Prvo nekoliko reči o poželjnim osobinama jednog premijera uopšte. Da bi bio uspešan, trebalo bi da bude natprosečno inteligentan i obrazovan. Morao bi da bude neprovincijalan, tj. morao bi temeljito poznavati međunarodnu politiku i kulturna, politička i privredna dostignuća različitih zemalja u svetu. Svestan da njegova zemlja nije centar vaseljene, morao bi u spoljnopolitičkoj areni da brani interese svih građana koji u državi žive, te državne interese. Tako bi branio i nacionalne interese na najbolji način. Morao bi da govori strane jezike. Premijer sa državničkim ambicijama treba da bude istovremeno kako pravdoljubivi i lično pošteni politički borac tako i pomiritelj uzburkanih strasti. Mora biti posvećen jednako unutrašnjoj i spoljnoj politici, jer jedna od druge zavise. Nema uspešne spoljne politike, ako se unutrašnja politika ne vodi razborito, sa punom svešću o opštim interesima. Nema uspešne unutrašnje politike, ako se spoljna politika ne vodi s punom svešću o relativnoj snazi vlastite političke zajednice u međunarodnim odnosima. Neophodno je da premijer bude dobar timski igrač, ali i neprikosnoveni vođa tima. Bezvredni su njegovi lični kvaliteti, makar bili i najbolji mogući, ako nije u stanju da ih podredi igri tima. Istovremeno, međutim, članovi vlade moraju biti istinski posvećeni uspešnoj igri tima i ne smeju dovoditi u pitanje autoritet kapitena, tj. premijera.
Posebne poželjne osobine premijera u Srbiji 2007. godine diktirane su posebnim problemima s kojima je Srbija danas suočena. Prvo, poznavanje međunarodne politike danas znači i poznavanje globalne politike, jer današnji svet se razlikuje od onog od pre nepunih 20 godina. Jedna od tragedija koju je proizvela politika režima Slobodana Miloševića odnosi se upravo na činjenicu da taj režim nije prepoznao ovu činjenicu od epohalnog značaja. Potrebno je, dakle, biti svestan da su danas neke multinacionalne kompanije značajne koliko i moćnije države. Takođe, potrebno je procenjivati ne samo interese pojedinačnih država već i interese saveza država koji se kadšto mogu razlikovati od interesa država članica. Premijer mora pokušavati da uskladi interese Srbije sa interesima najmoćnijih delatnika u svetu, nezavisno od toga da li je reč o najmoćnijim i najbogatijim državama (npr. SAD, Nemačka, Rusija, Kina, Japan), političkim savezima (npr. EU), ekonomskim institucijama (npr. MMF i Svetska banka) ili vojnim savezima (npr. NATO), ili, pak o najmoćnijim multinacionalnim kompanijama (npr. Majkrosoft). Da bi bio ubedljiv u svojim međunarodnim aktivnostima, on mora biti u stanju da govori današnji jezik diplomatije, engleski, a bilo bi poželjno i znanje drugih jezika. Posebno je za malu i relativno nemoćnu državu ophrvanu ozbiljnim problemima bitno da njihovi predstavnici budu neprovincijalni i dobri poznavaoci stranih kultura i jezika, privrednih i političkih tokova u svetu, i posebno onih država i regija koje imaju slične probleme kao Srbija i Balkan, jer tako će lakše moći da usklađuju interese svoje države sa interesima moćnih delatnika u svetu. Istovremeno, on mora da vodi računa da nema jačanja moći države i nacije ako su građani siromašni i poniženi, te ako je briga o socijalnoj pravdi potisnuta rešavanjem nacionalnih ili privrednih problema. Otuda će delatnost usmerena na jačanje privrede i popravljanje životnog standarda biti od najvećeg nacionalnog i političkog značaja, čemu apsolutno nijedno pitanje, pa ni ono kosovsko, ne sme stajati na putu. Jednako tako, pravdoljubivost i poštenje premijera treba da se ispolje u borbi protiv korupcije i kriminala. Potrebno je da premijer jasno utvrdi program vlade kojoj je na čelu, listu prioriteta, te da sve stranke članice u koalicionoj vladi prihvate taj program kao svoj. To će se postići prihvatanjem određenih ideja koje svaka od članica koalicije unosi kao svoj doprinos uspešnom funkcionisanju vlade. Premijer stoga mora pokazati dve vrline koje su naizgled protivrečne: 1) trpeljivost koja se ogleda u prihvatanju izvesnih ideja i inicijativa svake od koalicionih stranaka, kao i uključivanje određenih ličnosti iz tih stranaka u vladu; i 2) autoritet koji se ispoljava u neprikosnovenosti premijera kao vođe tima. Jasno je, međutim, da bez dobre volje koalicionih partnera premijer ne može ispoljiti ovu drugu osobinu, iako je poseduje.
Naposletku, najkonkretnije rečeno, premijeru će na političkom planu najveće izazove predstavljati saradnja sa Haškim tribunalom, pitanje Kosova i socijalna situacija u Srbiji. Neophodno je da premijer zauzme potpuno iskren odnos prema saradnji s Haškim tribunalom, te da kaže i delom pokaže da je sasvim usredsređen na hapšenje odbeglih od domaćeg i međunarodnog zakona. Ako to mišljenje pak ne deli, mogao bi da kaže i delom pokaže da tom cilju uopšte nije posvećen, tj. da mu je to odista deveta rupa na svirali, što je, premda legitiman, loš izbor sa jasno predvidivim posledicama. Što se tiče Kosova, potrebno je da se svim snagama bori za građane na Kosovu koji žele da ostanu da žive u Srbiji, a da ne napuštaju vekovna ognjišta. Sve što bi obezbedilo da Srbi ostanu na Kosovu, nezavisno da li je reč o podeli Kosova (što, nažalost, deluje malo verovatno) ili o nekoj vrsti autonomije Srba na severu Kosova sa posebnim vezama sa Srbijom (verovatnije, ali, nažalost, ne i izvesno), bio bi uspeh premijera i vlade. Razume se, posebna briga tzv. međunarodne zajednice za manastire na Kosovu je nešto što se podrazumeva. Rešavanje ova dva problema na opisani način omogućilo bi premijeru da nađe moćnu silu – zaštitnicu interesa Srbije u EU-u, što je imperativ spoljne politike Srbije. Naposletku, celokupna uspešnost vlade i njenog čelnika najviše će zavisiti od poboljšanja očajne socijalne situacije nezaposlenih, neobrazovanih i siromašnih u Srbiji koja je, uz nacionalne teškoće poraženih u ratovima, zaslužna za relativnu popularnost radikalnih desničara (SRS) kao negacije civilizovanog života.
Ako premijer želi da ostvari nabrojane ciljeve, on mora biti, uz sve što je već pomenuto, i izuzetno hrabar čovek spreman na ličnu žrtvu, tj. spreman da ga okoreli kriminalci pod maskom patriotizma uklone sa lica zemlje onako kao što su već uradili sa nekadašnjim premijerom Đinđićem. Ovo ukazuje i na jednu osobinu koju Zoran Đinđić, nažalost, nije imao. Premijer mora da bude i oprezan (opreznost se ne sme izjednačavati s kukavičlukom i nije suprotstavljena hrabrosti, već je znak mudrosti), te da oblikuje jednu sposobnu službu ličnog obezbeđenja koja će uživati njegovo poverenje.
