Pre ili kasnije to se moralo dogoditi. Na veliku žalost istražnih organa, Dušan Spasojević Duća i Mile Luković Kum ubijeni su pružajući otpor hapšenju. Akcija "Sablja", kako je zovu u policiji, razmahala se, očigledno, do te mere da su osumnjičeni izgubili svaku nadu u bilo kakav preokret. Otkriće ko je i kako ubio i zakopao Ivana Stambolića konačno je uništilo iluzije Državnoj bezbednosti i njenoj Jedinici za specijalne operacije, a Slobodana Miloševića i Miru Marković u očima javnosti svelo na par običnih zlikovaca – šta god istraga kasnije pokazala. Ostaju, doduše, još neki nerasvetljeni zločini: Slavko Ćuruvija, narko-biznisi Resora državne bezbednosti, uloga vojske u nekim atentatima i još koješta što će se pojaviti – ako se ovako nastavi, to jest
Dušan Spasojević Duća i Mile Luković Kum lišeni su života prošle nedelje u dvorištu izvesne vikendice u zoni Barajeva. Po policijskom video-snimku i saopštenjima sudeći, njih dvojica pokušali su proboj iz opkoljene kuće sa oružjem u ruci i u vatrenom okršaju sa policijom nastradali. Spasojević je imao puškomitraljez (jugoslovenski „kalašnjikov“ sa dužom cevi i nogarama), a Kum Luković ručnu bombu koju nije uspeo da upotrebi. Po snimcima sudeći, pogođeni su u glavu i ostali su na mestu mrtvi. Balističko i sudsko-medicinsko veštačenje pokazaće šta se zapravo desilo i kako se tačno desilo. Policija kaže da se do njih dvojice došlo preko Dejana Milenkovića Bagzija, koji je još u bekstvu: da je Bagzi dolazio u Barajevo, da je pokušavao da šalje poruke policiji u smislu pokušaja nagodbe i da je tako otkrio skrovište ove dvojice ubijenih, ali se nekako izvukao i dalje je nedostupan organima.
Taktičke okolnosti događaja u Barajevu ostaju nejasne. Naime, neizmerna je šteta za istragu to što su Duća i Kum poginuli jer bi njih dvojica, naročito Spasojević kao praktično prvoosumnjičeni za zaveru za ubistvo Zorana Đinđića, imali mnogo toga da kažu u istrazi – a naročito na glavnom pretresu. Ostaju otvorena pitanja: da li se kuća mogla napasti tako da njih dvojica – u kombinaciji šok-bombi i suzavca – budu ipak uhvaćeni živi; je li bilo pogrešnih procena za tu operaciju; kako su mogli da se probiju iz objekta koji je bio opkoljen i stignu od vrata (ili prozora) do dvorišta; itd. Ali, to će MUP već objasniti. Bilo kako bilo, pogibijom Spasojevića izgubljen je važan svedok u budućem procesu zločinačko-terorističko-parapolicijskoj mafiji pod zaštitom Državne bezbednosti koja je „ubila jednog predsednika i jednog premijera Srbije“, kako kaže advokat Nikola Barović. Ne treba na brzinu zaboraviti da je Spasojević – kao, uostalom, i Ljubiša Buha Čume i još neki umetnici – imao legitimaciju Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije u najveselija vremena; da je bio kuvan i pečen sa Miloradom Ulemekom Lukovićem Legijom i još nekim danas i iznenada bezbednosno interesantnim likovima iz Državne bezbednosti itd. Te veze lica, kako se u žargonu kaže, bile bi mogle svašta da objasne istražnim organima – samo da je Duća preživeo to kobno veče u Barajevu. Ali – Duća nije preživeo.
KO SE PRAVI BLESAV: Dosadašnji razvoj akcije „Sablja“ pokazao je koliko su duboko organizovani kriminal i strukture Državne bezbednosti, delovi Javne bezbednosti i delovi pravosuđa i nekih političkih stranaka bili „srasli“, kako je to svojevremeno nazvao ministar Dušan Mihajlović. U kom pravcu stvari kreću pokazuju i privođenja: diglo je Uroša Šuvakovića, bivšeg visokog funkcionera Resora državne bezbednosti; Gorana Matića, od ranije poznatog organima; njegovog brata u JUL-u Ivana Markovića, ponovo; generala Nebojšu Pavkovića, bivšeg načelnika Generalštaba; Svetozara Simovića, sekretara Direkcije JUL-a i bivšeg pomoćnika saveznog ministra unutrašnjih poslova; diglo je Milorada Bracanovića, bivšeg zamenika načelnika RDB/BIA i organa bezbednosti JSO-a pre nego što je ucenom JSO-a postavljen na to mesto; ponovo je pozvalo na informativne razgovore Milana Radonjića, bivšeg načelnika beogradskog Centra RDB-a u vreme ubistva Ćuruvije i zločina na Ibarskoj magistrali i Branka Đurića Bucu, bivšeg načelnika beogradskog SUP-a (obojica prolaze kroz banket JSO-a u Kuli); ime policijskog generala Dragana Ilića (bivšeg načelnika Uprave za administrativno-upravne poslove MUP-a Srbije) sve češće se pominje u nezgodnim kontekstima, kao i imena još nekih visokih oficira policije i funkcionera RDB/BIA; svi će oni imati da objašnjavaju ovo i ono, odakle oni tamo i šta su tamo radili. Srpski pokret obnove uspeo je nekako da izdejstvuje (tek sada!) saslušanja radnika Državne bezbednosti Stevana Baste, Ratka Romića i Milana Radonjića po Ibarskoj magistrali i još nekih sitnijih riba po atentatu u Budvi (ali ove poslednje tek treba sahvatati). Uzgred, Basta, Romić, Radonjić, ali i Stevan Nikčević i još neki mogli bi da pruže zanimljive informacije i po predmetu ubistva Slavka Ćuruvije i hapšenja i kasnijeg ubistva Ivana Stambolića. Konačno, oba su zločina bila skuvana u vrhu Službe po nalogu odozgo, a izvedena uz neposrednu pomoć i saradnju beogradskog Centra RDB-a, u čijem su vrhu oni tada bili. Da ne bi bilo nesporazuma i vređanja: Centar Resora državne bezbednosti za grad Beograd pratio je i prisluškivao i Slavka Ćuruviju do pred samo ubistvo i Ivana Stambolića do pred samo hapšenje; zna se veoma dobro da ko je u Operativnom centru CRDB-a Beograd imao mikrofon u ruci, od koga je primao naloge i kome je referisao dana 11. aprila 1999. i 25. avgusta 2000. i da se oko toga više ne pravimo blesavi! Ako mislite da je ovo preterivanje, podsetićemo vas da je Branko Đurić Buca donedavno, sve praveći se blesav, tvrdio da su ljudi koji su pratili Stambolića i vrzmali se oko njegove kuće, što je komšiluk primetio i potvrdio – „telefonisti“. Takvih uvreda za zdravu pamet i elementarnu inteligenciju bilo je, inače, koliko hoćete; to je tipična policijska arogancija dok misle da im niko ništa ne može; sada pevaju drugačije. Jedan od retkih poštenih glasova razuma bio je onaj načelnika krim-uprave MUP-a Srbije Gvozdena Gagića, koji je avgusta 2002, na godišnjicu hapšenja i ubistva Ivana Stambolića, rekao da se taj i još neki slučajevi „neće rešiti dok se ne konsoliduju Državna bezbednost i KOS“.
Milorad Ulemek/Luković Legija i dalje je nedostupan organima, ali se pojavila vest da se njuškao sa Tužilaštvom u Hagu, sve u pokušaju da proda Karadžića i Mladića za promenu identiteta i status zaštićenog svedoka. Ako je to istina – toliko o „srpskom patriotizmu“; ako nije, onda je to još jedna diverzija, skretanje pažnje. Iz saopštanja MUP-a Srbije, Ulemek/Luković polako se ocrtava kao varalica (utajio pare iz „fonda“ za ubistvo Stambolića, potkradao fond za pomoć udovicama i siročadi poginulih pripadnika JSO-a itd.). On je imao i diplomatski pasoš SR Jugoslavije, što nije nikakvo čudo s obzirom na to ko je sve takav pasoš imao, ali i falsifikovane hrvatske pasoše za sebe i ženu; sva tri pasoša su istekla, što nas ostavlja da razmišljamo o tome s kojim važećim pasošima se sklonio u ilegalnost. U ta skretanja pažnje izgleda da spada i onaj prelazak hrvatske granice pred sam atentat na Đinđića, kada su dva lica prešla na Batrovcu i kada ih je dočekao neko iz JSO-a; jedno od tih lica veoma je slično onom foto-robotu, a foto-robot je veoma sličan fotografiji Legije s naočarima sa falsifikovanog hrvatskog pasoša…
PUT U ALMA ATU: Kad je o drugim dramskim likovima reč, tu ima mnogo novosti. Ispalo je da je otvaranje slučaja Stambolić brzo dovelo Radomira Markovića u središte pažnje, jer su petorica osumnjičenih pripadnika JSO-a, uključujući i Dušana Maričića Gumara, dosadašnjeg komandanta jedinice, očigledno ukazali na njega kao naredbodavca. To sada više nije bila ona komedija od Haškog tribunala sa Miloševićem („Je li tako, Radomire?“; „Tako je, gospodine Predsedniče!“); ovo je bilo ozbiljno. Policija je odmah zatražila pomoć Mire Marković, na žalost još jednog lica nedostupnog organima: profesorka je 23. februara, baš nekako kad joj je iscurio poslanički imunitet, otputovala u matušku Rusiju da „drži predavanja na univerzitetu imeni Lomonosova“, kaže kćer Marija. Univerzitet Lomonosov je to odmah demantovao: profesorka tamo ne drži nikakva predavanja, niti ih je ikada držala. Cela ova već veoma neprijatna situacija opasno se približila Interpolu i tome. Po saznanjima „Vremena“, cela ta priča veoma je neugodna i čitavom nizu naših i ruskih faktora iz oblasti diplomatije (bivši i sadašnji ambasadori i konzuli; prethodna crnogorska kadrovska lista SMIP-a; ekipa koja je u novembru 2000. zbrinula Marka Miloševića u Moskvi i sredila mu boravak i pasoš itd.), „bizmisa“ (crnogorskog i beogradskog, izvesnih kraljeva kocke i vlasnika privatnih aviona koji lete bez liste putnika itd.) i u tom pravcu. Zna se da je profesorka Mira Marković u ponedeljak 31. marta 2003. bila u Moskvi i u društvu sina Marka. Dok se to rastabiri preko poslovično sporog Interpola, žena koju progone „zato što sam pametna“ već će biti u Alma Ati, Kazahstan, kod svog sina koji tamo drži kafanu u ortakluku s nekim fudbalskim trenerom iz Beograda. Alma Ata je jako daleko od Liona, Francuska, gde je sedište Interpola. Profesorka je rekla da će, doduše, „razmisliti“ o ljubaznom pozivu MUP-a Srbije da se odazove na informativni razgovor u vezi s nekim izjavama Radeta Markovića i još neke „gospode“, a vezano za hapšenje i ubistvo Ivana Stambolića, kao i za ubistvo Slavka Ćuruvije i još neke detalje.
Diglo je i Bogoljuba Bjelicu, onog temperamentnog i svadljivog predsednika nevladine organizacije „Sloboda za Miloševića“ i jednog od kandidata za Miloševićevog naslednika. Mnogo su zanimljiviji, međutim, Goran Matić, Ivan Marković i Nebojša Pavković (onaj Simović iz SMUP-a je sitna riba). Dva „mlada i lijepa“ JUL-ovca, Matić i Marković, bili su vrh agitpropa profesorkine stranke u najgora doba: lagali su masno svaki put kad su zinuli, ali to nije strašno, jer se to od njih i očekivalo. U slučaju hapšenja i ubistva Ivana Stambolića, Ivan Marković istakao se sa dve-tri bestidne i cinične izjave. U slučaju ubistva Slavka Ćuruvije, Goran Matić je počinio krivično delo pružanja pomoći počiniocu po izvršenju krivičnog dela (vidi okvir). Jevtini cinizam, nevaspitanje, laganje javnosti i parlamenta i bestidnost nisu krivična dela (inače bi zatvori bili prepuni julovaca, radikala i espeesovaca); ali ometanje pravosuđa i skrivanje saznanja o izvršenim krivičnim delima i počiniocima – jesu krivična dela.
HELIKOPTERSKA BEŽANIJA: c. Naime, došlo se do saznanja da su atentatori, posle neuspelog pokušaja ubistva, iz Crne Gore izvučeni vojnim helikopterom i da je Slobodan Milošević dao odobrenje za upotrebu helikoptera; to odobrenje moralo je ići preko Nebojše Pavkovića, tadašnjeg načelnika Generalštaba… Vuk Drašković odmah je precizirao da su osumnjičeni iz Budve izvučeni vojnim kolima hitne pomoći do Berana i tamo u bazi tada čuvenog 7. bataljona vojne policije ukrcani u helikopter za Beograd. Skoro svi sa te liste putnika predmet su poternice MUP-a Srbije zbog ubistva Zorana Đinđića; fali samo neki Jovanović „Japanac“. I ta je istraga – zar sumnjate? – bila sabotirana, razvlačena i gurana pod tepih, jer srbijansko pravosuđe nije htelo da udari na pokojnog Duću Spasojevića, da ga ne bi ometalo u otmicama Miškovića iz Delte i još nekih, u ubistvima čitavog niza čaršijskih likova, konkurenata u raznim poslovima i – na kraju krajeva – u učvršćivanju saradnje sa JSO-om, sa podivljalim frakcijama Državne bezbednosti i u pripremama oružane pobune „crvenih beretki“ i dva atentata na premijera. Sada je bespredmetno razmatrati kome je sve pao veliki kamen sa srca kada je doznao da je Duća mrtav.
Pošto su organima gonjenja dostupni Mihalj Kertes od početka, ali odnedavno i Jovica Stanišić, Rade Marković, Branko Crni i još izvestan broj umešanih lica, možda je trenutak da se ispita i slučaj 660 kilograma čistog heroina nađenog u martu 2001. u vlasništvu Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije (vidi okvir). Heroin je – verujemo Ministarstvu! – bio javno uništen po zapleni iz sefa Komercijalne banke u Svetogorskoj ulici; počinioci još nisu procesirani, iako su od početka poznati. Neki od njih ovih dana kukaju da dokle će neke novine da potežu više to pitanje, kad je sve to „prošlost i šta su zapeli s tim heroinom?“. Znači li to da je postignuta neka nagodba da se „stare greške“, to jest zločini više neće goniti? Upravo je pokojni premijer Đinđić u više navrata žestoko demantovao takve špekulacije – da podsetimo.
1. Kertes Mihalja, u vreme izvršenja krivičnog dela direktora Savezne uprave carina;
2. Stanišić Jovice, u vreme izvršenja krivičnog dela načelnika Resora državne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije i pomoćnika ministra, u periodu 1997–1998;
3. Marković Radomira, u vreme izvršenja krivičnog dela načelnika Resora državne bezbednosti u periodu 1998–2001;
4. Crnog Branka, u vreme izvršenja krivičnog dela visokog funkcionera Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije;
5. Nepoznatih ovlašćenih službenih lica RDB MUP-a i nepoznatih radnika Savezne uprave carina koji su znali ili su morali znati da svojim postupanjima čine krivično delo uvoza, posedovanja i pomaganja u prikrivanju velike količine narkotika (heroina) namenjenih prodaji.
1. Kertes Mihalj, kao direktor Savezne uprave carina, dve pošiljke čistog heroina (93 odsto), zaplenjenog u dve odvojene akcije na graničnom prelazu Gradina u leto 1997. ustupio ukupno preko 550 kilograma tog heroina licu Stanišić Jovici, umesto da ih preda nadležnim pravosudnim organima na komisijsko uništenje, čime je učinio krivično delo zloupotrebe službenog položaja u cilju sticanja materijalne koristi sebi ili drugima, krivično delo posedovanja i trgovine opojnim drogama itd.
2. Stanišić Jovica, kao načelnik Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije, primio od lica Kertes Mihalja najmanje 550 kg čistog heroina i, umesto da ga preda pravosudnim organima na komisijsko uništenje, dotični heroin prikrio u sef tadašnjeg MUP-a u ulici Kneza Miloša 102 (bivši SSUP), čime je počinio krivično delo nabavljanja i držanja veće količine opojne droge namenjene prodaji, zloupotrebe službenog položaja itd.
3. Marković Radomir, kao naslednik Stanišić Jovice na mestu načelnika RDB MUP-a Srbije, od njega preuzeo rečenu količinu opojne droge, čuvao je umesto da je preda pravosudnim organima na komisijsko uništenje, prebacio tu i još neke količine heroina u sef Komercijalne banke u Svetogorskoj ulici krajem 1998, u strahu da mu ne propadne u očekivanom bombardovanju NATO pakta 1999, čime je počinio krivično delo nabavljanja i držanja veće količine opojnih droga namenjene prodaji, zloupotrebe službenog položaja itd.
4. Crni Branko, kao visoki funkcioner RDB MUP-a Srbije, smestio najmanje 600 kilograma čistog heroina u sef Komercijalne banke u Svetogorskoj ulici i zadužio ključ i ovlašćenje za rečeni sef i njegov sadržaj, ne prijavivši to nadležnom pravosudnom organu, čime je počinio krivično delo držanja veće količine opojnih droga namenjene prodaji, zloupotrebe službenog položaja radi sticanja materijalne koristi sebi ili drugome.
5. Još nepoznata ovlašćena službena lica RDB MUP-a Srbije i još nepoznati radnici Savezne uprave carina, zato što su: predali veliku količinu heroina neovlašćenim licima, rukovali velikom količinom heroina mimo i protiv pravila carinske i službe unutrašnjih poslova, nisu prijavili nadležnom pravosudnom organu te transakcije, prikrivali postojanje velike količine opojnih droga namenjenih prodaji i tako počinili krivična dela zloupotrebe službenog položaja, udruživanja sa goreprijavljenima radi nabavke i prikrivanja veće količine opojnih droga u svrhu prodaje itd.
Posedovanje bilo koje količine zabranjenih supstanci (opojnih droga) zabranjeno je zakonom. Posedovanje ovolikih količina (660 kg) ima samo jednu svrhu, a to je prodaja zavisnicima na ulici, jer je heroin inače neupotrebljiv za bilo šta drugo. Po propisima i pravilnicima Savezne uprave carina i Ministarstva unutrašnjih poslova, važećim u vreme izvršenja krivičnog dela, svi zaplenjeni narkotici imaju se po identifikaciji i veštačenju komisijski uništiti. Okrivljeni su zaplenjeni heroin prikrili od pravosudnih organa, čuvali ga sve do otkrića, marta 2001. u najvećoj tajnosti, a u nameri da ga prodaju ili zamene za robe ili usluge.
Lica Kertes Mihalj, Stanišić Jovica, Marković Radomir i Crni Branko dostupna su organima gonjenja; NN lica prijavljena pod brojem 5. mogu se lako naći operativnim radom, a na osnovu dokazne dokumentacije u posedu Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, koje je marta meseca 2001. zaplenilo i javno uništilo 660 kilograma heroina i drugih narkotika na koje se ova prijava odnosi.
S obzirom na zaprećene kazne za ova krivična dela, na društvenu opasnost od njih, na opasnost od bekstva i na uznemiravanje javnosti, predlaže se mera pritvora.
Dana 14. maja 2000. na vanrednoj konferenciji za štampu koju je sazvao, tadašnji savezni sekretar za informacije Matić Goran izjavio je (prema Tanjugu) sledeće:
„Na jednom sastanku u Laktašima, početkom aprila, Robert Frovik se dogovarao sa predstavnicima pokreta Otpor o aktivnostima na destabilizaciji Jugoslavije.“ Na tom sastanku, citira Tanjug Matića, „dogovorene (su) aktivnosti Otpora poput postavljanja pitanja ko je ubio Ćuruviju“ i druge. Uvidom u stenogram te konferencije za štampu, vidi se da Matić nije razrađivao dalje prirodu i motive „postavljanja pitanja ko je ubio Ćuruviju“, već da je iz celog konteksta njegovog govora jasno da Otpor smatra za organizaciju terorističku i neprijateljsku.
Ako je pitanje „ko je ubio Ćuruviju?“ prema Goranu Matiću „aktivnost na destabilizaciji Jugoslavije“, postavlja se drugo pitanje: naime, s kojim motivom Goran Matić kriminalizuje raspitivanje o počiniocima krivičnog dela ubistva sa umišljajem? Zašto Matić takvo – sasvim prirodno – pitanje proglašava „destabilizacijom Jugoslavije“? Da li organi unutrašnjih poslova koji se raspituju o tome ko je ubio Slavka Ćuruviju rade na „destabilizaciji Jugoslavije“? Kako su drugačije radnici unutrašnjih poslova mogli da protumače takvu izjavu visokog funkcionera savezne vlade i političke organizacije JUL, jedne od stranaka vladajuće koalicije u Srbiji, u kontekstu obavljanja istražnih radnji po krivičnom delu ubistva? Zašto Goran Matić misli da je raspitivanje o tome ko je ubio Slavka Ćuruviju neprijateljski akt? Da li Goran Matić na taj način pokušava da zaštiti naručioce, podstrekače, organizatore i izvršioce krivičnog dela ubistva? Moguća odbrana da je to privatno mišljenje lica Matić Gorana neuverljiva je: tokom suđenja gen. Krstiću u Hagu, izjave Gorana Matića navođene su u okviru argumentacije odbrane, uz objašnjenje da je on bio visoki funkcioner vlade, čovek koji zna šta govori i koji je za svoje izjave odgovoran.
U takvom sticaju okolnosti, pokušaj Gorana Matića da spreči raspitivanje o tome ko je ubio Slavka Ćuruviju pobuđuje osnovanu sumnju da Goran Matić ili zna ili nagađa ko su podstrekači, organizatori i izvršioci ubistva ili ko bi oni mogli biti, pa da citiranom izjavom pokušava da im pomogne i zaštiti ih od krivičnog progona, čime je izvršio krivična dela pomaganja počiniocu krivičnog dela i ometanja istrage.
U tom smislu potrebno je obaviti informativni razgovor sa licem Matić Goranom, u vezi sa okolnostima u kojima je došlo do davanja navedenih izjava: da li je od nekoga bio podstaknut, da li mu je bilo od nekoga naređeno i da li je bio svestan mogućih posledica takvih svojih postupaka. Dalja kriminalistička obrada dovela bi do odluke da li da se i druga lica krivično prijave zajedno ili u odvojenim postupcima.
U prošlom broju „Vremena“ Informativna služba Demokratske stranke Srbije objavila je celu stranu inače sasvim nesporne hronologije tužnih i sramnih događaja iz novembra 2001. godine. Sve je to oduvek bilo poznato i nema nikakve veze sa našim člankom u kome na te događaje podsećamo.
Ovde su potrebna neka pojašnjenja: prepisi telefonskih razgovora pokojnog Dušana Spasojevića nisu „navodni“, niti su „navodno vođeni“, kako tvrdi DSS; njihova autentičnost potvrđena je Radiju B92 iz MUP-a Srbije istoga dana kad su objavljeni. Uostalom, da nismo bili uvereni u potpunu autentičnost (audio snimci postoje) – ne bismo ih ni objavili.
Dugo i smarajuće pismo DSS-a, međutim, nikako ne može da nas natera da zaboravimo na otvorene izraze simpatija te stranke i njenog predsednika prema oružanoj pobuni Jedinice za specijalne operacije. To što se iz hronologije vide oklevanja i strah tadašnje vlasti (na svim nivoima) pred tom demonstracijom brutalne oružane sile nije ništa novo i o tome je „Vreme“ pisalo tada, kad je trebalo – za razliku od nekih.
A što se pamćenja tiče, svako ko čita „Vreme“ zna da mi pamtimo sve i stalno, od početka.
R. V.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
