Foto: NoName_13/Pixabay
"U novoj godini svi ćemo biti gospodini" —Jedna moja komšinica
Sa muške tačke gledišta, fenomen Nove godine može se podeliti na tri faze: detinjstvo, mladost i zrelost.
U detinjstvu čekamo poklone jer je to – sa dečije tačke gledišta – jedina funkcija tog fenomena. Roditelji to imaju u vidu, ali nas smaraju svojim kućnim proslavama na koje dovode razne prijatelje, rođake i poznanike, a oni nas klince gnjave, štipaju za obraze i donose poklone koji nas ne zanimaju ili nam se gade. A i pokloni od roditelja nisu bili nešto u mom detinjstvu: ja hoću električni voz kakav smo svi gledali u izlogu američke čitaonice u Knez Mihailovoj, a oni mi kupe nešto plehano na navijanje. Pa se posle čude što smo šezdesetih godina lupali tu čitaonicu i noću je farbali crvenom bojom. Nije to bilo – mislim sada – zbog rata u Vijetnamu, nego zbog tih električnih vozova u koje smo blenuli sa nosićima zalepljenim uz hladni izlog.
Kako dete odrasta, tako polako nalazi i neko uživanje u tim roditeljskim novogodišnjim zabavama: jelke me nisu impresionirale nikada i jedva sam dočekao da prestanem da ih kitim, čim su moja deca odrasla. Uvek sam ih kupovao u vreći i presađivao odmah u zemlju. Dan-danas gledam u jednu ispod prozora, a ima ih još, uglavnom po bloku 70; sve stoje, mada neće dugo. Kao drugo, jelke sa ukrasima uzbuđuju mačke, a nabolja odbrana su naduvani baloni koji puknu kad ih se ubode kandžicom, pa se mačka prepadne i više ne prilazi. Pred pubertetom zabave postaju zanimljivije: dolaze neke lepe, vesele i nasmejane žene, već se fura rokenrol i to više nije ono prethodno smaranje. Razumete me?
Mladost počinje kada nove godine počnemo da dočekujemo na žurkama kod drugara i drugarica koji su roditelje uspeli da na nekoliko dana proteraju negde. Tu se organizuje muzika, neka klopa i neko piće, a posle ponoći išlo se kolektivno (preciznije: čoporativno) u centar grada, peške, naravno, da se tamo dernjamo i veselimo dok se ne smrznemo i krenemo peške kući; to hodanje po zimi otreznilo bi nas potpuno, pa je zato bilo zdravo. Nekada je Nova godina padala u zimu, znate, pa je bilo obavezno ispod nule i sa snegom. Sećam se dan-danas kako hodam Bulevarom uzbrdo od Đerma, sve sam led, bože sačuvaj, a neki veselnik pokušava da se starim mercedesom 190 popne do Lipovog lada; uspelo mu je tek iz četvrtog pokušaja, kada se zaleteo od Vukovog spomenika. Tada nije bilo semafora na toj relaciji.
Posle je bilo i drugačijih klimatskih okolnosti: početkom osamdesetih, jednog 31. decembra bilo je plus 15 stepeni i ja sam sa Zvezdare do Braće Jugovića i natrag išao biciklom. Tamo – u Braće Jugovića – bilo je sjajno društvo i trajalo je do pet izjutra; bio je Goran Bregović, što me nije impresioniralo i Ljilja Tica, što me je impresioniralo.
Kako muško dete sazreva, tako mu je manje do žurki, tuluma i derneka, do idenja tamo negde uz kršenje cestoredarstvenih propisa i razumete već. Tada više nema potrebe za muvanjem riba (šta smo smuvali, smuvali smo, do daljnjega), sve nam se više jede i pije nešto dobro, a i deca… Kafane su već bile postale odvratna mesta za dočeke ili se to nama tako činilo. Davno je bilo prošlo vreme kada smo kao brucoši Novu godinu čekali kod Tri šešira, uz furunu bubnjaru i pihtije (za više nismo imali). Pa smo pravili sve ograničenije (u smislu prisutnih) žurke po kućama, sve lepo i smireno. Deca dobiju poklone i večeru i budu prognana u krevete odakle se povremeno vraćaju pod providnim izgovorima („piški mi se, gladna sam“ itd.). Tada smo uveli običaj da se televizor gasi odmah, oko osam najkasnije. Ko bi još gledao te gluposti? Isto i danas: Tanja i ja smo imali izbor muzike sa CD-a za tu noć između 31. decembra i 1. januara. Uglavnom Bob Dilan, uz Džonija Štulića, hvala na pitanju. TV je bio isključen do prvog u podne, jer je Tanja gledala skokove sa skakaonica. Bečki koncerti bili su i ostali – ako Tanju i mene pitate – sušto smaranje i neopevana kičerica; to neka gledaju beogradska crna reakcija i agramerske austrokroatske babe.
Nego, da se vratimo na istoriju. Moja najomiljenija Nova godina desila se na Cresu (1971-1972). Samo što sam se bio vratio iz belog sveta sa PTSP-om snage devet Bofora, otišao sam tamo da se sredim kod mog prijatelja i učitelja u školi života Ive Jakaše. Nešto ranije nam je teretnim brodom iz Plimuta u Rijeku stigla jedrilica Westerly Cirrus (27 stopa), pa smo je izvukli na suvo u creskom brodogradilištu i raspremili da je sredimo kako Ivo (skipper) misli da treba. Vreme je bilo kao na Cresu: od 18 do 22 stepena, hvala lepo, sve u majici i na blagom suncu. Tako smo radili od jutra do mraka i oko Božića vodili prepirke sa lokalnim župnikom oko toga treba li raditi za praznike. Velečasni je bio blagorodna duša i sklon piću, pa smo se lako sporazumeli. Ta Nova godina prošla mi je u mirisu sveže testerisane i hoblovane tikovine (ne pitajte odakle nam, nisam siguran da je nastupila zastara), u zujanju bušilica i u mirisu mašinske radionice brodogradilišta. A šta smo jeli? E, ovako: salate od hobotnice, male lignjiće (veličine palca) profrigane na maslinovom ulju dok izbrojiš do deset, pa prevrnute i opet tako; krompir i blitvu i crno vino, hvala lepo. Više se i ne sećam te Nove godine, osim da smo otišli rano da spavamo.
Bogu hvala, po Cresu se nije pucalo, što je još jedna od mojih primedbi na varvarske običaje istočno od Cresa. Jedne Nove godine u Zagrebu gledao sam rafale svetleće municije satima; jednom je malo falilo da nas veseli komšija ustreli. Dan danas se užasavam tih pucnjava i trošenja municije koja bi se dala i bolje iskoristiti… Da sad ne dužim.
U zreloj i razvedenoj fazi, muškarca čekaju razne novogodišnje zasede. Taman se malo opustio i krenuo u život ispunjen „kontemplacijom lepog“ (Marko Aurelije o životu muškarca kad napuni 40 godina i sve je video i čuo), kad ono… Eto, uzmimo ovaj primer: čovek taman krenuo u naš omiljeni kafić Dvorište (tamo je sada odvratna fancy zgradurina umesto domaćinske lepe kuće sa dvorištem), kad ga u Lole Ribara sretne zgodna, seksi i otresita mlada žena. Da kud je krenuo u novogodišnjoj noći, pita; pa u kafić, kaže. ‘Ajmo prvo kod mene, blizu je, kaže ona i ubedi ga s dve reči (u usta je diplomatska…). Rez. Posle neodređeno dugog vremena, naš subjekt budi se suvih usta i od vrućine u potpunom mraku i ne znajući gde je. Pipa oko sebe, napipa nešto lepo, glatko, oblo i čvrsto: aha, dobro je, žensko je. Nekako se iskobelja ispod usnule lepotice, nađe kuhinju, napije se vode i shvati gde je i zašto. Ponoć je bila davno prošla.
Nova godina je, dakle, stvar uzrasta i – sreće, ko je ima. Samo ne uključujte televizore ako boga znate, a sve će biti dobro ako odete u krevet pre ponoći i spavate u mrtvom uglu od mogućeg i verovatnog upucavanja, kako se to danas kaže. Ruska (francuska) salata, sarme i pečenje su dobri ako ne preterujete. Sedite, slušajte neku lepu muziku i gledajte se dok možete.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
