foto: anđela grozdanić
Zašto otići i zašto se (ne) vratiti? Koliko je mladih ljudi sada u Nemačkoj, šta mogu da učine sa tim iskustvom u Srbiji i koji su problemi povratnika
Kada sam odlazila na master studije u Erfurt, u Nemačkoj, retko ko me je pitao zašto idem. Na moje sumnje i strahove što ostavljam svoje i idem na tuđe, odmahivali su rukom. Kada sam se nakon dve zaista lepe godine ipak vratila u Srbiju, svi su me pitali zašto sam to uradila. Zašto otići i zašto se (ne) vratiti? Koliko je mladih ljudi sada u Nemačkoj i šta mogu da učine sa tim iskustvom u Srbiji? Koji su problemi povratnika? Kako se slika Srbije u Nemačkoj menja?
To su bile neke od tema razgovora: „Šta nama znači Nemačka“, koji je povodom dvadeset pete godišnjice ujedinjenja Nemačke organizovala nemačka ambasada u Beogradu. Učesnici su bili nemački ambasador u Srbiji Aksel Ditman, kao i četvoro mladih ljudi koji su, kroz studije ili posao, vezani za Nemačku – istraživač saradnica i doktorantkinja na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Ana Bogdanović, završila je master studije u Berlinu, dok je Vukan Lavadinović, asistent na Šumarskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, ujedno i doktorand Albert Ludvig univerziteta u Frajburgu, pozorišni režiser Miloš Lolić, koji uspešno radi i u Nemačkoj, i Aleksandra Tomanić, rođena i odrasla u Nemačkoj, a sada je savetnica u Vladi Republike Srbije.
Ambasador Ditman govorio je o mladim ljudima koji predstavljaju most između dve zemlje, kao i o tome da je dolazak studenata u Nemačku ujedno dobitak za njih, jer mogu da se usavrše, ali i za Nemačku, koja se tako obogaćuje, i da je reč o dvosmernoj ulici, a ne samo putu u jednom pravcu. „Oni su most između naše dve zemlje – u Nemačkoj su ambasadori Srbije, a kada se vrate u Srbiju onda su ambasadori Nemačke“, kazao je između ostalog.
Nemačka je verovatno jedna od najčešćih destinacija ovdašnjih studenata u potrazi za onim, što bi se kolokvijalno reklo, normalnim životom ili, u najmanju ruku, zemlja u kojoj žele da se akademski usavrše i eventualno vrate. Veliki broj stipendija koje se nude našim đacima kao i odlični uslovi studiranja jesu važni razlozi za ovakav izbor. Vukan Lavadinović kazao je da studiranje u Nemačkoj, osim onih već poznatih pogodnosti, predstavlja i upoznavanje sa novim načinom razmišljanja. Naime, tamošnje studije su ga usmerile „ka samostalnosti u radu i originalnosti u razmišljanju“, pokazujući mu da mentor nije tu da nas uči, već usmerava, a da moramo da radimo sami i to je ono što će se truditi da prenese svojim studentima.
Broj onih koji ostanu u Nemačkoj se ne zna, ali se zna da Srbija prednjači kada je reč o odlivu mozgova. Nije tajna niti retkost da bogate zemlje kao što je Nemačka svakako imaju više da ponude od siromašnijih. I sa tim Srbija ne može da se takmiči. Ali problem nastaje kada se povratnicima postave na desetine prepreka, kada ih njihova naučna zajednica koči, pa ne mogu u Srbiji da iskoriste stečeno znanje, iako im je to želja.
Ana Bogdanović govorila je o neophodnosti strategije koja bi predvidela lakše uključivanje povratnika i omogućila im da time nešto promene nabolje u svojoj zemlji. Takođe, ona je naglasila koliko je važno da država shvati da su umetnost, obrazovanje i uopšte, humanističke nauke, neophodne za njen razvoj i da ulaže u njih, a ne da ih gura u zapećak.
S druge strane, često, kada je o odlasku reč, ističe se samo dobro, a zaboravlja se da ništa nije crno-belo.
Kako je naglasila Aleksandra Tomanić, ljudi stalno govore o većem standardu, a zaboravljaju da ostavljaju socijalne veze, odnose, uopšte čitav jedan život koji su do tada izgradili. I da je to cena koja nije mala, iako se ponekad prenebregava. Kao jedna od realnih teškoća života u stranoj zemlji kao što je Nemačka, mnogi će pomenuti jezik i onu poskočicu koja kruži internetom i pripisuje se raznim piscima – Život je isuviše kratak da bi se učio nemački. Zanimljivo je da Miloš Lolić, pozorišni režiser, koji je već imao sedam premijera na nemačkom govornom području, sam ne govori nemački. Rad na taj način, u sredini čiji jezik ne poznaje, nanovo mu je pokazao da je jezik samo jedan od načina izražavanja u pozorištu, kao i da je mnogo toga još utkano u onaj celokupni utisak koji se stvori na sceni. Baš kao i u životu.
U tekstu se potkrala jedna greška. U potpisu fotografije stoji da je autor Anđel Grozdanić umesto Anđela Grozdanić (na sajtu je greška ispravljena). Takođe, u samom tekstu nije pomenuto gde se debata održala. Reč je o Ustanovi kulture Parobrod.
Izvinjavamo se Anđeli Grozdanić i Ustanovi kulture Parobrod, kao i čitaocima „Vremena“.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
