Prema poslednjim istraživanjima gledanosti, direktan prenos inauguracije 44. predsednika Sjedinjenih Američkih Država Baraka Obame gledalo je oko 38 miliona ljudi samo u SAD. U istoriji direktnih prenosa inauguracija američkih predsednika, Obamina je na drugom mestu po gledanosti, odmah iza Ronalda Regana, čije je ustoličenje 1981. gledalo 41 milion ljudi. Razlika od oko tri miliona manja je ako se ima u vidu da je na licu mesta, u Vašingtonu, Obaminoj inauguraciji prisustvovalo dva miliona ljudi. Jedina Srpkinja na ovoj svečanosti bila je potpredsednica kompanije Delta Milka Forcan, koja je bila i među zvanicama inauguracionog bala u vašingtonskom National Convention Centre.
U Vašingtonu se našla zbog Obamine inauguracije, ali i zbog, kako kaže, poboljšanja pozicija kompanije Delta u vašingtonskim krugovima. U svom prostranom i minimalistički uređenom potpredsedničkom kabinetu na petom spratu zgrade Delta holdinga, Forcanova govori o svojim utiscima sa svečanosti. Ističe da je, u večernjoj haljini i na štiklama, po ledenom vremenu, bilo naporno prolaziti kroz šest kontrolnih punktova, pre ulaska na inauguracioni bal, ali i da su pozitivna energija i očekivanja izazvana Obaminom pobedom u SAD bar tri puta veća nego u Evropi: „Opšti utisak sa kojim sam se vratila, u velikoj meri je nadmašio moja očekivanja. Iako smo pratili dešavanja i pre inauguracije, kampanju, same izbore, pa čak i imali svog favorita, ipak nismo mogli osetiti pravu meru promena koja će, po svemu sudeći, zahvatiti američko društvo.“
„VREME„: Da li su se ta globalna euforija i pozitivna energija koja se probudila sa Obaminom pobedom osećale i na samoj inauguraciji?
MILKA FORCAN: U SAD sam provela pet dana, dakle, par dana i pre i posle same inauguracije. Imala sam priliku da osetim atmosferu, na ulicama, u medijima, u restoranima, na sastancima. To je zaista sjajno iskustvo, a svakako, iznad svega onoga što smo mi u Srbiji imali prilike da vidimo. Oko dva miliona ljudi je, kao što je poznato, bilo u Vašingtonu. Uglavnom su to ljudi iz svih krajeva Amerike, mada je bilo i stranaca. Njihovi izlivi emocija bili su vidljivi bukvalno na svakom koraku, od suza do obeležja sa Obaminim likom od glave do pete. U mnogobrojnim televizijskim prenosima, na pitanje zašto su tu najčešće odgovaraju da žele da prisustvuju istorijskom trenutku koji će moći da prepričavaju unucima.
Dakle, oni zaista ovo doživljavaju kao revolucionarnu promenu. Čak se mogu čuti komentari da će se vreme u Americi računati kao BB (before Barack) i AB (after Barack), da će se američka istorija deliti na period pre i posle Obame. Mi koji živimo u zemljama gde nema toliko rasno mešovitog stanovništva verovatno ne možemo ni da sagledamo značaj njegovog izbora, koji nije samo izbor novog, 44. po redu američkog predsednika. Znamenito zdanje Kapitol Hila, ispred koga je polagana zakletva i gde Obama ulazi kao prvi crni predsednik, zapravo je građevina koju su zidali robovi, dvesta godina ranije, što i nije bilo tako davno. Čak je i Obama, kada su ga to pitali, podsetio da se ne mora ići dvesta godina unazad, jer je rasna netrpeljivost u SAD pre samo pedeset godina bila prisutna. Mislim da je to suština zbog koje se ovoj pobedi pridaje toliki značaj.
Pored toga, tu je i specifičan ekonomski trenutak, finansijska kriza koja je prilično uzdrmala ekonomske postulate američkog društva. Izraženo je i veliko nezadovoljstvo američkom spoljnom politikom, učešćem u ratovima, opadanju ugleda Amerike u svetu. Sve to iskazano je kroz ubedljivu pobedu Baraka Obame, koja pokazuje želju za promenom.
Koliko daleko ide euforija?
Slobodno mogu da kažem da u Americi trenutno vlada kolektivna fascinacija porodicom Obama, koju već nazivaju obamanija. Pored supruge, poklanja se mnogo pažnje i deci, štampa se bavi time kako će se one snaći u novoj školi, deca iz te škole pišu članke u novinama, preporučuju im muzeje, parkove, kako da provode vreme u Vašingtonu, analiziraju se njihovi kaputići sa inauguracije.
Čitava ta euforija ima jedan estradni ton, barem sudeći prema načinu kako masa reaguje na njega. Kako to izgleda u malo ozbiljnijim krugovima?
Tačno je da je Amerika preplavljena suvenirima sa njegovim likom, majicama, šoljama i slično. Ali, to se već računa kao doprinos pospešivanju američke ekonomije, s obzirom na to da je na suvenirima ostvaren promet koji se meri stotinama miliona dolara. Tako da se to smatra njegovim prvim korakom u obnavljanju američke ekonomije. Prvo je njegov slogan bio „Yes, we can“ („Da, možemo“). Nekoliko sekundi po objavljivanju rezultata pojavili su se svuda bedževi i majice na kojima je pisalo „Yes, we did“ („Da, uradili smo“). Bez obzira na to što se, već sad, sve više priča da su očekivanja od Obamine pobede prevelika i da će verovatno kasnije doći talas razočarenja, usled nemogućnosti da ispuni sva očekivanja, smatra se da je on već samim svojim izborom uradio enormno mnogo u civilizacijskom i kulturološkom smislu.
Novi američki predsednik je izrazio duboku želju da poboljša američku reputaciju širom sveta, najavio kvalitetniju saradnju sa međunarodnim institucijama, kao što su Ujedinjene nacije, koje su bile delimično ignorisane od strane Bušove administracije. Ove promene važne su ne samo za američko društvo, već i za čitav svet.
Podjednaku pažnju privlači i Mišel Obama.
O njoj se priča kao o novoj modnoj ikoni, kao o nekome ko će promovisati američku modu u svetu. Mislim da je to samo površna opservacija, jer Mišel Obama je izuzetno popularna zbog kompletne svoje ličnosti. Ne zbog modnih detalja i načina oblačenja, nego zbog svoje biografije, svoje nezavisne karijere, svog radnog iskustva, posvećenosti svemu onome za šta se bori i zalaže, kao i zbog svoje uloge u Obaminoj kampanji. U gotovo svakom tekstu o njoj ističe se da je ona žena koja ne stoji iza svog muža, nego rame uz rame s njim. Smatra se da je izuzetno veliki doprinos dala u kampanji, da je deo glasača lično ona privukla. Tokom kampanje, ona je paralelno sa Obamom učestvovala na konvencijama, držala govore, osvajala simpatije a samim tim i glasove. Ona nije žena koja ga prati, nego žena koja paralelno s njim učestvuje i u velikoj meri utiče na njegov rezultat. Na inauguracionom balu, nakon svog govora, i pre nego što je pozvao Mišel na ples, Obama je rekao: „A sada ću igrati sa nekim ko je prošao apsolutno sve isto što i ja, samo na visokim štiklama.“
Kako je izgledao protokol na balu?
Meni je bila velika čast što sam prisustvovala, mada je protokol ulaska bio iscrpljujuć. Da nije bio u pitanju tako važan događaj i istorijski trenutak, moguće je i da bih odustala. Pre svega, bilo je naporno zbog sigurnosnih mera. Obezbeđenje je bilo na najvišem mogućem nivou, hiljade policajaca bilo je angažovano. Na dan inauguracije, snajperisti su se videli na krovovima zgrada, pretpostavlja se da su oni namerno bili toliko očigledni, da je bio cilj da se vide. Mere obezbeđenja su bile fascinantne, ali, koliko znam, sve je prošlo bez ijednog incidenta. Slično je bilo i na inauguracionim balovima. Nekoliko ih je održano u National Convention Centre, među njima i onaj kome sam ja prisustvovala. Imali smo prilaz kolima, bukvalno do kraja, do ograde kraj koje je bio policijski punkt. Tu nam je policajac rekao da je naša sala samo jedan blok iznad, što bi trebalo da je vrlo blizu. Međutim, put do tamo je vijugav. Zapravo, kada idete pravo, to i jeste blizu, ali su kontrolni punktovi postavljeni u cik-cak i ima ih mnogo, tako da se dugo pešači. Na vrlo niskoj temperaturi, u dugim večernjim haljinama i na štiklama, to je zaista nekomforno. U šali sam rekla da je ovo način da nas testiraju koliko iskreno podržavamo Obamu.
Sam bal nije imao specijalan program. Svirala je grupa Grejtful Ded. Večernja toaleta je bila obavezna. Prvi se pojavio potpredsednik Džo Bajden sa suprugom, održao je govor, otplesali su njih dvoje, a nešto kasnije pojavio se bračni par Obama. Nije bilo zvaničnog voditelja, začuo se glas spikera koji je zamolio za pažnju i opomenuo prisutne da isključe mobilne telefone jer će se obratiti predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Naravno, u sali je zavladalo uzbuđenje, aplauz, ovacije, škljocanje fotoaparata…
Kako Obama deluje uživo?
Bila sam udaljena nekih petnaestak metara od bine. Definitivno ostavlja jak utisak i ima neku auru kojom zrači.
Kako se muzika Grejtful Deda slaže sa večernjim toaletama, štiklama i smokinzima?
To nije bal u evropskom smislu, već na američki način. Znamo da su oni opušteniji i neposredniji od nas. Pred kraj bala mogli ste videti da većina žena nosi sandale u ruci i pleše po dvorani. Mislim da je to retko, čak nezamislivo u Evropi, a tamo je potpuno uobičajeno. Čak se i ne iznenadite kad to vidite, jer je prosto atmosfera takva. Nimalo kruta i uštogljena, kao što je to u Evropi slučaj.
Kakvo je bilo posluženje?
Nisam probala ništa od hrane, ali, posluženje je bilo organizovano po principu švedskog stola, oko kog se formirao red, kao i za piće. Ništa nije bilo ekskluzivno ni prenaglašeno, već veoma svedeno. Neposredno pre Obaminog pojavljivanja, Grejtful Ded su završili nastup, a na binu je izašao orkestar američke mornarice i podignute su zastave koje simbolizuju različite delove SAD. To je vizuelno bilo vrlo efektno.
Neki obavešteni krugovi u Beogradu tvrde da je povod za vaš odlazak u Vašington bio ugovaranje sastanka za domaće privrednike, sličnog onom u Briselu s Olijem Renom, komesarom EU za evropske integracije…
Povod za moj odlazak u Vašington je bila Obamina inauguracija. Naravno da sam tom prilikom imala i nekoliko značajnih sastanaka u Vašingtonu, sa ciljem pospešivanja saradnje kompanije Delta. Mi smo najveći partner američkih firmi u Srbiji, radimo sa Najkom, Pionirom, Master fudsom, Dženeral elektrikom… Cilj nam je da još pospešimo svoje pozicije i u vašingtonskim krugovima, a ne samo sa poslovnim partnerima. Zašto da ne, tokom godine bi moglo da dođe do nekog skupa srpskih privrednika. Možda je u ovom trenutku prerano o tome govoriti. Na neki način je sličan put bio i u Briselu, što je rezultiralo konferencijom srpskih privrednika i evropskih zvaničnika. Mislim da nije nerealno očekivati da u drugoj polovini godine dođe do takvog skupa i u Vašingtonu.
Kompanija Delta 4. februara slavi osamnaest godina postojanja. Vi ste tu od samog početka…
Ako jednom rečju treba da opišem tih osamnaest godina, rekla bih – burno. Kada se ima u vidu šta je sve obeležilo protekle godine, prvo u Jugoslaviji, a zatim i u Srbiji, od raspada zemlje, rata, inflacije, hiperinflacije, nestabilne ekonomske situacije, a u isto vreme kroz sve to imate rast firme koji je mnogo brži i dinamičniji od prosečnog. Velika je sreća za nas bila što smo i u tim teškim periodima imali mogućnost da radimo sa stranim kompanijama i da od njih učimo. Sve ono što Delta danas radi i što su pravila u našem menadžmentu, sve je to naučeno od stranih kompanija, ništa mi tu novo nismo izmislili. Ali, pošto to u Srbiji još nije prosek i nije realnost, firma koja prva donosi strana pravila poslovanja, odskače od okruženja. Međutim, za 4. februar spremamo svečanost na kojoj će govoriti predsednik kompanije, tako da ne bih ja mnogo pričala o tome.
