Pre tačno dve decenije, padom Berlinskog zida otpočeo je proces političke, ekonomske i društvene transformacije evropskih država u kojima su vladali komunistički režimi. Zid je pao, tranzicija je počela. Međutim, nismo svi podjednako dobro prošli: dok je većina centralnoevropskih zemalja pre 20 godina napravila zaokret ka otvorenoj, kapitalističkoj ekonomiji i članstvu u Evropskoj uniji, dobar deo jugoistočne Evrope ostao je zatečen kao talac ratova vođenih u bivšoj Jugoslaviji. Danas, nakon završetka ratova, nakon pada Slobodana Miloševića, kada sa sigurnošću možemo da kažemo da je tranzicija počela, ali, u trenutku kada se ekonomska kriza nadvila nad celokupnom svetskom ekonomijom, rađaju se neka nova pitanja. Da li zemlje Zapadnog Balkana mogu da se oslone na iskustva centralnoevropskih država koje su već okončale procese koji ovaj deo Evrope tek čekaju? Da li je svetska ekonomska kriza ugrozila do sada postignute rezultate u Centralnoj Evropi i da li je usporila evropske integracije Zapadnog Balkana? Na ova pitanja pokušali su da daju odgovore ekonomski stručnjaci iz većine zemalja bivšeg Istočnog bloka na okruglom stolu koji je 28. i 29. septembra održan u organizaciji Fondacije „Fridrih Ebert“ u Beogradu.
Govoreći o tome da li se države Zapadnog Balkana mogu poslužiti centralnoevropskim iskustvom, Andraš Inotai sa Svetskog ekonomskog instituta iz Budimpešte naglasio je da, iako postoje sličnosti, ekonomije zemalja o kojima je reč strukturalno se ipak suviše razlikuju da bi mogle da preuzimaju „recepte“ za tranziciju jedne od drugih. Ipak, kaže Inotai, nekih sličnosti ima, ali su one pre ideološke nego ekonomske prirode. Kao primer on je naveo činjenicu da u današnjoj Mađarskoj, naročito među mladima, preovlađuje desničarska ideologija: „U Mađarskoj se sve češće čuju glasovi koji kažu da bi sve trebalo ponovo nacionalizovati, a čak 60 odsto studenata društvenih fakulteta, poput istorije, filozofije, sociologije, smatra da se treba vratiti vrednostima ne iz XX nego XIX veka“, kaže Inotai. Razlog što pridaje veliku važnost preovlađujućoj ideologiji u društvu krije se u tome što je za ekonomsku transformaciju dovoljna decenija, možda dve, ali za „društvenu i ideološku transformaciju potrebna je cela jedna generacija“. „Da biste mogli da kažete da imate stabilnu i održivu tranziciju, neophodna vam je transformacija stanja svesti građana. Zato potpuna transfromacija traje mnogo duže nego njen ekonomski deo“, kaže Inotai: „Globalna kriza destabilizuje mentalno i ideološko stanje svesti građana, a negativan uticaj krize ohrabruje nazadne, konzervativne struje u društvu. To je ono što je zajedničko većini zemalja u Evropi, bez obzira na to da li su u EU ili ne.“ Inotai dodaje i da je u zemljama koje su u tranziciji, a tu još uvek ubraja i centralnoevropske države, danas teško razgraničiti šta je uticaj krize, a šta tranzicije. Inotai smatra da mentalna i ideološka kriza tek predstoji i upozorava da, ukoliko se ta činjenica prenebregne, „možda dođemo do ekonomskog oporavka, ali će ideološko i socijalno okruženje biti potpuno drugačije, a mi nećemo biti spremni za to. Na dugoročnom planu, biće to preraspodela troškova na dve generacije, onu koja je dovela do krize i budući naraštaj“.
Jedan od glavnih zaključaka okruglog stola „20 godina tržišne ekonomije“ jeste da je tranzicija nekadašnjeg Istočnog bloka počela padom Berlinskog zida, koji se simbolički srušio na bivšu Jugoslaviju. U tom smislu, kada je o takozvanim tranzicionim gubitnicima reč, većina učesnika slaže se da se oni dele na dve grupe: manju grupu pravih gubitnika i veću, koju čine oni koji se samo osećaju kao gubitnici, iako žive bolje nego pre dve decenije, ali vide da neko drugi živi još bolje nego oni. Međutim, jedini pravi gubitnik u procesu koji je počeo padom Berlinskog zida jeste – Jugoslavija.
Činjenica da je Slovenija, jedna od bivših jugoslovenskih republika, danas članica Evropske unije, govori o tome da se zid nije u podjednakoj meri obrušio na sve. Govoreći o razlozima zbog kojih je Slovenija bolje prošla nego ostale bivše SFRJ republike, Andrej Kumar sa Univerziteta u Ljubljani navodi da je jedna od glavnih prednosti Slovenije u tome što je od raspada SFRJ imala isključivo demokratske promene vlasti i da je postojao društveni i politički kontinuitet po pitanju tranzicionog kursa. „Drugi razlozi leže u tome što je Slovenija i pre raspada bila najrazvijenija republika, što smo još tada imali kombinaciju tržišnog i samoupravnog ekonomskog sistema. Takođe, na vreme smo počeli da radimo na planu evropskih integracija, a tranziciju nam je olakšalo i to što smo uprkos raspadu Jugoslavije iskoristili pozitivne strane Sporazuma o saradnji koji je SFRJ još 1983. sklopila sa Evropskom zajednicom“, kaže Kumar.
Dok većina učesnika okruglog stola nema dileme oko toga da je tranzicija u njihovim zemljama počela 1989. godine, u slučaju Srbije i dalje se vode polemike: da li je tranzicioni proces otpočeo krajem osamdesetih, u vreme dok je premijer Jugoslavije bio Ante Marković, ili 2000. s padom režima Slobodana Miloševića. Prema mišljenju Mihaila Crnobrnje, profesora na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju, srpska tranzicija ipak je počela tek nakon pada Miloševića, preciznije, u januaru 2001, sa dolaskom Zorana Đinđića na mesto predsednika Vlade Srbije: „Kada je reč o vremenu kada je Ante Marković bio premijer, tu se pre radilo o korekciji postojećeg sistema, a ne o stvaranju novog.“ Govoreći o tome koje su specifičnosti srpske tranzicije, Crnobrnja navodi da je najznačajnija karakteristika Srbije u tome što su uslovi za tranziciju stvoreni devedesetih, u vreme ratova u Jugoslaviji. „Devedesetih godina, Srbija je bila izolovana od Evrope i od bivših jugoslovenskih republika, građani su živeli pod sankcijama. Takođe, 1992. i 1993. preživeli smo inflaciju koja je po visini i dužini trajanja bila druga najveća u monetarnoj istoriji. Nijedna druga tranziciona zemlja nije imala toliko razvijenu sivu ekonomiju kao mi. Bili smo jedina zemlja koja je imala zakon kojim je zabranjeno otpuštanje radnika. Tajkuni koji i danas imaju moć, početni kapital stekli su u Miloševićevo vreme.“ Uz problem moćnog organizovanog kriminala i infrastrukturu uništenu u bombardovanju 1999. godine, Crnobrnja je kao još jednu otežavajuću okolnost naveo i ubistvo premijera Zorana Đinđića, koji je bio „tranzicioni motor“.
Od pozitivnih strana srpske tranzicije, Crnobrnja je istakao to što smo među poslednjima ušli u ovaj proces što nam je omogućilo da se učimo na iskustvima drugih i da ne ponovimo njihove greške: „Međutim, ispostavilo se da je bilo lakše napraviti blok protiv Miloševića nego blok za ono što je dolazilo posle njegovog pada, pa su se i društvo i političke elite podelili na dve grupe: na one koji su gledali u budućnost i na one koji su želeli da se vrate u prošlost“, kaže Crnobrnja. On je takođe naglasio da, za razliku od drugih tranzicionih zemalja, Srbija nije imala takozvani tranzicioni gep: „Onog trenutka kada je počela tranzicija, počeo je i ekonomski rast. Prva postmiloševićevska vlada imala je spremnu strategiju za oporavak ekonomskih institucija, ali i dobru socijalnu politiku, pa zato nismo imali ni rast siromaštva.“
Jedno od pitanja postavljenih na ovom okruglom stolu bilo je i da li su ratovi u bivšoj Jugoslaviji zaista uzrok ekonomskog sunovrata devedesetih, s obzirom na to da su i Bugarska i Rumunija u istom periodu bile u sličnoj situaciji, a da nisu imale rat. Međutim, zaključak sa kojim se većina učesnika složila jeste da upravo činjenica da su Rumunija i Bugarska danas članice Evropske unije, a da Srbija i Hrvatska nisu, pokazuje da je članstvo u EU više stvar političke volje Unije, nego realnog ekonomskog stanja ovih zemalja.
Kada je reč o sudbini regiona nakon završetka svetske ekonomske krize, prognoze, nažalost, nisu naročito optimistične. „Pitanje je kada će se investitori vratiti u zemlje jugoistočne Evrope i da li imaju gde da se vrate. Srbija je prodala finansijski sektor, nema više u šta da se investira, a inače se relativno malo ulagalo u industriju zbog toga što je jeftinija radna snaga, na primer, u Kini nego u Evropi“, kaže profesor ekonomije na Univerzitetu u Ljubljani Jože Mencinger, inače poznat po svom veoma kritičkom odnosu prema Evropskoj uniji. On je naglasio da je najveći problem zemalja Evropske unije to što su dozvolile da multinacionalne kompanije izlaze napolje bez poštovanja socijalnih normi. „Sad Evropska unija nikako ne može da bude konkurentna Kinezima koji rade šest dana u nedelji za 50 ili 100 evra mesečno. To kod nas nije moguće i prirodno je da će Evropa težiti tome da zatvori svoje tržište“, kaže Mencinger. On je istakao da je Evropa zanemarila to da je kriza došla zbog toga što nema dovoljno potražnje, usled čega je efikasnost privrede stvorila višak proizvoda.
