Muke “lasice koja govori”

Božidar Boža Spasić u Službi je proveo 14 godina. Od 1993. godine, dakle, već duže od tri decenije, Spasić u medijskim nastupima tuguje za nekadašnjim vremenima. Hvali se kako su on i kolege nekada organizovali uspešne akcije, odnosno ubistva jugoslovenske emigracije, dok ga duhovi prošlosti proganjaju kroz suđenja u evropskim gradovima.

Kao operativac Savezne SDB, bio je zadužen za borbu protiv ekstremne terorističke emigracije. Nalazio se na poziciji šefa specijalnog tima koji je izveo skoro stotinu specijalnih akcija širom Evrope.

Prema zvaničnoj biografiji, po napuštanju Službe 1993. godine, otvorio je detektivsku agenciju SIA — Srpsku istražnu agenciju, u kojoj je bio angažovan sve do odlaska u penziju 2007. godine. E sad, i taj odlazak u penziju ostao mu je nekako kontroverzan. U nekim intervjuima Spasić kaže da mu je otkaz iz Službe poslat poštom, tamo neke 1993. godine, posle hapšenja na graničnom prelazu sa Slovenijom.

U nekim drugim intervjuima Spasić tvrdi da je otprilike iste te 1993. godine dobio infarkt i da je posle toga otišao u invalidsku penziju. Iste godine napisao je i prvu knjigu Smrt je njihov zanat: dokumenti ustaškog terora. Zatim još jednu koja je izazvala mnogo veću pažnju javnosti. O svojim iskustvima rada u Službi, 2000. godine napisao je romansirane memoare Lasica koja govori: osnovne pretpostavke borbe protiv terorizma.

Baš zbog onoga o čemu je “lasica” u knjizi progovorila, Spasić i dan-danas ima problema. Naime, početkom januara pojavila se vest da je u Begiji, po drugi put, odnosno, pravosnažno osuđen za ubistvo Albanca Envera Hadrija. Kako je preneo “Brisel tajms” u obrisanom tekstu, Veselin Vukotić i Andrija Drašković proglašeni su krivim za izvršenje zločina, a Božidar Spasić za naređivanje.

Ispostavilo se da je vest lažna. Tačno je da je srpskim državljanima Veselinu Vukotiću i Andriji Draškoviću tek 9. januara počelo novo suđenje za ubistvo Hadrija. Kako prenosi belgijska novinska agencija Belga, u Briselu je žrebom izabrana porota za novo suđenje. Slučaj će razmatrati porota od pet muškaraca i sedam žena.

Enver Hadri je bio kosovski politički lider i ubijen je hicem u glavu 25. februara 1990. kada je svoje vozilo zaustavio ispred semafora, u Sen Žilu.

Inače, Veselin Vukotić (72) i Andrija Drašković (60) jesu osuđeni u odsustvu – ali u novembru 2016. u Briselu – na doživotnu kaznu zatvora zbog atentata na Envera Hadrija. Porota je tada utvrdila da su ova dvojica delovala po nalogu tajnih službi bivše Jugoslavije, tačnije po nalogu glavnog inspektora Božidara Spasića. Potonjeg je sud, tada, takođe osudio na doživotnu kaznu zatvora. Zatim je 2017. drugostepeni sud u Briselu ukinuo presudu. Veselin Vukotić i Andrija Drašković naknadno su se žalili i sada je počelo novo suđenje.

UDBA I LIKVIDACIJE EMIGRANATA

Poslednje ubistvo famozne Udbe u inostranstvu pred sam krvavi raspad Jugoslavije bila je likvidacija albanskog emigranta poreklom iz Peći, Envera Hadrija, predsednika emigrantske separatističke organizacije “Savez Kosova sveta”. Hadri je krajem februara 1990. izašao iz stana u kome je živeo u Briselu u pratnji jedne žene, kasnije se ispostavilo njegove ljubavnice, Nemice koja je, prema nekim izvorima, radila u štabu NATO u Monsu. Njih dvoje seli su u golf sa službenim tablicama NATO i krenuli briselskim ulicama. Međutim, Hadri nije primetio da ga od momenta kad je krenuo prati još jedno vozilo:

“Naši agenti kreću za Hadrijem, koji više nema šanse da im izmakne. Oružje je izvučeno i stoji u krilu atentatora. Vozač koji je sa njim u kolima iskusni je agent i odlično poznaje Brisel. On je istovremeno i ‘čistač’. Pun kilometar su kolima pratili Hadrijevog ‘golfa’ koji je skrenuo u veliki i široki bulevar Rue de Albani. Atentator traži od vozača da njihova kola izjedanči sa Hadrijevim. Jedno vreme idu uporedo, ali Hadri na to ne obraća pažnju. Oko 17 sati oba automobila, jedan pored drugog, staju na semaforu… Atentator pokazuje rukom Hadriju da otvori prozor jer hoće, navodno, nešto da ga pita. Ovaj to i učini. U tom trenutku pojavljuje se pištolj i čuju se dva zagušena pucnja. Na semaforu se pali zeleno svetlo, automobil sa našim agentima kreće dalje niz aveniju, dok Hadrijev ostaje u mestu.
Hadri je pogođen u glavu i samo je klonuo na volan. Drugi automobili koji su nailazili zaobilazili su golf smatrajući da nešto sa kolima nije u redu. Tako je ostavljeno dovoljno vremena da se atentator i njegov vozač prilično udalje sa mesta događaja. Kada je neko ipak primetio čoveka okrvavljene glave u kolima, stilga je policija i blokirla ceo kraj…”, opisao je do detalja Hadrijevu likvidaciju bivši operativac SDB Božidar Spasić u svojoj knjizi Lasica koja govori, koju su kasnije Belgijanci preveli, a u kojoj je izneo neke pojedinosti koje nisu bile poznate ni pravosuđu te evropske zemlje.

Spasić je u svojoj knjizi ubistvu Hadrija posvetio čak 15 strana, a kako je i sam napisao, pošto je imao usmeno odobrenje tadašnjeg ministra generala Petra Gračanina da po svaku cenu spreči atentat na Slobodana Miloševića koji je spremala albanska emigracija, on je kontra akciju nazvao “Lasica koja govori”. Opisuje i kako je u beogradskom podzemlju odabrao saradnike koji su bili spremi da albanskoj emigraciji nanesu trostruki udar.

Priča o Hadrijevom ubistvu postala je predmet pisanja svih knjiga koje su se bavile Udbom, špijunažom i tajnim delovanjem, kao i priča o “žestokim momcima” koji su izveli ovu akciju.

I to nije jedino ubistvo u inostranstvu zbog kog su istražni organi saslušavali Spasića. Naime, pre nekoliko godina i nemačkom tužiocu Spasić je dao izjavu, u svojstvu svedoka, u vezi sa ubistvom hrvatskog disidenta Stjepana Đurekovića.

Đureković je likvidiran 28. juna 1983. u Volfratshauzenu kod Minhena, u tadašnjoj SR Nemačkoj. Bio je istaknuti privrednik socijalističke Jugoslavije i jedan od direktora naftne industrije INA, ali je 1982. godine emigrirao u SR Nemačku i povezao se sa hrvatskom emigracijom. Udba ga je optuživala da je ukrao veliku količinu nafte od Ine i da je sarađivao sa ustaškim elementima, uz pomoć nemačke tajne policije.

Za ubistvo Đurekovića optuženi su nekadašni šefovi jugoslovenske tajne službe Josip Perković i Zdravko Mustač i oni su 2014. izručeni Nemačkoj, a uhapšeni su dan nakon prijema Hrvatske u EU, na osnovu evropske poternice i lični zahtev kancelarke Angele Merkel.

UBISTVO U NANI I RASKOL U SLUŽBI

Posle ubistva Envera Hadrija belgijski istražitelji su pokrenuli istragu, a ona ih je odvela do imena Srba koje su teretili kao neposredne počinioce. Pod sumnjom su bili Veselin Vukotić, Darko Ašanin, Andrija Lakonić i Andrija Drašković.

Ubrzo posle ubistva Hadrija, te 1990, mesec dana kasnije, krajem marta, Vukotić i Ašanin sukobljavaju se sa Lakonićem u “Nani”. Lakonić je tada ubijen, a Vukotić odmah beži iz Srbije, a za ubistvo biva osumnjičen i uhapšen Ašanin.

Posle ubistva u klub je stigao i Miroslav Bižić Biža, inspektor beogradske policije koji je sarađivao sa Saveznom tajnom službom i upravo Božom Spasićem. Bižić je kasnije osuđen zato što je manipulisao dokazima tokom uviđaja i pomogao jednom osumnjičenom da pobegne. Policajac Bižić je na suđenju prvi put javno potvrdio spregu DB i beogradskih kriminalaca koji su u inostranstvu kao saradnici ubijali političke emigrante. Ašanin je kasnije oslobođen optužbe. Bižić je posle suđenja otpušten iz službe i postao je privatni detektiv. Ubili su ga nepoznati napadači 21. maja 1996. na Novom Beogradu.

Ašanin je uhapšen 1994. u Grčkoj po poternici iz Belgije za ubistvo Hadrija. Međutim, pušten je jer nije bilo dokaza. Nepoznati napadač je ubio Ašanina hicem iz snajpera 30. juna 1998. u njegovom kafiću na Dedinju.

Srpska tajna policija je 1993. godine uhapsila Božidara Spasića zbog sumnje za falsifikovanje službenih dokumenata kada je pokušao kolegama iz Slovenije da preda dokumentaciju o političaru Janezu Janši. U pritvoru je bio dva dana, ali postupak protiv njega nikada nije pokrenut.

Hapšen je i 1999. godine, posle ubistva na Ibarskoj magistrali kada je taj slučaj na TV Studio B okarakterisao kao domaći, odnosno državni terorizam. U pritvoru je proveo oko dve sedmice, optužen je za širenje lažnih vesti i kasnije je oslobođen.

BRAĆA BITIĆI I LAMENT NAD PETROVIM SELOM

Spasić je godinama unazad prisutan u domaćim medijima kao komentator bezbednosno interesantnih događaja. Svojevremeno je imao i autorske emisije za lokalne TV stanice. Izveštavao je redovno o uspesima ribolovaca “Zlatna bućka Đerdapa”, ali i o ratnim zločinima i to Srba nad kosovskim Albancima. Posle promena 5. oktobra 2000. i svrgavanja Slobodana Miloševića, redovno je isticao da je i on sa svojom porodicom bio učesnik revolucionarnih promena.

Tvrdio je da je uputio pismo predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici u kojem mu je predložio da više ne treba da postoji služba u kojoj je on radio. Uradio je i nekoliko emisija o masovnim grobnicama Albanaca u Petrovom Selu kod Kladova, u kojima je tada osuđujuće govorio o hladnjačama u Dunavu koje su bile pune tela ubijenih. Kako je govorio Spasić, upravo je on ekipe američkog CNN-a i nemačkog ZDF-a vodio do tih mesta i pokazivao im grobnice u kojima su pronađena i tela američkih državljana kosovskog porekla braće Bitići. Bio je Božidar Spasić kategoričan kako bi “o svim tim zločinima trebalo suditi i Slobodanu Miloševiću pred Haškim tribunalom”.

Apsurdno, Spasiću izručenja Hagu nekada nisu smetala, ali sada kada se spomene da bi eventualno Belgija mogla da zatraži njegovo izručenje zbog ubistva Hadrija, bivši obaveštajac zahvaljuje se aktuelnom predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću zato što je, kako kaže, “hvala Bogu prošlo vreme kada je ova država izručivala svoje građane stranim sudovima”.

foto: printscreen

OD BORE DRLJAČE DO RASPADA SLUŽBE I DRŽAVE

Dok se bavio slučajevima likvidacija terorista, prebijanjem, paljenjem imovine i pljačkanjem dokumentacije emigranata, agent Spasić, kako se sam hvalio, nije iz vida ispuštao ni estradu.

“Boru Drljaču smo našli u kafani ‘Evropa’, negdje oko štajge u Minhenu 1986. Pjevao je sedam dana za pet hiljada maraka! U kafani naši gastarbajteri, lopovi i lopovčići, dangube, cinkaroši svih mogućih službi i policija, pijanci”, izjavio je za jedan beogradski medij Spasić. Međutim, jedan pijanac naručuje partizansku pjesmu ‘Zlatibore, širi grane’. Bora se nećka, ali je otpjeva. Po povratku u Beograd zatiče me depeša iz Sarajeva. Piše kako je estradni pjevač Bora Drljača u kafani u Minhenu pevao četničke pesme. Pomislih šta ti je naš narod. Depešu bacih u korpu za đubre”, zaključio je Boža Spasić.

Za manje upućene, svi koji su u inostranstvu pevali četničkoj dijaspori, odnosno pevali četničke pjesme, po povratku u SFRJ bili bi zabranjeni na svim televizijama i radio-stanicama, kojih je usput bilo veoma malo. Mnogi pevači bi se prevarili i otpevali četnicima, a kasnije bi ih čekala kazna kada se vrate u Jugoslaviju.

“Kakva država, takva mafija” naslov je jednog gostovanja Božidara Spasić na temu obračuna sa organizovanim kriminalom. Posle napaćenih biografija nekadašnjih udbaša poput Spasića i njihovih gorkih memoara, deluje da bi rečenica “Kakva služba, takva država” najbolje opisala šta se na ovim prostorima desilo i dešava. Epilog je da se raspalo sve i svja čemu je i kome agent Spasić služio.