foto: goran srdanov / ras
Slika proglašenja pobede Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima u maju 2008. skoro da nema nikakve veze sa današnjom Srpskom naprednom strankom. Na primer, na njoj nema Gorana Veselinovića, Zorana Bašanovića, Darka Glišića, Nikole Petrovića, četvorice kumova kumova Aleksandra Vučića, ljudi koji su mu mnogo pomogli u životu i karijeri, a i on njima, razume se. Čak i oni koji su "otišli" od njega kao što je Zoran Bašanović, Bratislav Grubačić ili Aleksandar Nikolić, nisu ni u jednom trenutku istupili javno i govorili o svom odnosu ili nesuglasicama sa Vučićem. Izuzetak je bio samo Saša Mirković, ali je brzo uhapšen, procesuiran i ućutkan, čime je poslata jasna poruka svima koji bi možda pokušali da pređu "na drugu stranu"
Na početku, bila je reč.
Godina je 2008, govori Tomislav Nikolić: „Bićemo otvoreni prema svim prijateljima u svetu i veoma oprezni prema zemljama koje su priznale nezavisnost Kosova i Metohije, ali ćemo neprekidno pokušavati da menjamo takav njihov stav do mere da shvate da nisu odlučili dobro.“
Nikolić je istakao i da je za naprednjake „Kosovo srce Srbije“, ali nije tu stao: „Istok i zapad da budu strane sveta, a ne sudbina, a Srbija ponosna saradnica Ruske Federacije i najbolja članica EU.“
Ista godina, govori Aleksandar Vučić. Kaže da je u našoj zemlji najtraženija reč „poštovanje“ i da ta partija ne želi da „kleči“, već da razgovara sa svima u svetu i da „Srbija hoće u Evropu, ali sa Kosovom i Metohijom“ (…) „Jedini rezultat koji priznajemo je pobeda, moramo da pobedimo zbog budućnosti Srbije.“
Opet Nikolić: „Prva glasanja u parlamentu pokazaće da smo spremni za saradnju i sa onima u vlasti. Mi želimo sukob ideja, a ne ljudi. Hoćemo političke suparnike, a ne neprijatelje.“
U ovih nekoliko citata s jeseni daleke, daleke 2008. godine može da stane skoro čitava politika Srpske napredne stranke, registrovane 10. oktobra te godine i zavedene u Registru političkih partija pod dalekim brojem 130 i nešto. Ispred njih je bilo na desetine stranaka i pokreta, ali, ispostaviće se, taj oktobar bio je trenutak rađanja najznačajnije političko-poslovne grupacije u Srbiji u poslednjih tridesetak godina.
Od marginalizovanih i ismevanih otpadaka Srpske radikalne stranke, potcenjivanih od beogradskih medija i čaršije, potpomognuti stranim ambasadorima i delovima vladajuće Demokratske stranke, naprednjaci su se vozdigli do pobednika izbora 2012. godine i postali snaga koja presudno utiče na sve ono što se dešava u Srbiji.
Kao nijedna politička opcija pre njih, oni su za samo četiri godine prešli put od onih koji beže od ozloglašenog Vojislava Šešelja, sa kojim su delili hleb 20 godina, do partije koja predvodi Srbiju na evropskom putu i predstavlja glavnog partnera država Istoka i Zapada u Srbiji. I to baš onako kako je zamislio Nikolić u danima kada je i levo i desno tražio podršku za svoju novu stranku, svestan da se ideologija Velike Srbije ne maže na hleb i da „ako hoćeš nekog da zaposliš ili da odeš kod lekara preko veze, moraš da budeš na vlasti“.
Nikolića dugo nema u političkom životu Srbije i u medijima pošto je „smenjen“ jednom vrstom unutarstranačkog prevrata posle najava da bi i 2017. mogao da trči trku za predsednika Srbije. Njegovu političku likvidaciju sproveo je Aleksandar Vučić, kome je Nikolić od leta 2012. prepustio sve, zadovoljavajući se titulom predsednika i privilegijama za fondaciju svoje supruge.
Pre toga, mnogi koji su osnivali ili pravili SNS nestali su iz stranke, ali su, iz nekih svojih razloga, ostali da ćute i ne žele ni danas javno da govore o tome kako je pravljena i sa kojim idejama. Međutim, dvanaestogodišnja istorija SNS-a mogla bi da bude neka vrsta nauka za neke druge političke stranke, kako postojeće tako i one koje bi mogle nastati, za one koji bi možda sutra da predvode Srbiju. Pod uslovom da postoje uslovi da se bilo šta novo može stvoriti u okolnostima urušenog demokratskog sistema.
NE KAČI SE SA NAJJAČIM
Tomislav Nikolić se dugo lomio tokom 2008. godine, a neki njegovi potencijalni memoari mogli da objasne mnogo toga. Ta godina bila je još jedan njegov poraz. Demokrate su učvrstile vlast, Boris Tadić ga je po drugi put pobedio na predsedničkim izborima, a Nikolićev konsilijere Aleksandar Vučić je izgubio vlast u Beogradu za koju je bio siguran da je drži čvrsto u rukama. Naime, Socijalistička partija Srbije je smatrala da joj je, kao i uvek, mesto među pobednicima pa je zato propala čvrsto dogovorena koalicija socijalista sa radikalima u Beogradu.
Međutim, svi aduti još nisu odigrani. Pošto je Srpska radikalna stranka pod Nikolićevim vođstvom bila pojedinačno najveća u parlamentu, vladajućoj je koaliciji bila potrebna podrška za odlučni korak ka Evropskoj uniji, odnosno – potvrđivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Tako je došlo do sledeće ponude u tri tačke: on treba da podrži evropski put Srbije, što je za Šešelja i SRS nezamislivo i protivno „ideologiji Velike Srbije“, a vlast će da mu „pomogne“ da zadrži status poslanika, formira svoju poslaničku grupu i napravi partiju.
Po društvenim mrežama kruži slika sa jednog od sastanaka na kojoj su Boris Tadić, Miodrag Rakić (preminuo docnije, u to vreme Šef kabineta predsednika Srbije), Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Ona će poslužiti za čaršijska ogovaranja i optužbe na račun Borisa Tadića da je on odgovoran za stvaranje stranke koja mu je na kraju „došla glave“.
Uglavnom, napravljen je dogovor: Nikolić se „otcepio“ i preveo na svoju stranu deo radikalskih poslanika, a Administrativni odbor mu je potvrdio status u Skupštini. Radikali su ostali u suzama, ali istorija je promenjena. Odluka dela poslanika SRS-a predvođenih Tomislavom Nikolićem i Jorgovankom Tabaković, ocenjena je u to vreme kao velika stvar za politički život Srbije: cenilo se da je to „glogov kolac“ u sanduk „radikalskih vampira“ koji su skoro dve decenije „puštali krv“ svima sa kojima bi se sukobili.
Takođe, to je trebalo da bude i kraj „ideologije Velike Srbije“, politike očuvanja „srpskih nacionalnih granica“ korišćene i onda i danas kao udarne pesnice protiv Srbije u svim raspravama o odnosima u regionu. Dakle, stvarajući Srpsku naprednu stranku – po uzoru na Naprednu stranku Srbije Ilije Garašanina iz 19. veka, što je verovatno diskretni omaž ideji „Velike Srbije“ – Nikolić je rekao „da“ Evropi i pomirenju u regionu, odnosno spremnosti za pomirenjem.
KORISTI SVAKU ŠANSU
Rascep unutar SRS-a, preumljivanje Nikolića i Vučića, nije to bila velika tema u „velikim medijima“ u Srbiji ni 2008. ni narednih godina. U vreme kada je stranka formirana, druge su muke mučile Srbiju: svetska ekonomska kriza, razmimoilaženja i balansiranje unutar vladajuće koalicije, te nova realnost na Kosovu koje je početkom te godine proglasilo nezavisnost.
U tom okruženju, tek osnovani naprednjaci su utišali ton, promenili lik i trudili se da iskoriste svako pojavljivanje u medijima da bi promovisali svoju političku viziju opisanu u citatima s početka teksta – i Evropa i Rusija i Kosovo, dostojanstvo i ponos za Srbiju, pogled u budućnost… Sve je to bila takođe i „politika“ tadašnje vladajuće garniture u to vreme, a naprednjaci su se trudili da pokažu kako će oni isto to raditi, kako su docnije u jednoj kampanji poručivali, samo brže, jače i bolje. Tako je dvojac Nikolić–Vučić naprasno postao dobar svim ambasadorima u Beogradu i praveći mrežu kontakata od Vašingtona do Brisela i Berlina, nudeći svoje dobre usluge svima. Budi dobar sa strancima – velika je lekcija koju su do tada uspeli da nauče.
Istovremeno su jačali svoju stranačku organizaciju, što će se u godinama iza toga pokazati kao osnova snage te partije. Nikolić i Vučić su u predsedništvo stranke doveli stare drugare i podržavaoce – Olivera Antića, Branu Crnčevića, Zorana Bingulca, ali i Borislava Pelevića, zato što ih je, prema jednoj verziji, upoznao sa „našim ljudima na Kosovu“. Reč je o Zvonku Veselinoviću koji je, navodno, dao i donaciju za novoformiranu stranku.
Za razliku od opozicije danas, mediji se naprednjacima nisu bavili na negativan način: ova transformacija radikala viđena je kao dugoročno dobra za Srbiju i osnova za predstojeći period političke stabilnosti sa dve velike partije – Demokratskom strankom na levom i SNS-om na desnom centru.
Ni u to vreme Vučić nije zapostavljao medije: na svojoj strani imao je ekstremni Radio Fokus koji je po ceo dan gurao naprednjačku glavnu priču o tome kako su demokrate uništile Srbiju posle 5. oktobra, ali i kablovski sistem Kopernikus, čijem će se vlasniku pošteno odužiti kada bude u svojim rukama imao svu vlast. S druge strane, za razliku od opozicije poslednjih osam godina, nije bio izložen negativnoj kampanji: može se reći da su ga mediji zajedno sa strankom ignorisali koliko su mogli, ali ih nisu mogli zaobići jer su bili svesni popularnosti Tome Nikolića.
I dok se tadašnja vlast bavila samo sobom, Vučić je jačao naprednjačku organizaciju: išao je po Srbiji i sakupljao razne pokrete, udruženja, kombi stranke, obećavao svima mesto u budućoj vlasti… Sastav koalicije koja je dobila presudne izbore 2012. godine ilustruje tu šarolikost.
„Lista Pokrenimo Srbiju – Tomislav Nikolić ima 73 poslanika, a čine je: Srpska napredna stranka, Nova Srbija, Asocijacija malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Srbije, Koalicija udruženja izbjeglica u Republici Srbiji, Pokret snaga Srbije – BK, Narodna seljačka stranka, Bošnjačka narodna stranka, Demokratska partija Makedonaca, Romska partija, Pokret Vlaškog ujedinjenja, Pokret socijalista, Pokret privredni preporod Srbije“, napisao je Milan Milošević u „Vremenu“ u broju od 24. maja 2012. godine.
Ukratko: Vučić i Nikolić su uspeli da okupe sve, ma koliko bili mali, i da ujedine sve koji su bili nezadovoljni vlašću demokrata, te da uz puno sreće i pogrešnih poteza Borisa Tadića i njegovih kolega dođu na vlast u leto 2012.
To je ličilo na surogat DOS-a iz 2000. godine, kada je takođe jedna šarena koalicija, ideološki nepomirljiva, uspela da pobedi Slobodana Miloševića.
DRŽI STVARI POD KONTROLOM
Iako je slika proglašenja pobede Tomislava Nikolića u maju nešto što sa današnjim SNS-om skoro da nema nikakve veze, jer tamo stoje ljudi poput Saše Mirkovića koji će relativno brzo ući u sukob sa Vučićem, ona ipak pokazuje da je Vučić mislio na svoje saborce iz vremena opozicionog delovanja i da je za svakoga pronađeno neko mesto.
Iza Vučića na snimku stoje: Vladimir Božović, danas ambasador Srbije u Crnoj Gori; Novak Nedić, generalni sekretar Vlade Srbije; Oliver Antić, ambasador u Portugalu; ali i Velimir Ilić, koji je poslednjih godina opet protivnik Vučića i njegove stranke.
Na tom snimku nema Gorana Veselinovića, Zorana Bašanovića, Darka Glišića, Nikole Petrovića, četvorice kumova kumova Aleksandra Vučića, ljudi koji su mu mnogo pomogli u životu i karijeri, i on njima, razume se.
Vučić je uspeo i uspeva i danas da sve te odnose drži pod kontrolom, i da sve svoje saborce i dalje ima na svojoj strani. Čak i oni koji su „otišli“ od njega kao što je Zoran Bašanović, Bratislav Grubačić ili Aleksandar Nikolić, nisu ni u jednom trenutku istupili javno i govorili o svom odnosu sa Vučićem ili nesuglasicama sa njim.
Najglasniji je u jednom trenutku bio Saša Mirković jer je pomislio da je jednako važan kao i Vučić i da je na jednako vredan način doprineo pobedi 2012. godine – brzo je bio ućutkan, uhapšen i procesuiran, čime je poslata jasna poruka svima koji bi možda pokušali da pređu „na drugu stranu“.
Potpuna kontrola najpre partije i svojih saradnika, zahtev da se bude potčinjen i da nema mesta drugačijem tonu u javnosti osim kada to šef dozvoli (kao što dozvoljava Vladimiru Đukanoviću) napravili su od SNS-a ličnu armiju Aleksandra Vučića, nalik onoj koju je imao Tito ili Slobodan Milošević nakon njega.
Vučić, koji se malo prenemagao u jesen 2008. i kao dvoumio oko toga da li treba da uđe u novu partiju, uspeo je da za sebe obezbedi stratešku prednost. Za Nikolića je bilo ključno da ima njega na svojoj strani, kao glavnog operativca stranke čoveka koji „može da radi 25 sati na dan ako ga dobro usmeriš“, kako za Vučića kaže Vojislav Šešelj u filmu BIRN-a Srbije SNS Početak iz 2018. godine.
NE ZAZIRI OD PRELETAČA I KOALICIONIH PARTNERA
Vučić, mnogo više nego Nikolić, stvorio je organizaciju koja je zasnovana na ličnim odnosima, tako da partija tu nema mnogo prostora za „ideološke diferencijacije“. Sva tela stranke, svi ljudi koji se pojavljuju ili se ne pojavljuju, imaju dogovor sa „vlasnikom“ partije, a to je Vučić, i to je njihova najveća obaveza. Pored ljudi iz svoje stranke, Vučić je bio otvoren za različite preletače i za nestranačke ljude. Naime, svestan da u stranci nema stručnjake, on se opredelio da ih kupi, a da partijskim vojnicima prepusti teren i da ih stalno disciplinuje izborima koji su u Srbiji jedna od konstanti. Lekcija koja može da se nauči jeste da nije dovoljno imati organizaciju nego ta organizacija mora non-stop da bude zaposlena i aktivna.
Kada je uhapšen Miroslav Mišković (kraj 2013), rejting naprednjaka je prešao 40 odsto i nikada nije pao ispod toga, i to su apsolutni rekordi u podršci nekoj stranci u Srbiji. Na tom antikoruptivnom talasu se osnažila Vučićeva moć, ali se njeno produbljenje i širenje ne nastavlja na toj temi (danas korupcija gotovo i da nije na agendi SNS-a) već se nastavlja kroz centralizaciju bezbednosnih informacija, slabljenje institucija i pomeranja političkog okvira ka 1) političkoj stabilnosti i 2) socijalno-ekonomskim temama, s naglaskom na investicije, sređivanje budžetskog deficita i smanjenje nezaposlenosti.
Danas je SNS catch all stranka, obraća se političkom mejnstrimu, zahvata „prosečnog birača“ i jednostavnim i disciplinovanim porukama. Ideološki je SNS stranka desnog centra bez dileme, ali oni za proteklih nekoliko godina nisu insistirali na ideološkim rascepima i programskim različitostima. SNS je pragmatična stranka, ali je iskoristila sve prednosti svoje pozicije da napravi odličnu saradnju s najsnažnijom političkom grupacijom u Evropi a to je EPP, koji omogućava odlične bilateralne odnose i širok manevarski prostor u spoljnoj politici.
Moć SNS-a izvire i iz stabilnih finansija, dobrog i kontinuiranog angažmana političkih konsultanata koji su u stanju da naprave dobre kampanje a pritom su dugo u Srbiji i dobro razumeju lokalni kontekst.
Koliko se stranka menjala, najbolje pokazuju personalne promene. Od prve garniture poslanika koji su napravili poslanički klub „Napred Srbijo“, samo je Jorgovanka Tabaković i danas u vrhu stranke uz Zorana Babića, čiji se uticaj drastično smanjio.
Vučić je jedina konstanta jer čini snagu ove stranke, ali je on razumeo poruku birača da stalno žele neka nova lica u politici i zato ih i nudi od izbora do izbora. Na taj način drži kontrolu u stranci jer šalje poruku da su svi smenjivi, zadovoljava očekivanja birača, ali i dobija novu energiju koja je neophodna svakoj stranci. SNS je znao da se moć gradi i izlaskom izvan sfere svog biračkog tela, i zato su od 2012. godine do danas brojna lica nekada bliska drugim strankama postala ili deo stranke ili deo izvršne vlasti.
Ne treba zaboraviti da je angažman Dušana Vujovića, na primer, omogućio ekonomsku stabilnost u vrlo važnom momentu vlasti SNS-a. Ako danas pogledate vrh stranke, uočava se veliki broj biografija koje sa nekadašnjim radikalima nemaju nikakve veze, a neretko su bili članovi ili bliski drugim političkim organizacijama – Zorana Mihajlović, Marko Đurić, Milenko Jovanov, Goran Vesić…
SNS od početka karakterišu disciplina, posvećenost, organizacija, ali narastanje njihove moći, vlast u gotovo svakom delu Srbije i ogromno članstvo sve više pomera ovu stranku ka pokretu koji vodi popularni lider. SNS karakteriše da i dalje ima malo osećaja za političku manjinu, njihove potrebe i poziciju, i da kao stranka vlasti i dalje deluje kao najljuća opozicija.
SNS specifičnost jeste i to da su uspeli da velike unutrašnje potrese ostave ili izvan javnosti ili barem da ne procuri ništa što bi ugrozilo organizaciju. U opoziciji se slične krize obično završavaju ili frakcijama ili podelama.
Današnji stranački sistem u Srbiji nije dobar za zajednicu, to je tzv. sistem sa strankom hegemonom, pa SNS zbog svoje moći može kapilarno da „kontroliše“ čitav politički život. Jedan od demokratskih deficita u Srbiji je i to što je sa osnaživanjem moći SNS-a nestala bilo kakva vrsta polarizacije ili različitih politika u bloku vladajućih stranaka, što je karakterisalo Srbiju u periodu 2003–2012, u doba umerenog ili polarizovanog pluralizma. Tako danas imamo monolitnu vladajuću koaliciju i fragmentirajuću opoziciju.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
