sve prisutne.
Posle svega, rasporedili smo se u tople smeštaje kod domaćina. Konačno sam mogao da se opustim.”
(Nastaviće se)
Šta poručuje režim koji slavi čoveka osuđenog za genocid i zločine protiv čovječnosti? Zašto je Rasim Ljajić jedini na derbiju reagovao kako dolikuje? Zbog čega Vučić više nije mogao odlagati narodno izjašnjavanje? Gde su tu opozicija i studenti? I kako je Srbija postala umorna od lidera
“Nisam ravnodušna prema tome što neko može da me vidi, čuje ili fotografiše, ali prva reakcija mi je bila bes”, kaže za “Vreme” studentkinja Milica čiji je telefon napadnut špijunskim softverom. “Mogli su da upale kameru dok se tuširamo, pričamo privatne stvari. Nije normalno ovo što se dešava... Mislim da je takvom sloju ljudi čak neshvatljivo da nešto može da funkcioniše bez ucene, bez potplaćivanja, nego samo uz čistu volju, želju i entuzijazam da uspemo u našoj borbi”
Kada se BIA (na slici) zainteresuje za nekoga, tvrde izvori “Vremena”, preko svojih spavača u medijima ili političkim strankama pusti neku optužbu, najčešće da taj i taj sarađuje sa tajnim službama druge zemlje, da je izdajnik, strani plaćenik i slično. Na osnovu toga, od tužioca se pribavi potrebna dozvola za nadzor komunikacija, što onda predstavlja pravno pokriće za špijuniranje svake vrste
Srbija se u Evropi sada i javno naziva “žarištem” na kojem se vrbuju i za sabotaže obučavaju ruski ljudi. O tome se u Beogradu samo ćuti
Neko će reći, pa šta te čudi što su “Zvezdini” navijači razvili gigantsku fotografiju osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića i zajedno sa “Grobarima” skandirali njegovo ime? Da je bilo samo to, niko možda ne bi ni reagovao. Kao – to su već radili i šta sad? Ali sve to je začinilo ono što je pisalo ispod te slike, taj pogani poklič “Pravac Potočari”. Reč je najodvratnijoj stvari koja se ikada pojavila na toj tribini i na tom stadionu. Zbog toga bi ga trebalo zatvoriti za sva vremena
Zašto režimu trebaju mržnja i podele? Kako su na njih odgovorili studenti? Kome i zbog čega smeta Kesić i društvo iz emisije „24 minuta“? I kako su opozicione stranke završile u izbornoj fusnoti
Rušenje Vučićevog režima na izborima je dečja igra u odnosu na ono što nas čeka posle: obnavljanje do temelja razorene zemlje. Ne postoji teži zadatak od toga da se od podanika stvore građani, ali to je pitanje opstanka Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
