Moramo da se izvučemo iz njihovog blata

Smatra se da su film, a pre njega i knjiga Leto kad sam naučila da letim, poboljšali odnose između Srba i Hrvata više nego bilo ko od rata na ovamo. Zato su njihovi autori, reditelj Radivoje Raša Andrić i književnica Jasminka Petrović, pravi dobitnici nagrade “Svetislav Pribićević” koju dodeljuje Srpsko narodno vijeće u Hrvatskoj za unapređenje srpsko-hrvatskih odnosa. Laureati su se pismom zahvalili Srpskom narodnom vijeću na nagradi, ali i “deci širom regiona koja vide dalje i lepše od nas. I hvala mladima u Srbiji koji nas ovih dana uče kako se leti i kako se svetli”. Pismo je pročitano na prijemu koji povodom katoličkog Božića u Zagrebu tradicionalno organizuje Srpsko vijeće i dodeljuje godišnje nagrade.

Prisutni, dakle, državne zvanice i članovi Srpskog vijeća su im aplaudirali, a ambasadorka Srbije u Hrvatskoj Jelena Milić demonstrativno je napustila skup. Kako je objasnila, aplauz Srpskog narodnog vijeća je bio znak da podržavaju studente koji su protiv predsednika njene države.

Deo srpske i hrvatska javnost, kao i Srbi u Hrvatskoj, ocenili su taj njen gest kao diplomatski gaf loš po međudržavne odnose a dobar po film i knjigu pošto je neplanirano počelo da se o njima priča, moguće čak i u istom obimu kao i povodom njihovog ulaska među publiku i čitaoce, odnosno, povodom silnih nagrada – na primer “Zlatne Arene” i Nagrade publike na filmskom festivalu u Puli. Elem, bio je to povod i za ovaj, još jedan (vidi “Vreme” 2. februar 2022. i 28. jun 2022) razgovor o Letu kad sam naučila da letim.

“VREME”: Kad se kaže – ambasador, šta pomislite? Šta mu je posao? Koje osobine poseduje, a kojima je zaslužio povereni mu zadatak?

RADIVOJE RAŠA ANDRIĆ: Ne bih govorio o poslu ambasadora zato što o tome ne znam mnogo, ali mislim da je ova država dogurala dovde gde jeste zbog toga što su nestručni ili nedovoljno stručni ljudi na poslovima o kojima ne znaju dovoljno. Ili ne znaju ništa. Ambasador se svakako bavi diplomatijom, diplomatija je razgovor u rukavicama, znači, sve treba da bude odmereno i nekako fino, nekako kapiram da je to glavna stvar. Ja sam upoznao nekoliko ambasadora jer sam gostovao sa filmovima u raznim gradovima u Evropi i svetu. Poslednjeg ambasadora kojeg sam video je gospođa u Bratislavi, kad se prikazivalo Leto. Došli su, pomogli su mi oko prevoda, oni se trude da prošire reč o kulturi i umetnosti naše države, i to je božanstveno. A najbolji čovek koga sam upoznao a da je bio ambasador, nažalost, nije više među nama, jeste Miodrag Perišić. Bio je ambasador u Kanadi – on nije završio diplomatsku školu već je došao na to mesto kao vrlo obrazovan čovek, erudita. Bilo je vreme kad su za ambasadore birani obrazovani, ljudi koji će u najboljem svetlu predstavljati svoj narod, i naravno, koji znaju strani jezik.

Da li ste gest ambasadorke Jelene Milić doživeli lično? Da li ona možda ne zna o čemu je vaš film Leto kad sam naučila da letim, šta mu je bio cilj i šta je sve postigao?

O gospođi koja je sada ambasador u Zagrebu ne mogu da sudim zato što je ne poznajem. Ne znam ni da li je gledala film.

Ali šta mislite, kad se ambasadorka Milić uzrujala zbog aplauza vašem pismu, zbog čega/ koga se ona zapravo uzrujala?

Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim šta ju je uzrujalo, biće da ju je isprovocirala ta rečenica koja je prilično benigna o studentima i mladim ljudima uopšte u Srbiji, pa je njen gest bio, što bi rekli mladi – overreacting. Takođe ne znam da li je to diplomatski gaf, ponoviću: ne znam dovoljno tu materiju. Ja znam o filmu, ponešto. I još ponešto o životu, a o diplomatiji i o gafovima ili negafovima, i o skandalima ili neskandalima ne znam. Za širenje dobrih odnosa između većinskih naroda i manjina nisu zaduženi samo ambasadori, oni su, čini mi se, samo formalnost. Mnogo je važnije da mi, obični ljudi, uspostavljano i održavamo i razvijamo te odnose. Tu su najbolji ambasadori umetnici, jer oni najlakše prelaze granice. Posle ratova na Balkanu upravo su umetnici bili prvi koji su počeli da prelaze granice preko kojih se još uvek nije moglo preći, nego ti dođeš jednim autobusom do svoje granice pa onda ideš pešice preko ničije zemlje, pa onda sedneš u drugi autobus ili te tamo neko sačeka da te vozi dalje. Mislim da su veze između umetnika i običnih ljudi mnogo važnije nego što su političke. Nekad mi moramo da radimo uprkos našim političarima i sa jedne i sa druge strane, ali bogami, to je i dužnost umetnika. Umetnik je čovek kome je zadatak da prelazi granice i da provocira, inače nije umetnik. To je mnogo važnije od same diplomatije – ono što je ljudski i iz srca, a ne po dužnosti.

Hrvatska javnost, srpska javnost u Hrvatskoj i deo ovdašnje javnosti doživeli su gest ambasadorke Jelene Milić kao uvredu narodu kome pripada. Pa ipak, ovdašnja vlast se ponaša kao da se ništa nije desilo.

To što ovdašnja vlast ne reaguje na poteze svoje ambasadorke me ne čudi preterano, jer to je njihov princip rada. Prvo se kao prave blesavi za sve što se loše desi i ćute, a onda će da negiraju, pa da nude neke usluge da bi kao popravili stvar. Oni sad ćute jer je potez ambasadorke u Zagrebu očigledno bio loš pa je bolje da se ćuti kako bi se zaboravio, nego da se o tome govori.

Prošlog oktobra u Zagrebu, na otvaranju Srpskog kulturnog centra, ministar spoljnih poslova Marko Đurić bio je pun lepih reči i namera o razvijanju dobrih međususedskih odnosa. Kako bi se u tom kontekstu mogao tumačiti gest ambasadorke Milić?

Na osnovu tog postupka, ali i postupaka ljudi iz vrha vlasti i njenih nižih nivoa, već godinama je jasno da oni rade samo za vlast a ne za državu. Oni sebe doživljavaju kao da su oni država pa zato i rade za sebe. Tako da je i ovo jedan od takvih poteza. Način kako rade ti ljudi najbolje bi se opisao sa – spolja gladac a iznutra jadac. Znači spolja je pompa, i te zgrade, Beograd na vodi, sve izgleda da kažemo pompezno, a u stvari je loše sagrađeno. Tako u svemu, pa evo i u ovoj reakciji ambasadorke: kao da je ovim ljudima na vlasti važno da samo izgleda da je sve ok, a nema veze što nije ok. Što je, naravno, užasno. Praktično, sve se svodi na marketing: mi ćemo da prikažemo da je sve super i da mi radimo odlične stvari, a iza toga je jedna praznina. Postoji samo ljuštura, a suštine nema.

Na Pulskom festivalu 2022. godine Leto je dobilo dve nagrade, “Zlatnu Arenu” i Nagradu publike, film je dobio ocenu 4,87! Šta reći povodom ovoga, osim po ko zna koji put konstatovati da narodi i političari nemaju isti ukus i shvatanja?

Ta Nagrada publike je isprovocirala hrvatskog distributera da uzme film u distribuciju. Do tada oni nisu bili sigurni da li će film biti dobar da se prikaže u Hrvatskoj, a ovo ih je ubedilo. Tako da su te obe nagrade, što se mene tiče, jako važan momenat. Znao sam da je film dobar još dok sam ga montirao – toliko sam dobar reditelj da mogu da prepoznam šta je dobro, šta je onako, a šta je loše – i znao sam da će imati priličnu gledanost u Srbiji. Ali mi je, a i svima nama koji smo ga radili, bilo bitno da osim uspeha u Srbiji taj film bude uspešan i u Hrvatskoj jer u njemu sve vreme postoji ta priča o srpsko-hrvatskim odnosima. I bilo je logično što smo se nadali da će taj film u obe države biti gledan i biti voljen. Ispostavilo se da se to i desilo, film je tek tada ispunio svoju funkciju. Da je bio gledan samo u Srbiji, ne bih bio ovoliko srećan kao što jesam, jer film je posle prikazivan i na HRT-u nekoliko puta što nije baš čest slučaj sa filmovima iz Srbije.

Da li je bilo negativnih komentara?

Bilo je nekoliko ljudi i sa jedne i sa druge strane koji su rekli da je to bajka, da je nemoguće da se tako lepo letovanje desi građaninu Srbije u Hrvatskoj. Ja znam da to nije tačno. Odlazim u Hrvatsku na letovanje skoro svakog leta već od prvih godina nakon rata, dok je još bilo čupavo. Pre više godina, kad smo se odvažili da idemo sa beogradskim tablicama, u Dubrovniku je moju suprugu pratio neki tip na motoru, i ona se uplašila. Na nekom semaforu, on se probije između automobila i dođe do nje, kucne u prozor, ona uplašena ga malo otškrine, a on joj kaže: “Mnogo vam hvala što ste ponovo došli”. Eto. Tako rade obični ljudi.

Kao i mnogi filmovi poslednjih godina, i Leto kad sam naučila da letim je koprodukcija Srbije i Hrvatske (uz Bugarsku i Slovačku), realizovana uprkos nepovoljnim međudržavnim odnosima.

Potpuno je prirodno da postoje srpsko-hrvatske, srpsko-bosanske i srpsko-crnogorske koprodukcije zato što imaju isti jezik. A tu je, jasno, i zakon tržišta. Što bi prikazivao film ili seriju auditorijumu od 7 miliona ljudi kad možeš za 14 miliona? Svi smo mi ipak vrlo male države sa malim budžetima i malim kinematografijama. Novac koji u Srbiji dobiješ na konkursu za film nije dovoljan, pa zato već prilikom pisanja scenarija ti razmišljaš kako bi mogao da u film uključiš i hrvatske članove ekipe ili glumce. I onda, kada dobiješ novac i od te države, onda imaš pravo da tražiš novac i od Euroimage-a koji podržava koprodukcije, a naročito one na Balkanu zato što je i to jedan način pacifikacije. Jer kad ljudi sarađuju, onda neće da ratuju.

foto: zoran ilić

O neprijatnom događaju u koji ste ne svojom voljom uvučeni, govorite veoma mirno…

Žao mi je što ovi moji odgovori nisu oštriji, ali ja sam vaspitan čovek i ne umem da pljujem po ljudima, niti to želim. Mislim da nas je prihvatanje nevaspitanja možda i dovelo dovde. Prvo su radikali i razne slične stranke, a onda i SNS, spustili nivo razgovora u blato. Ne na najniže grane, nego u blato. Čoveku koji vodi ovu državu je argument “pa šta”! Pa čekajte, molim vas, taj argument smo prestali da koristimo u petom osnovne jer je još tad bilo sramota reći “pa šta” zato što to znači da si glup. Nemaš argument, nego kažeš “pa šta”. Oni su uspeli da i ljude koji nisu iz te stranke uvuku u takav način dijaloga. I onda kad se ti boriš u njihovom terenu, u blatu, naravno da će oni da pobeđuju. Moramo da se izvučemo iz tog blata. Zato je, po mom mišljenju, vaspitanje prva stvar na kojoj treba raditi.