ZAPLENJENI KALAŠNJIKOVI: Peti oktobar
Da li je DOS imao svoje "vojno krilo"? I, ako jeste, ko ga je činio i kako je bilo organizovano? Odnosno, da li je Srbija bila na pragu građanskog rata
„Moram da kažem da nivo naoružanja koje smo posedovali nije bio bogzna šta, ali i da uopšte nije bio naivan“, rekao je Nebojša Čović, nekadašnji lider Demokratske opozicije Srbije (DOS) u dokumentarnom filmu Konačni obračun Vreme filma, prikazanog na Radio-televiziji Srbije u utorak, 5. oktobra. Da je među pristalicama DOS-a bilo oružja, potvrđuju i drugi sugovornici iz ovog filma. Bivši komandant Beogradskog korpusa Vojske Jugoslavije, general Božidar Delić, kaže da su ga operativci obavjestili da u koloni demonstranata iz Čačka, uz jedan bestrzajni top, ima i protivoklopnih ručnih bacača. Lider DOS-a, Velimir Ilić, koji je vodio ovu kolonu to potvrđuje: „Svojim očima sam video ‘zolje’ u jednoj ‘ladi nivi’.“
Da li sve ovo govori da je DOS imao i svoje „vojno krilo“? I, ako jeste, tko ga je činio i kako je bilo organizirano? Odnosno, da li je Srbija bila na pragu građanskog rata?
Nakon NATO intervencije, režim Slobodana Miloševića bio je sve autoritarniji i brutalniji. To se nije ogledalo samo kroz progon nezavisnih medija, nevladinih organizacija i, posebno, aktivista Otpora. U tom periodu režim je otvoreno posegao za nasiljem: Vuk Drašković, lider Srpskog pokreta obnove, dva puta je pukim čudom preživio atentat, a u augustu 2000. otet je i ubijen Ivan Stambolić, bivši predsjednik Srbije. Iza ovih zločina stajao je Resor državne bezbjednosti MUP-a Srbije. Konkretno – grupa pripadnika Jedinice za specijalne operacije (JSO), na čijem je čelu bio Milorad Ulemek Legija. Javnost i tadašnja opozicija bile su i te kako svjesne da je Milošević spreman na sve da bi opstao na vlasti. Strah od hapšenja, batinanja i naručenih likvidacija bio je opšti i gotovo da se mogao opipati.
U tom kontekstu, narasla su lična obezbeđenja pojedinih lidera DOS-a. Čović kaže da je oko njega i Zorana Đinđića u pojedinim trenucima bilo nekoliko desetina ljudi, te da smatra da nijedan od opozicionih prvaka nije bio bez ovakvog oblika zaštite. Ovom treba pridodati i da je DOS organizirao i mnoge oblike građanske neposlušnosti – blokade prometnica, štrajkove i slično. Kako je politička napetost dospjela do ključanja, izvjestan broj najradiklnijih učesnika ovih akcija bio je spreman da na nasilje odgovori nasiljem. Konačno, sami lideri DOS-a zaključili su na sastanku održanom 26. septembra 2000. da će se aktivno braniti ukoliko režim primeni silu.
DOS nije organizirano nabavljao oružje. Ipak, nakon svih ratova tokom devedesetih Srbija je bila puna dugih i kratkih cijevi. Doći do njih nije bilo teško, pogotovo ne za pripadnike obezbjeđenja lidera DOS-a – ljude od kojih su mnogi imali ratno iskustvo. Ni aktivisti opozicionih partija i obični građani nisu zaostajali. Neki od njih su se naoružali iz straha, drugi su ponijeli oružje kao što fudbalski navijači nose metalne šipke i noževe, treći zbog egzistencijalnog beznađa, četvrti zato što su na taj način obezbjeđivali osjećaj zajedništva…
Kao i oružja, i motiva je bilo mnogo. Mada su neki od naoružanih ljudi bili u čvršćim ili labavijim ekipama, u svemu tome bilo je malo organizacije. Lideri DOS-a mogli su Petog oktobra da utiču na svoja obezbjeđenja, a njihovi članovi u izvjesnim prilikama na radikalnije grupe demonstranata. Sve ostalo bila je stihija. U čitavom tom nizu spontanih akcija i djelovanja, ogromna je sreća što sve to oružje nije upotrebljeno i što nije prolivena krv. Razum je očigledno nadvladao kaos Petog oktobra. I to kako kod demonstranata tako – još i više – među pripadnicima policije i vojske. Ovim posljednjim bilo je, kao i ogromnoj većini građana, dosta i Miloševića i njegovog režima.
Lideri DOS-a, kada su došli na vlast, nisu potvrđivali, ali ni demantirali razne glasine o oružju i grupama naoružanih pristalica. Na taj način sebe su predstavljali važnijim, a svoje aktivnosti u petooktobarskim danima sistematičnijim i odlučnijim. Na kraju, sve je postalo mit i sjećanje na čovjeka u Pionirskom parku kome ispod mantila viri cijev kalašnjikova…
U petak, 1. avgusta, navršava se devet meseci od pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Kako će, kada i gde stradalima biti odata pošta
Uključio sam radio, neku hrvatsku stanicu – Franjo Tuđman je upravo slao poruku Srbima da ostanu u svojim kućama, jer je počela akcija “Oluja”. U tom trenutku, a bilo je 5:02, 4. avgusta, započela je kanonada i nestalo struje, tako da Tuđmanovu poruku nisam saslušao do kraja. Jaka eksplozija odjeknula je u blizini – ležeći na podu, video sam kroz prozor da je pogođena zgrada u komšiluku poznata kao S-13, najviša u Kninu. Nigde u blizini nije bilo ni jednog jedinog vojnog objekta
Moji roditelji nikada nisu dozvolili da odlazak u Knin i Hrvatsku preraste u nedostižnu nostalgiju – na čemu sam im ja izrazito zahvalan – već se zadržavao u granicama posjete onima koji su se vratili. O ratu nikada nisu i ne pričaju mnogo, već su se uvijek vodili sjećanjima na predratni period života. Samo na moje veliko insistiranje počeo sam da kroz godine dobijam svjedočenja iz ratnih godina
Osim što su zaduženi da usmeravaju i legitimišu Vučićevu samovolju, to su ljudi kojima građani dolaze pod prozore da im zvižde. Po zemlji u kojoj se ministri kreću u tajnosti, poput razbojnika, sastaju sa lokalnim jatacima, pa brzo beže natrag. U Knjaževcu ih je čuvala Žandarmerija kada su obeležavali sto dana rada. Zato – poslednja Vučićeva vlada. Teško da će naći još voljnih da ih on ponižava, a građani preziru
U Srbiji su legalizovani lažni izbori, ona po tome nije izuzetak, ali ako je ikada postojala živa volja u narodu za promenom, taj moment se upravo događa. Ljudi kao da osećaju da ako to ne bude sada, predaja je potpisana i ostatku Srbije sledi ono što se dogodilo Srbima na KiM: sporo ali sigurno odumiranje zajednice koja nema nikakvu budućnost
Ako je ovo još jedan Vučićev igrokaz neće se dogoditi ništa. Ukoliko je delovanje Tužilaštva za organizovani kriminal zaista primena zakona, onda su hapšenja zbog korupcije u slučaju pada nadstrešnice udarac u kičmu režima koji počiva na bezakonju
Tužilaštvo je konačno počelo da prati trag novca i korupcije koja je možda dovela do pada nadstrešnice. Režimlije viču da je na delu “tužilački državni udar”, pokušaće da uzvrate udarac i biće, što reče Dragan J. Vučićević, „ili mi, ili oni“
Zbog čega Aleksandar Vučić organizuje nasilje ćacija i kapuljaša? Između ostalog i da bi tvrdio kako su „blokaderi“ izazvali revolt „tihe većine“. To bi mu predstavljalo povod za odvrtanje represije na maksimum sve tvrdeći da uspostavlja red i mir
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
