ZAPLENJENI KALAŠNJIKOVI: Peti oktobar
Da li je DOS imao svoje "vojno krilo"? I, ako jeste, ko ga je činio i kako je bilo organizovano? Odnosno, da li je Srbija bila na pragu građanskog rata
„Moram da kažem da nivo naoružanja koje smo posedovali nije bio bogzna šta, ali i da uopšte nije bio naivan“, rekao je Nebojša Čović, nekadašnji lider Demokratske opozicije Srbije (DOS) u dokumentarnom filmu Konačni obračun Vreme filma, prikazanog na Radio-televiziji Srbije u utorak, 5. oktobra. Da je među pristalicama DOS-a bilo oružja, potvrđuju i drugi sugovornici iz ovog filma. Bivši komandant Beogradskog korpusa Vojske Jugoslavije, general Božidar Delić, kaže da su ga operativci obavjestili da u koloni demonstranata iz Čačka, uz jedan bestrzajni top, ima i protivoklopnih ručnih bacača. Lider DOS-a, Velimir Ilić, koji je vodio ovu kolonu to potvrđuje: „Svojim očima sam video ‘zolje’ u jednoj ‘ladi nivi’.“
Da li sve ovo govori da je DOS imao i svoje „vojno krilo“? I, ako jeste, tko ga je činio i kako je bilo organizirano? Odnosno, da li je Srbija bila na pragu građanskog rata?
Nakon NATO intervencije, režim Slobodana Miloševića bio je sve autoritarniji i brutalniji. To se nije ogledalo samo kroz progon nezavisnih medija, nevladinih organizacija i, posebno, aktivista Otpora. U tom periodu režim je otvoreno posegao za nasiljem: Vuk Drašković, lider Srpskog pokreta obnove, dva puta je pukim čudom preživio atentat, a u augustu 2000. otet je i ubijen Ivan Stambolić, bivši predsjednik Srbije. Iza ovih zločina stajao je Resor državne bezbjednosti MUP-a Srbije. Konkretno – grupa pripadnika Jedinice za specijalne operacije (JSO), na čijem je čelu bio Milorad Ulemek Legija. Javnost i tadašnja opozicija bile su i te kako svjesne da je Milošević spreman na sve da bi opstao na vlasti. Strah od hapšenja, batinanja i naručenih likvidacija bio je opšti i gotovo da se mogao opipati.
U tom kontekstu, narasla su lična obezbeđenja pojedinih lidera DOS-a. Čović kaže da je oko njega i Zorana Đinđića u pojedinim trenucima bilo nekoliko desetina ljudi, te da smatra da nijedan od opozicionih prvaka nije bio bez ovakvog oblika zaštite. Ovom treba pridodati i da je DOS organizirao i mnoge oblike građanske neposlušnosti – blokade prometnica, štrajkove i slično. Kako je politička napetost dospjela do ključanja, izvjestan broj najradiklnijih učesnika ovih akcija bio je spreman da na nasilje odgovori nasiljem. Konačno, sami lideri DOS-a zaključili su na sastanku održanom 26. septembra 2000. da će se aktivno braniti ukoliko režim primeni silu.
DOS nije organizirano nabavljao oružje. Ipak, nakon svih ratova tokom devedesetih Srbija je bila puna dugih i kratkih cijevi. Doći do njih nije bilo teško, pogotovo ne za pripadnike obezbjeđenja lidera DOS-a – ljude od kojih su mnogi imali ratno iskustvo. Ni aktivisti opozicionih partija i obični građani nisu zaostajali. Neki od njih su se naoružali iz straha, drugi su ponijeli oružje kao što fudbalski navijači nose metalne šipke i noževe, treći zbog egzistencijalnog beznađa, četvrti zato što su na taj način obezbjeđivali osjećaj zajedništva…
Kao i oružja, i motiva je bilo mnogo. Mada su neki od naoružanih ljudi bili u čvršćim ili labavijim ekipama, u svemu tome bilo je malo organizacije. Lideri DOS-a mogli su Petog oktobra da utiču na svoja obezbjeđenja, a njihovi članovi u izvjesnim prilikama na radikalnije grupe demonstranata. Sve ostalo bila je stihija. U čitavom tom nizu spontanih akcija i djelovanja, ogromna je sreća što sve to oružje nije upotrebljeno i što nije prolivena krv. Razum je očigledno nadvladao kaos Petog oktobra. I to kako kod demonstranata tako – još i više – među pripadnicima policije i vojske. Ovim posljednjim bilo je, kao i ogromnoj većini građana, dosta i Miloševića i njegovog režima.
Lideri DOS-a, kada su došli na vlast, nisu potvrđivali, ali ni demantirali razne glasine o oružju i grupama naoružanih pristalica. Na taj način sebe su predstavljali važnijim, a svoje aktivnosti u petooktobarskim danima sistematičnijim i odlučnijim. Na kraju, sve je postalo mit i sjećanje na čovjeka u Pionirskom parku kome ispod mantila viri cijev kalašnjikova…
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
