Mučilišta za majke i decu

Slučaj Marice Mihajlović, čija je beba preminula nakon potpuno zdrave trudnoće u porodilištu u Sremskoj Mitrovici, ponovo je podstakao žene da progovore o svojim iskustvima iz porodilišta širom Srbije.

Marica Mihajlović porađala se 12. januara, a danas krivi lekara za smrt svoje ćerke Elene. Tokom cele trudnoće, koja je bila uredna i bez komplikacija, beba je bila zdrava. Na rođenju imala je 4 kilograma i 80 grama. Poživela je, međutim, svega nekoliko sati. Naime, po onome što je Marica Mihajlović ispričala na svom Fejsbuk profilu, a kasnije i za medije, beba se tokom porođaja nije spuštala, a Marica se sporo otvarala. Data joj je indukcija, koja je samo ubrzala i pojačala kontrakcije, ali beba je i dalje bila visoko, a Marica nedovoljno otvorena za porođaj. Akušer je onda primenio takozvani Kristelerov zahvat, pri kom lekar ili babica guranjem, pritiskom ili udaranjem stomaka trudnice bebu spuštaju nadole.

Marica je ovo opisala kao “skakanje po stomaku”, što je laicima i ženama po kojima niko nije skakao zvučalo čudno. Međutim, kasnije su se na društvenim mrežama javile žene koje su Kristelerov zahvat takođe opisivale kao skakanje. Neke su objavile fotografije modrica na stomaku, ogromnih, jer se osoblje osloni podlakticama ili kolenima na njih i skače, neke su pominjale da su imale modrice od obuće… Jedna žena koja Kristelerov zahvat ne pamti kao posebno traumatičan, opisuje za “Vreme” kako je izgledao u njenom slučaju, pre više od trideset godina: “Babica se popela na porođajni sto, sela iza mene, sedela sam između njenih raširenih nogu. Rekla mi je da se leđima oslonim na nju. Obuhvatila me ispod ruku i snažno, ali polako gurala stomak nadole. Ponovila je to dva-tri puta i beba se svaki put pomerala sve niže, dok nisu rekli da je dovoljno”.

OPASNE PRAKSE

Aneta Surtov, specijalistkinja anesteziologije i psihoterapeutkinja, napisala je za portal Nova autorski tekst u kom otvoreno traži zabranu Kristelerovog zahvata.

“Kristelerov zahvat je nastao još 1867. godine u Nemačkoj kako bi se sprečio carski rez i ubrzao porođaj. Sudeći po istraživanjima, taj zahvat ne samo što može da utiče na odlubljivanje posteljice žene, takođe joj može oštetiti unutrašnje organe i vitalno ugroziti život. Ne postoji tačan datum kada je on zabranjen u ginekologiji, ali sva istraživanja pokazuju da je izuzetno opasan i da su žene kojima je on rađen pretrpele ozbiljne posledice. Da li je teško sačekati dva minuta? Ili možda pet? Ili odmah skočiti na stomak već prestrašene žene koja već odavno ne zna šta se zapravo dešava kako bi se dete što brže rodilo”, piše Aneta Surtov.

Kristelerovim zahvatom porođaj se ne ubrzava bog zna koliko i u većini zemalja Evrope je napušten. Ipak, u medije je 2019. godine dospeo slučaj Španjolke Klare Mazons, kojoj su i akušer i babica skakali po stomaku svaki put kad je dobila kontrakcije. “Molila sam ih da prestanu, stomak mi je nedeljama bio crn od modrica”, ispričala je ona za Glas Amerike. Ovaj medij tada je dobio izjavu Mindi Rozeman, ekspertkinje za reproduktivna i ženska prava sa Univerziteta Jejl, koja je rekla da je Kristelerov zahvat u najvećem broju slučajeva odavno napuštena praksa, ali i: “U zavisnosti od načina i sile koja se tokom zahvata primenjuje, on je često bio čisto nasilje i ozbiljno narušavanje ljudskih prava porodilje”.

Iz ovoga je jasno da zahvat može da se izvede i bez skakanja, ali da je zastarela i napuštena praksa jer ubrzava porođaj za svega dva do pet minuta, što je zanemarljivo u procesu koji traje satima. Međutim, u slučaju Marice Mihajlović primenjene su najmanje dve prakse koje su u srpskim porodilištima rutinske iako Svetska zdravstvena organizacija jednu ne preporučuje (Kristelerov zahvat), a drugu preporučuje samo u krajnjoj nuždi i kada za nju postoje jasne indikacije – indukciju.

INDUKCIJA, OKSITOCIN I NESNOSNI BOLOVI

Davanje sintetičkog oksitocina porodiljama služi da ubrza kontrakcije i u narodu je poznat kao indukcija. Tokom porođaja, telo žene inače prirodno otpušta ovaj hormon, međutim, pojedina istraživanja pokazuju da se on u Srbiji daje rutinski.

Godine 2017. u naučnom časopisu “Limes” tri naučnice, Biljana B. Stanković, Milica Skočajić i Ana Đorđević objavile su obiman rad “Upravljanje porođajem u Srbiji: medicinske intervencije i porođajna iskustva”. Za potrebe istraživanja razgovarale su sa 1460 žena koje su se porađale u 30 porodilišta širom Srbije tokom poslednjih pet decenija.

Kada je reč o indukciji, prema nalazima triju istraživača, od skoro 1500 žena, njih gotovo 65 odsto primilo je indukciju, a samo 21 odsto zato što nije bilo spontanih kontrakcija. Oko 18 odsto žena primilo je indukciju odmah po prijemu, bez obzira na spontane kontrakcije, a 20 odsto je indukciju dobilo iako su imale spontane kontrakcije koje su išle normalnim tokom.

“To nam govori da skoro petina žena indukciju dobija bez jasne medicinske indikacije (žene iz poslednje grupe) tj. njima se, kao prvorotkama, hormonski indukuje porođaj rutinski, bez obzira na praćenje toka porođaja i brzine otvaranja grlića. Ovi nalazi su posebno problematični kada se uporede sa statistikom iz drugih zemalja i preporukama Svetske zdravstvene organizacije”, zaključuju autorke. Drugi nalazi do kojih su došle jesu i da je doživljaj žena da manje aktivno učestvuju u svom porođaju posledica intervenisanja spolja, a osećaj ugroženosti i preplavljenosti povezan je sa tim što trpe znatno intenzivnije bolove, koji se kvalitativno razlikuju od bolova izazvanih prirodnim, neindukovanim kontrakcijama.

Inače, indukovane, veštački izazvane kontrakcije izazivaju daleko jači bol od spontanih, kod kojih se bol postepeno povećava: sintetički oksitocin odmah izaziva jake i vrlo bolne kontrakcije. U jednom drugom tekstu Biljane Stanković, objavljenom 2014. u časopisu “Sociologija” jedna od intervjuisanih žena opisuje svoje prirodne kontrakcije kao podnošljive, bol raste i ona je svesna da će s vremenom biti izuzetno jak, ali smatra da može da ga izdrži. Nakon što su joj dali indukciju, njeni bolovi postaju nesnosni, što ona ilustruje izjavom da bi lakše podnela da su joj otkinuli prst.

Indukcija potencijalno vodi ka komplikacijama jer osim što pojačava kontrakcije, ona ih i ubrzava pa se javljaju skoro bez pauze. Pauze između kontrakcija suštinske su za dobrobit fetusa, jer neprestane kontrakcije ugrožavaju protok krvi kroz placentu koja može da izazove manjak kiseonika u krvi fetusa i da ga životno ugrozi. Otuda ovih dana čitamo svedočenja žena koje su imale sreće da rode živu i zdravu decu, ali govore kako su bebe na rođenju bile modre i nisu odmah zaplakale.

Iako su preporuke Svetske zdravstvene organizacije takve da žena kojoj je data indukcija nikada ne sme da ostane bez medicinskog nadzora, intervjuisane žene odreda potvrđuju da su ostavljane same po nekoliko sati. I nije samo indukcija problem. Jedna od ispitanica ispričala je kako su joj oko stomaka stavili pojas za CTG (praćenje kontrakcija i merenje otkucaja srca bebe), masku sa kiseonikom na lice, cevčice u nos, braunilu, priključili je na indukciju i ostavili je samu u neudobnom položaju: “Stalno sam se bojala da ne pokidam nešto od tih kablova, a samo želim da se skupim”.

ČEREČENJE, DOSLOVNO

U svom radu, naučnice Stanković, Skočajić i Đorđević bave se i praksom ručne dilatacije – širenje grlića materice prstima lekara ili babice, kako bi se porođaj ubrzao i skratio. Među ispitanim ženama 36,5 odsto potvrdilo je da im je ovaj postupak rađen. Međutim, u vezi sa ovim pitanjem događa se nešto zabrinjavajuće: 24,9 odsto žena se ne seća da li im je ovaj postupak rađen: “Ovaj nalaz ima dvostruki značaj. Sa jedne strane, ukazuje na to da medicinsko osoblje ne obaveštava žene o intervencijama koje vrši. Ujedno, ukazuje na to da žene nisu svesne različitih intervencija na porođaju tj. da je medicinsko tretiranje porođaja za njih relativno netransparentno, što čini obaveštavanje od strane medicinskog osoblja još relevantnijim. Ručna dilatacija se uglavnom vrši tokom pregleda otvorenosti grlića i moguće je da žene prosto ne znaju da je medicinsko osoblje intervenisalo. Iako postoji ogromna verovatnoća da je ova intervencija bolna, postoji mogućnost da one, zbog toga što nisu obaveštene, a nemaju ni direktan uvid u to što se dešava, zapravo ne znaju čemu taj bol da pripišu”.

Još jedna medicinska praksa koja je u Srbiji drastično zastupljenija nego u ostatku sveta jeste epiziotomija, poznata i kao “sečenje”. Epiziotomija je akušerska operacija kojom se preseca međica u toku porođaja radi proširenja porođajnog kanala i bržeg i lakšeg izlaska bebe. Obavlja se tokom napona. Uvedena je bez jasnog zaključka o njenoj korisnosti i efektivnosti, odnosno, da li zaista sprečava pritisak na bebinu glavu (suprotno uvreženom verovanju žena da ih seku kako se ne bi “pocepale”). SZO je izdala preporuku da u današnje vreme epiziotomiju treba raditi samo zbog odgovarajućih indikacija, a ne rutinski. U svetu procenat epiziotomija u toku porođaja varira od 9,7 odsto u Švedskoj do čak 100% u Tajvanu (izvor: Retrospective analysis of episiotomy prevalence).

U Srbiji, ova procedura, za koju je potpuno nejasno da li je uopšte potrebna, a kamoli neophodna, istrpelo je, prema nalazima naučnica Stanković, Skočajić i Đorđević – 75,5 odsto porodilja. “Iako se činjenica da je žena prvorotka u domaćim udžbenicima uzima kao indikacija za obavljanje ove procedure (što znači da se sprovodi rutinski), u empirijski zasnovanim preporukama za vođenje porođaja stoji da ova procedura nije preporučljiva kao rutinska, jer ne samo da ne predupređuje spontana oštećenja međice, već zapravo predstavlja rizik za javljanje značajno većih komplikacija. Sličan stav može se pronaći i u preporukama SZO (WHO 1996), kao i u stranim referentnim akušerskim udžbenicima (Cunningham, Bloom, Hauth, Rouse i Spong 2010). Ipak, to što se kod nas epiziotomija već generacijama unazad sprovodi u ogromnom broju slučajeva svedoči upravo o rutinskom sprovođenju ove intervencije kod žena koje se prvi put porađaju, te možemo opravdano da govorimo o kulturi rađenja epiziotomije koja u osnovi mora imati neke ideološke razloge, jer svakako nije zasnovana na dokazima”, zaključuju autorke.

KRISTELEROV ZAHVAT – RUTINSKA STVAR

Kada je reč o pritiskanju, skakanju, tj. Kristelerovom zahvatu, već na početku teksta je rečeno da je on u ogromnom delu sveta napuštena praksa. No, istraživanje “Upravljanje porođajem u Srbiji: medicinske intervencije i porođajna iskustva” pokazuje da je kod nas on zastupljen u 59,7 odsto porođaja. U stručnim tekstovima koji uopšte pominju ovu praksu, primena se preporučuje ovako: “Ukoliko porodilja ne sarađuje dobro i ne napinje se dovoljno, asistent ili babica pritiskaju fundus uterusa, za vreme kontrakcije, šakom ili kompresom sa dve ruke”, Kaže: šakom ili kompresom pritiskaju. Niko ne pominje skakanje, udaranje, pesničenje i gaženje stomaka. Dakle, Kristelerov zahvat, onako kako je opisan u stručnoj literaturi, i kao takav – napušten, zapravo je daleko humaniji od onoga što se u srpskim porodilištima dešava rutinski.

Svi nalazi i istraživanja sprovedeni na ovu temu, kao i iskustva žena koja se pojavljuju na mrežama, dokazuju da se većina ovih problematičnih procedura sprovodi istovremeno. A to znači: žena je u položaju u kom ne može da se pomeri, data joj je indukcija koja joj izaziva nekontrolisane, vrlo bolne kontrakcije, rasečena je, više od 12 sati joj je zabranjena i hrana i voda i po njoj skaču. U tom stanju, od nje se očekuje da bude smirena, pribrana, “saradljiva” i svesna svega što se oko nje dešava iako joj niko ništa ne govori. Probajte da se zamislite u toj situaciji.

A onda, na sve to dodajte bubašvabe (postoje fotografije), krvavu pocepanu posteljinu, tuševe u hodnicima, hladnu vodu (ako je ima), tj. dodajte uslove u kojima se žene porađaju. Potom se setite laktacijskih sestara koje ženama pokušavaju da izazovu lučenje mleka uvrtanjem i štipanjem grudi. Setite se ušivanja bez anestezije jer se ženama ne veruje da ih rez od epiziotomije boli. I sve ovo odnosi se na ogroman broj žena koje iz porodilišta izađu relativno čitave i ponesu svoju decu kući.

foto: marija janković

A onda se setite Marice Mihajlović i Jelene Ivković, koje je isti akušer porađao na isti način i obe su izgubile bebe i nisu jedine. Setite se Milice Filipović, koja je mrtvorođenu bebu porodila sama u toaletu GAK “Narodni front”, setite se Bobane Veličković Momčilović i svih drugih žena koje nisu preživele porođaj zato što su lekari ignorisali vrlo čest problem kod porodilja i trudnica – preeklampsiju i eklampsiju. Reč je o pojavi visokog krvnog pritiska u trudnoći i neposredno nakon porođaja, koji može biti i jeste smrtonosan za žene. Kad se svega toga setite, znajte: ovo je samo vrh ledenog brega. Ko zna koliko žena i beba danas nisu među živima zbog surovih medicinskih praksi. Ko zna koliko žena još nosi traume tiho misleći da je problem u njima. A nije, problem je u društvu u kom je trpljenje podignuto na nivo vrhunske moralne vrline.