“Očigledno nije moguće izbeći kritičke tonove koje međusobno upućuju stranke koje su se opredelile za bojkot i stranke koje izlaze na izbore. To rezultira apsurdnom situacijom u kojoj opozicione stranke veliki deo energije usmeravaju na delegitimizaciju dojučerašnjih saveznika umesto da se posvete kritici aktuelne vlasti. Ne bi trebalo posebno ni naglašavati u kojoj meri sve ovo demotivišuće deluje na biračko telo, posebno na onaj ‘mekši’ deo koji ne glasa za vladajuću stranku, ali ne spada u sigurne glasače opozicije
Doktor političkih nauka sa bogatim političkim i medijskim iskustvom. Tako bismo u najkraćem mogli da opišemo našeg sagovornika Milorada Đurića, koji je s početka dvehiljaditih bio gradonačelnik Vršca, potom vojvođanski sekretar za kulturu i informisanje, visoki funkcioner Demokratske stranke, kao i pokretač i urednik čuvenog časopisa “Košava”. Razgovaramo pre svega o našoj opozicionoj sceni i aktuelnim kontroverzama, ali i događajima iz prošlosti koji su je odredili i koji su doveli ovo što danas drma Srbijom – na vlast.
“VREME”: Priča o bojkotu (beogradskih) izbora dovela je do pucanja jedva dosegnutog jedinstva opozicije. Kako vreme prolazi, bojkot beogradskih izbora izgleda sve besmisleniji, tim pre što dve od tri bojkotaške stranke (SSP i SRCE) izlaze na mnoge druge lokalne izbore, u kojima izborni uslovi nisu ništa bolji nego u glavnom gradu…
MILORAD ĐURIĆ: U potpunosti se slažem da, kako se izbori približavaju, odluka pojedinih opozicionih stranaka o bojkotu beogradskih izbora izgleda sve besmislenija. I štetnija. Jer, očigledno je nemoguće izbeći kritičke tonove koje međusobno upućuju stranke koje su se opredelile za bojkot i stranke koje izlaze na izbore. To rezultira apsurdnom situacijom u kojoj opozicione stranke veliki deo energije usmeravaju na delegitimizaciju dojučerašnjih saveznika umesto da se posvete kritici aktuelne vlasti. Ne bi trebalo posebno ni naglašavati u kojoj meri sve ovo demotivišuće deluje na biračko telo, posebno na onaj “mekši” deo koji ne glasa za vladajuću stranku, ali ne spada u sigurne glasače opozicije. Mislim da je upravo ovaj deo biračkog tela pridavao poseban značaj jedinstvu opozicionih stranaka. Šta je dovelo do ove, epohalno pogrešne odluke, teško je reći bez pouzdane insajderske perspektive. Ipak, neposredni uzrok vidim u nedostatku jasnih procedura za donošenje odluka u koaliciji. Da li se odluke donose konsenzusom, apsolutnom ili relativnom većinom? Očigledno je da stranke koje su ostale u manjini nisu prihvatile većinsku odluku. Pri tome, konsenzusna forma odlučivanja, ako je i bila “prećutno pretpostavljena”, nije mogla da bude modus operandi koalicije, te je vrlo brzo dovela do blokiranja kolektivnog delovanja. Temeljni konsenzus (saglasnost svih stranaka da se koalicija uspostavi) može da bude samo legitimacijska osnova za dalje većinsko odlučivanje. Dublji uzrok podele vidim u unutrašnjim odnosima u koaliciji i nameri jednog dela stranaka da izađu iz duboke senke Stranke slobode i pravde. Da li je ovo bio pravi trenutak za to, videćemo uskoro.
Čini se da je vlast mogla zbog ove svađe da otvori šampanjac ili neko preskupo vino iz jednog od podruma porodice Vučić?
Eventualno samo šampanjac. I to neki jeftiniji. Režim SNS-a je, posebno u Beogradu i nekim većim gradovima, u opadanju i sa svakim izbornim ciklusom im je potrebno sve više energije, novca i “političke mašte” kako bi zadržali apsolutnu vlast. S druge strane, kontinuirano raste nezadovoljstvo građana, koji se često, mimo postojećih stranaka, samoorganizuju na mikro-lokalnim nivoim kako bi se izborili za svoje interese. Međutim, ova vrsta građanskog aktivizma bi morala da zadobije čvršću organizacionu artikulaciju kako bi se pretvorila u efektivnu političku snagu. Tačka preseka krivulje opadanja vlasti i krivulje rasta nezadovoljstva građana biće tačka političkog preokreta u Srbiji.
Vratimo se ponovo na priču o bojkotu. Neki kažu da bi on imao smisla ukoliko bi bio potpun, odnosno ukoliko bi se ne samo bojkotovali svi junski lokalni izbori već i izašlo iz svih drugih parlamenata – republičkog, pokrajinskog i drugih lokalnih. No, čini se da bi i taj potez bio veoma riskantan, nakon iskustva sa bojkotom 2020. godine. Ne samo što bi stranke ostale bez prihoda, već bi ovakva odluka takođe dovela do podela i unutar opozicionih koalicija i unutar stranaka. Ne bi svi bili zadovoljni da dobrovoljno napuste parlamente, zar ne?
Totalni bojkot je teško izvodljiv, a parcijalni bojkot, kao što vidimo, samo povećava stepen političke konfuzije. Dakle, preostaje samo borba u političkom polju, “dugi marš kroz institucije”, uz kontinuirani pritisak za postizanje fer uslova u političkoj utakmici. Parlamenti, bez obzira što su u ovakvom stanju, i dalje predstavljaju mesto za reprezentovanje različitih političkih perspektiva i ne bi ih trebalo prepuštati samo jednoj političkoj opciji.
Da li će posle najnovijih događaja doći do prestukturiranja opozicione scene, odnosno da li su neki opozicioni lideri napravili pogreške koje bi ih mogle koštati političke penzije? Kako bi, po vašem mišljenju, opozicija trebalo da nastupa u narednom periodu, šta bi bilo poželjno? Da li je ovo što se desilo u Novom Sadu – koalicija “Od Silvane do Nirvane” – nešto što bi bio poželjan scenario i na nacionalnom nivou?
Do prestrukturiranja opozicione scene je, u stvari, već došlo. Da li će neki opozicioni lideri otići u zasluženu političku penziju, teško je reći, ali je sigurno da će neki oblik obnavljanja saradnje među opozicionim strankama opet biti na dnevnom redu. Ovog puta u prilično izmenjenim okolnostima. Pri tome, neophodno je praviti distinkciju u odnosu na različite nivoe vlasti. Na lokalnom nivou su razlike u ideološkoj sferi gotovo nevažne. U tom smislu je i široka predizborna koalicija, kakva je napravljena u Novom Sadu, dobar politički potez. Nasuprot tome, na nacionalnom nivou su ideološke razlike od krucijalnog značaja i tu ne bi trebalo da bude previše mesta za kompromise.
Već smo istrošili sve reči i rečenice kada se govori o nepočinstvima vlasti. No, autistični razgovori unutar opozicije doveli su i do toga da su lokalni odbori stranaka izgubili vreme da se adekvatno pripreme za predizbornu kampanju. Šta se može uraditi u ovom periodu? Da li je moguće, recimo u Novom Sadu, za tako kratko vremenu stvoriti “referendumsku groznicu”?
Mislim da vremena ima. Uostalom, političari moraju da budu sve vreme u kampanji. S druge strane, u lokalnim sredinama, pa i u Novom Sadu, odavno je sve jasno. “Referendumska groznica” već postoji. Osnovno pitanje je pitanje operacionalizacije već postojećih političkih stavova, njihovo pretvaranje u realne glasove. Zbog toga, u ovom periodu do izbora moraju da dominiraju organizacione aktivnosti.
Dugo godina ste blisko sarađivali sa ubijenim premijerom Đinđićem. Teško je dakako govoriti o tome posle svega, ali kako bi se on ponašao u datim okolnostima, okolnostima osione Vučićeve vlasti? Uzgred, da li bi Vučić uopšte bio moguć da je Đinđić preživeo? Znam da je ovo isuviše hipotetičko pitanje, ali…
Ovim ulazimo u prostor zamišljene istorije. Ipak, sigurno je da je Zoran Đinđić, kao predvodnik jedne političke generacije, uradio izuzetno važan posao u vraćanju Srbije na mapu politički civilizovanih država. Smenjen je režim Slobodana Miloševića, režim koji je bio izuzetno opasan kako po građene Srbije, tako i po okruženje, a ta promena jednostavno nije bila moguća bez Zorana Đinđića. On je bio, prema rečima nemačkog filozofa Albrehta Velmera, jedinstvena mešavina intelektualnosti, usmerenosti ka cilju, harizme i pragmatizma. Srećan slučaj za srpsko društvo u istorijskom trenutku u kojem je trebalo sruštiti jedan korumpirani režim i pronaći izlaz iz mračnog lavirinta retrogradnih nacionalističkih strujanja. I ne samo to. Paralelno s političkom borbom protiv Miloševićevog režima, Đinđić je dosledno gradio Demokratsku stranku kao istinski demokratsku organizaciju, pokazujući time da nije moguće zalagati se za demokratiju na nivou države, a da istovremeno nemate demokratiju u sopstvenoj stranci. U tom smislu, dakle, ako je teško proceniti da li bi “Vučić uopšte bio moguć da je Đinđić preživeo”, nije teško uvideti da se radi o potpuno suprotnim političkim kulturama.
Vidimo da je vlast u javnim nastupima sve osionija, saopštenja vladajuće stranke, recimo novosadske, izgledaju kao da ih je sastavljao masovni ubica na psihodeličnim preparatima. Istovremeno se ponovo seje mržnja u regionu. Da li je to sve za unutrašnju upotrebu, zarad kontinuirane izbore kampanje, s obzirom da “vođa” pokazuje i dalje izvrsnu dozu servilnosti prema međunarodnim moćnicima?
Aktuelni režim, teorijski gledano, spada u red hibridnih, autoritarno-kompetitivnih režima. Ovi režimi su rezultat ukrštanja dva tipa političkih sistema – demokratije i autokratije. To znači da je ovakav režim baziran na proizvođenju utisaka, a ne na objektivnim činjenicama, odnosno, da se trudi da ostavi utisak demokratske forme, dok, s druge strane, na sve načine pokušava da izigra demokratske procedure. Verbalno nasilje spada u uobičajene “alate” ovog tipa političke vlasti i bez obzira što nosi konfliktni potencijal i što je zaista teško podnošljivo, ne verujem da će ići dalje od toga. Osnovni razlog je u tome što je aktuelnom režimu potrebna makar minimalna podrška međunarodne zajednice (odnosno, EU), kao i okolnost da je ta ista međunarodna zajednica odustala od “stabilokratije”, odnosno, od doktrine da je u ovakvim društvima stabilna neravnoteža bolja i efikasnija od nestabilne ravnoteže. U tom smislu bi trebalo i razumeti svojevrsnu internacionalizaciju problema demokratskog deficita u vezi sa prethodnim, decembarskim izborima u Srbiji.
Da li očekujete da će vlast u Novom Sadu na narednim izborima biti srušena ili bar jako uzdrmana? Kako ocenjujete kritike da je jedinstvena opozicije obuhvatila i nekadašnje stranke režima, poput Lige socijaldemokrata Vojvodine ili delova “Nade”? Da li je to bilo neophodno?
SNS je na prethodnim izborima u Novom Sadu imao rezultate ispod proseka, tako da je ishod izbora 2. juna prilično neizvestan. Nepoznanica je i domet pokreta “Kreni-promeni” koji će, pored Beogada i Niša, učestvovati i na lokalnim izborima u Novom Sadu. Što se tiče široke koalicije opozicionih stranaka, u kojoj ima zaista heterogenih elemenata, mislim da se radi o dobrom političkom potezu, bez obzira na sporadične kritike. Praktična politika je “umetnost mogućeg” i u tom smislu bi se, na lokalnom nivou, trebalo kloniti političkog fundamentalizma.
Kada je reč o Pokrajini, donedavni premijer Vojvodine Igor Mirović odlazi, kako je sam najavio, u političku penziju ili, možda, diplomatiju. Šta je ostalo od vojvođanske autonomije nakon 12 godina naprednjačke vlasti na nacionalnom nivou i osmogodišnje Mirovićeve vladavine u Vojvodini?
Od vojvođanske autonomije suštinski nije ostalo ništa. Kao, uostalom, što nije ostalo ništa ni od lokalnih samouprava. Institucije na ovim nivoima “rade”, službenici odlaze na posao, poslanici i odbornici “glasaju”, ali sve vreme postoji paralelna arhitektura vlasti koja je fiksirana na jednom centru odlučivanja. Funkcionalna, vertikalna i horizontalna, diferencijacija vlasti realno ne postoji. To je u potpunoj suprotnosti sa evropskim modelom supsidijarnosti, koji promoviše princip da se problemi rešavaju na nivou na kojem i nastaju. Ovaj model je pokazao značajan integrativni kapacitet i visok stepen efikasnosti, ali je naš sistem trenutno daleko od toga.
A šta znači dolazak Maje Gojković na čelo vojvođanske vlade? Šta se može očekivati? Neki kažu da je Vučević preko Maje napokon doakao Igoru Miroviću. Sukob između njih dvojice dugo traje i uopšte nije tajan.
Ova promena znači vrlo malo budući da značaj određene ličnosti u ovom režimu ne proishodi iz službenog položaja u institucionalnoj hijerarhiji, već je zasnovan na personalnoj lojalnosti lideru. Sistem u kojem lider ne proizilazi iz poretka, već poredak proizilazi iz odluka lidera, predstavlja nestabilno okruženje za ostale aktere koji se, u skladu s tim, neprestano međusobno takmiče kako bi zadobili naklonost vladara, što znači da su sukobi neizbežni i veoma česti. Akteri se orijentišu prema hipotetičkoj proceni o mogućem stavu lidera o nekoj “stvari”, a ne prema nekom objektivnom sistemu vrednosti, što proizvodi permanentni osećaj nesigurnosti, svojevrsnu kolektivnu neurozu, jer niko zapravo ne zna da li se ponaša “ispravno”. Tako da umesto ovih ličnosti možemo zamisliti i neke druge – rezultat bi, vrlo verovatno, bio sličan.
Za kraj, kao nekadašnjem funkcioneru DS–a želim da vam postavim pitanje o ovoj stranci. Posle dolaska Vučića na vlast demokrate su bile na žestokom udaru, vođena je i medijska i pravosudna kampanja protiv njih. Mnogi su se zadesili i u pritvoru, da bi kasnije bili pravnosnažno oslobođeni. Nekadašnji koalicioni partneri DS su to gledali sa strane i čak i učestvovali u progonu, a čini se da ni sama stranka nije dovoljno štitila svoje članove. Da ne govorimo o tome da su mnoge demokrate promenile dres. Da li je to bio prvi korak ka uspostavljanju autokratskog režima? I kako na sve ovo gledate sa sadašnje distance?
Bila je to orkestrirana kampanja optužbi i progona kako bi se stvorio utisak o potpunoj korumpiranosti vlasti Demokratske stranke i time ne samo dodatno legitimizovala promena vlasti već i predupredila buduća opoziciona aktivnost demokrata. Od tih optužbi nije ostalo ništa, ali je Demokratska stranka bila ozbiljno uzdrmana, tako da se slažem sa konstatacijom da je to bio prvi korak u uspostavljanju autokratskog režima. Što se tiče činjenice da su neke demokrate “promenile dres”, mislim da to spada u domen individualnog političkog morala, a ne bilo kakve kolektivne odgovornosti.
Naknadna interpretacija grešaka Demokratske stranke svakako bi zahtevala više prostora od ovog koji je na raspolaganju. Međutim, ukoliko bismo sumirali sve te događaje, mogli bismo da zaključimo da je Demokratska stranka, paradoksalno, bila žrtva sopstvenog rasta. Naime, budući da u Srbiji ništa ne uspeva kao politički uspeh, tako je, posle pobede Borisa Tadića na predsedničkim izborima 2004. godine, došlo do naglog rasta broja članova stranke (slično se, uostalom, dogodilo i DSS-u nakon 5. oktobra). Međutim, evolucioni i razvojni kapaciteti jedne organizacije ne mere se samo kvantitativnim pokazateljima, već pre svega sposobnošću da se održe vrednosti i norme kao orijentiri individualnog delovanja. Nažalost, došlo je do odstupanja od ovih vrednosnih i normativnih standarda, ta odstupanja nisu pravovremeno sankcionisana i to je neminovno rezultiralo procesom urušavanja.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
