Muke po rasporedu

Kada su profesori Filozofskog fakulteta, na odseku sociologije, ušli ove godine u učionicu, bili su iznenađeni. Naime, nikada do tada nisu videli da je sedamdeset studenata uspelo da dâ uslov za treću godinu. To je nešto što je od početka viđeno kao velika prednost bolonjskog sistema: skraćivanje vremena studiranja odavno je bolna tačka visokog školstva u Srbiji.

Stefan Marković (21) je student treće godine sociologije, njegova koleginica Milica Bobić je druga godina antropologije. Osim što dele zgradu u kojoj studiraju i što će na njihovim diplomama pisati da su završili Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, njihovo studiranje je po malo čemu slično.

„Mi u prvoj godini imamo 10, u sledećim po 11 predmeta i svi, osim stranog jezika i uvoda u sociologiju, su jednosemestralni“, objašnjava Stevan. Iz svakog predmeta on ima obavezno po jedno izlaganje, seminarski rad, kolokvijum i mora da bude prisutan na predavanjima i vežbama. Krajnja ocena je, ili bi makar trebalo da bude, zbir svega toga.

Stevanovo prisustvo na predavanjima i vežbama je formalno obavezno, ali u praksi zavisi od profesora. U razgovoru za „Vreme“, on kaže da su im neki od profesora odmah rekli da se ne slažu sa bolonjskim sistemom i da neće prihvatiti ništa od novina, samim tim da studenti nisu u obavezi da dolaze. Neki drugi su veoma oštri i revnosni kada je u pitanju prisustvo na nastavi. I to je jedna od glavnih Stevanovih zamerki. „S jedne strane, sistem je jako krut, ako imaš više od tri izostanka, moraš ponovo da slušaš taj predmet. Ne prihvataju nikakvo opravdanje, ni od doktora iz studentske poliklinike“, kaže on, dodajući da neki profesori i kašnjenje zapisuju kao izostanak. Tako, jednom zakasniš i imaš još dve mogućnosti u semestru da ne dođeš. Stevan je prošle godine dolazio na fakultet sa temperaturom, jer bi u suprotnom morao sledeće godine da sluša ceo predmet iz početka (kako li bi tek bilo studentima koji dobiju N1H1).

Neki profesori i asistenti zahtevaju da se prisustvuje nastavi, ali nisu strogi po tom pitanju. Tako da sve zavisi od onog koji drži predmet i to, prema rečima studenata, deluje haotično.

foto: a. anđić

Milica Bobić, studentkinja antropologije, studira po „prelaznoj“ varijanti novog sistema. Ona nema obavezu da prisustvuje predavanjima i za to ima vrlo konkretan razlog. Naime, kako nam objašnjava, od kada su renovirane učionice kapacitet mesta je 60, a njih u grupi je 70. Iako formalno moraju da dolaze, na kraju semestra se ispotpisuju da su bili prisutni, ali niko to zaista ne traži. Čak je problematično da svi dođu, jer onda desetoro mora da stoji, što i nije prijatno, „pogotovo s obzirom na to da oni koji nisu na budžetu plaćaju godišnje 120.000 dinara“.

Ipak, Milica skoro svakog dana ide na fakultet. Jedan od razloga je i što za njen odsek ne postoji nijedan udžbenik. Problem sa literaturom, pogotovo od kada je Bolonja zakucala na vrata, opšte je mesto. Studenti dobiju papir na kojem su napisani potrebni tekstovi iz dvadesetak knjiga, i onda je problem to naći.

„Profesori nam prepričaju to što imamo od literature i pošalju nam mejlom prezentacije, gde se nalaze samo suve činjenice. Tako je skoro neophodno da prisustvujem predavanjima zbog beležaka“, objašnjava Milica.

Stevan se nadovezuje na priču o nalaženju udžbenika. „Bolonja jeste znatno skratila literaturu, ali na loš način. Nastala je čitava konfuzija jer literatura nije kompaktna. Iz mnogo knjiga tražimo po 12 ili 40 strana, faktički, nekad mi se čini da samo opipavamo gradivo“, smatra on.

Međutim, smatra da ipak nije sve tako loše. Stevan kaže da je napravljen veliki korak napred u osavremenjivanju gradiva. Recimo, on je radio izlaganje iz teksta koji je štampan pre mesec dana u Americi. Iz statistike im daju da rade istraživanja, „a to su žive stvari koje mogu i dobro da se naplate sutra“, objašnjava naš sagovornik.

Takođe, on veruje da je dobio dovoljno jasne konture da će kada završi fakultet biti u stanju da se prilagodi zahtevima budućeg posla.

Kod većine „bolonjaca“, predmeti koji su sada jednosemestralni deo su nekadašnjih dvosemestralnih. Razlika je što su sada „rascepkani“. Za razliku od većine, Milica i dalje ima dvosemestralne predmete, ali ih zato polaže u delovima. Slaže se da je jednostavnije kada se uči manje, ali oseća da joj nedostaje širi pogled, celina. „Lakše mi je da učim sve odjednom, jer ovako učim određeno gradivo za kolokvijum, potom prođe pola godine i ja učim drugi deo tog predmeta za drugi kolokvijum. Mnogo mi je teže da povežem stvari, jer mnogo toga zaboravim“, objašnjava ona.

Problem umnožavanja predmeta bio je prisutan kod studenata koji su počeli da studiraju po starom, a potom nastavili po novom sistemu.

Apsolventkinja Fakulteta organizacionih nauka Tijana Bobić (25) prepričava nam svoje iskustvo. Naime, ona je mogla da bira da li će nastaviti studije po starom ili novom sistemu. Na prezentaciji Bolonje predstavljene su lepe strane tako da se ona opredelila za nov sistem.

„Meni je za čišćenje prve godine ostalo da položim dva ispita. Onda su mi po Bolonji ta dva ispita prepolovljena, zatim je jedan dodat, pa sam u drugu godinu ušla sa pet ispita zaostatka, umesto sa dva. Na kraju druge bila sam u obavezi da za upis u narednu godinu položim 11 ispita tako da sam obnovila godinu“, objašnjava Tijana naglašavajući da ona nije imala „pravu Bolonju“ već prelazni tip koji nije zahtevao prisustvo studenata na nastavi.

I Milica i Stevan imaju obavezu da pre nego što izađu na ispit, polože kolokvijum, napišu seminarski i spreme određeno izlaganje. Radi bližeg sagledavanja, zamolili smo naše sagovornike da ispričaju kako su proveli prethodnu nedelju.

Ponedeljak

Stevan dolazi na fakultet u 9.45 na predavanje iz sociologije rada. U pola dvanaest slede vežbe iz istog predmeta, gde se dalje objašnjava i obrađuje tematika koju je slušao na predavanju. Zatim, do 14.45 traju britanske studije, što je jedan od izbornih predmeta. Odlazi kući. Oko šest se nalazi sa društvom da uče za kolokvijum iz sociologije promena. Često uče zajedno jer tako mogu lakše da izađu na kraj sa „tiranijom trenutka“, stalnom žurbom. Ostaje do kasno uveče.

Milici je ponedeljak slobodan dan. Tačnije, tada su joj na fakultetu časovi iz engleskog, ali pošto njen nivo znanja uveliko prevazilazi ono što se predaje, profesorka joj je kazala da ne dolazi. Nekoliko sati u toku dana uči za kolokvijum koji će biti krajem nedelje.

Utorak

U 11.30 Stevanu počinju predavanja iz socijalne patologije. Njegove kolege imaju izlaganja, što je jedan od uslova da izađu na ispit, dok je on tu obavezu završio početkom semestra. Od jedan do tri ima pauzu, a potom slede praktične vežbe iz istog predmeta. Profesorka radi u psihijatrijskoj bolnici „Laza Lazarević“ pa na vežbe dovodi pacijente iz te ustanove ili studenti idu u posetu. Kasnije se opet nalazi sa društvom iz grupe, ali sada uče kombinovano. Počinju sa sociologijom promena, a potom uče statistiku za kolokvijum koji ih čeka u petak. „Kad je nedelja kolokvijuma zaboraviš na izlaske“, objašnjava Stevan.

Milica ovog utorka ima kolokvijum od pola četiri do pet. Utorkom predavanja obično traju osam sati, ali sada je promenjen raspored. Nakon kolokvijuma sledi gostujuće predavanje kolega iz Slovenije, ali Milica nema obavezu prisustva.

Sreda

Dan počinje u osam ujutru, Stevan ima kolokvijum, posle toga slede vežbe iz sociologije promena. „Ove godine je mnogo kraće vreme između predavanja, ranije su bile pauze od tri, tri i po sata“, objašnjava on.

Milica je na predavanju koje po rasporedu traje od šest do pola devet, iz predmeta antropološke teorije, ali uvek ostanu do pola deset, deset. Časovi prolaze u izlaganju seminarskih radova studenata.

Četvrtak

Stevan ima samo jedno predavanje iz metodologije i zato može da iskoristi dan. Do tri ujutru sa kolegama vežba statistiku. U pitanju su zadaci na kompjuteru, a uče i teorijski deo.

Njegova koleginica sa Filozofskog fakulteta, Milica, ima predavanje iz antropologije društva, koje po rasporedu traje tri sata, međutim profesor ih nijednom do sada nije zadržao duže od sat i po.

Petak

U pola deset je najavljeni kolokvijum iz statistike. Ovog puta Stevan i njegove kolege rade u posebnoj atmosferi. Naime, tog dana počinje štrajk studenata i oni se okupljaju ispred Filozofskog fakulteta. Kabinet sa kompjuterima je na prvom spratu i gleda na Plato. Dok radi kolokvijum, njegove kolege sa dva beogradska univerziteta „bez prestanka trube i viču i duvaju u pištaljke“. To mu pomalo remeti koncentraciju.

Milici je petkom na redu predavanje iz antropologije religije, od tri do šest časova po podne. Kao i svaki put, ovog petka obavezna diskusija se završava svađom. „Vatreni vernici i isto tako vatreni ateisti oštro se posvađaju i nikad niko ne odstupi od svog, i tako iz dana u dan“, objašnjava Milica. Njoj je svaka nedelja ovakva. Sve do juna, kada će u jednom roku morati da položi sedam ispita.