Raspodela je napravljena po svojevrsnom spisku želja. Sloveniji je pripala ambasada u Vašingtonu, Bosni i Hercegovini zgrada ambasade u Londonu, a SR Jugosloviji zgrada Misije pri UN-u u Njujorku na Petoj aveniji. Zgradu ambasade u Parizu dobila je Hrvatska, konzulat Makedonija, dok je rezidencija – vredna više od 50 miliona dolara – ostala u jugoslovenskom vlasništvu
„Sporazum o sukcesiji je istorijski čin bitan ne samo za naslednice SFRJ već i za međunarodnu zajednicu“, izjavio je visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH Volfgang Petrič s neskrivenim olakšanjem nakon parafiranja sporazuma u Beču. Zadovoljstvo Petriča, glavnog pokrovitelja sukcesije, verovatno je tim veće ako se imaju u vidu sve frustracije i traume koje je poneo sa sobom nakon propalih pregovora u Rambujeu, naročito ako se zna da je i ove u Beču pratila napetost i da se do poslednjeg treunutka nije znalo da li će sve delegacije staviti potpis na predloženi nacrt sporazuma. Za razliku od Rambujea, međutim, na pregovorima u Beču jugoslovenska delegacija parafirala je sporazum pre ostalih. Iako nepomućeno zadovoljstvo predstavnika međunarodne zajednice zbog ishoda pregovora nisu podjedanko mogle da podele sve delegacije država naslednica SFRJ, o čijoj se imovinskoj zaostavštini dve nedelje raspravljalo na iscrpljujućim pregovorima u Beču, olakšanje su osetili svi učesnici pregovora. Prihvatanjem u načelu nacrta teksta sporazuma o sukcesiji bivše SFRJ delimično je skinut jedan veliki teret koji je opterećivao odnose novonastalih država, čime su šire otvorena vrata regionalne saradnje.
PARE U PROCENTIMA: Sedam decenija zajedničkog života ostavilo je naslednicama bivše SFRJ nemalo bogatstvo, te bi pregovori o sukcesiji u ovom slučaju bili mukotrpni i da se zemlje naslednice nisu doskora gledale preko nišana. Uz to, na sreću ili nažalost, običajno pravo iz područja sukcesije nedovoljno je razvijeno, te je iskustvo bivše Čehoslovačke i SSSR-a, koji su se raspali sporazumno, bilo od slabe pomoći pregovaračima i međunarodnim posrednicima. Utoliko je zadovoljstvo postignutim dogovorom u Beču veće jer je i međunarodna zajednica počela ozbiljno da gubi strpljenje.
„Pritisci da se postigne sporazum bili su veliki“, kaže za „Vreme“ šef jugoslovenske delegacije profesor Dobrosav Mitrović, koga je jugoslovenska vlada kao eksperta angažovala u decembru prošle godine. Dr Mitrović smatra da jugoslovenska strana ima velikih razloga za zadovoljstvo ishodom pregovora, ali dodaje: „Za razliku od prethodnih pregovaračkih rundi u Briselu i Ljubljani, ovi u Beču su se odvijali pod budnim okom većeg broja međunarodnih predstavnika, od OEBS-a do Stejt departmenta. Sve delegacije dobile su jasan signal da će se međunarodna zajednica povući iz pregovora ukoliko sporazum izostane.“
Ne treba zaboraviti da pregovori o sukcesiji traju već više od pet godina, odnosno od potpisivanja Dejtonskog sporazuma, prema kome visoki predstavnik ima pokroviteljstvo nad pregovorima. Međunarodnu arbitražnu komisiju predvodio je ser Artur Vots, ugledni međunarodni stručnjak za međunarodno javno ali u ovom slučaju još važnije upravno pravo i arbitražu, a komisija deluje u okviru Saveta za implementaciju mira sa sedištem u Briselu.
No, ozbiljni pregovori o sukcesiji mogli su početi tek nakon promene režima u Beogradu i kada su nove jugoslovenske vlasti odustale od opsesije Miloševićeve Jugoslavije, koja je do sada kočila pregovore. Kočnica dosadašnjih pregovora bilo je insistiranje Miloševićevih delegacija da je SRJ jedina naslednica bivše države (odnosno insistiranje na kontinuitetu), mada to, pravno gledano, ne bi trebalo bitnije da utiče na raspodelu državnog nasleđa. U pravnom smislu, sukcesija je skup pravnih pitanja i rešenja vezanih za prelaz nekog državnog područja (celog ili samo jednog dela) jedne države pod suverenitet druge države. Rešavanju problema sukcesije, dakle, pribegava se onda kada država naslednica ili stiče novu teritoriju ili ako tek nastaje, a na temelju stare SFRJ nastalo je pet novih država.
U Beču je načelno prihvaćen sporazum kojim su pokriveni svi elementi sukcesije, i on sadrži sedam aneksa koji se odnose na: a) pokretnu i nepokretnu imovinu, b) imovinu SFRJ izvan zemlje (diplomatsko-konzularna predstavništva, c) finasijske rezerve, d) arhive, e) penzije, f) druga imovina i g) privatna imovina. Pregovori umalo nisu sasvim gurnuti u ćorsokak zbog pitanja stare devizne štednje, ali i zbog novih zahteva koje su u hodu iznosile pojedine delegacije, kao što je bio predlog Hrvatske da se procenjuje sva imovina na tlu bivše Jugoslavije – od Saveza mladih gorana do drugih nepokretnosti.
„Na svu sreću, prihvaćen je naš predlog da takva imovina pripadne onoj naslednici na čijoj se teritoriji već nalazi, odnosno da se deli po takozvanom istorijskom konceptu“, kaže profesor Mitrović. Na koncu je SRJ-u pripalo 38 odsto finansijskih sredstava bivše države koja se nalaze u inostranstvu, BiH 15,5, Hrvatskoj 23, Makedoniji 7,5 i Sloveniji 16 odsto.
„Da sam ja pisao sporazum, tako bih ga napisao“, istakao je šef jugoslovenske delegacije Mitrović, inače član Međunarodne akademije za upravno pravo i profesor uporednog prava na fakultetu u Beogradu sve do zloglasnog Zakona o Univerzitetu.
EMBAHADE: Zanimljivo je da je lakši deo posla bila podela diplomatsko-konzularnih predstavništava, iako su predviđanja govorila da će se upravo oko tog problema lomiti koplja. I u ovom segmentu sporazuma SRJ ima razloga za zadovoljstvo. Njoj će pripasti 39,5 odsto vrednosti svih nepokretnosti koje se nalaze van granica bivše SFRJ, dok će BiH pripasti 15, Hrvatskoj 23,5, Makedoniji 8 i Sloveniji 14 odsto. Vrednost imovine procenila je konsultantska firma Pit Maverik, koju je angažovala međunarodna zajednica.
Ukupna vrednost nepokretnosti, prema rečima profesora Mitrovića, iznosi oko 260 miliona dolara, i ona obuhvata 122 objekta. Vrednost nepokretnosti najviše je koncentrisana u zemljama OECD-a i procenjuje se da iznosi 201 milion dolara. Biser nad biserima svakako je luksuzna rezidencija u Parizu koja je u raspodeli pripala SRJ-u. Njena vrednost procenjuje se na preko 50 miliona dolara, nalazi se pored palate Šajo u srcu Pariza, a zdanje je francuska vlada poklonila kralju Aleksandru. Od ostala četiri objekta koji su bili predmet prve deobe još dva se nalaze u „gradu svetlosti“. Zgradu ambasade dobila je Hrvatska, a konzulat Makedonija. Sloveniji je pripala ambasada u Vašingtonu, što je naročito obradovalo slovenačku delegaciju, a Bosni i Hercegovini zgrada ambasade u Londonu. Ova zdanja SRJ je dužna da ustupi novim vlasnicima za šest meseci, a o ostalih 117 tek će se pregovarati.
Ova raspodela napravljena je po svojevrsnom spisku želja koje je svaka delegacija stavila na sto, pa su pregovori u ovom delu pomalo ličili na društvenu igru monopol, ili riziko. Na jugoslovenskom spisku nalaze se još i zgrada Misije pri UN-u u Njujorku, ambasade u Tokiju i Berlinu i konzulati u Atini i Rimu. Za pokretnu imovinu u diplomatsko-konzularnim predstavništvima diljem planete takođe je predviđen takozvani istorijski princip, po kome svi tepisi, vaze, slike i ostali vredni predmeti ostaju tamo gde jesu. To znači da će ona država koja dobije ambasadu u Pekingu uz nju dobiti i skupocenu vazu, ali koja se ionako ne može izneti iz zemlje po kineskim propisima, a onima kojima bude pripala ambasada u Ankari pripašće i vredan tepih, lični poklon Kemala Ataturka.
No, po svemu sudeći, rano je da iko trlja ruke jer podeli preostale imovine prethodi ratifikacija, kojoj se, prema rečima profesora Mitrovića, ne treba nadati bar još šest meseci. „Hrvatska i SRJ potpisale su ugovor o penzijama pre dve i po godine, ali ga još nisu ratifikovale“, kaže profesor.
Nije zanemarljiva nepokretna imovina koja se zbog spoljno-političke orijentacije Titove Jugoslavije nalazi u Africi i Aziji. Međutim, mnoga od ovih zdanja otići će na doboš čim se utvrdi šta kome pripada. „Čitav diplomatsko-konzularni aparat moraće da se racionalizuje“, kaže za „Vreme“ Aleksandra Joksimović, pomoćnica ministra inostranih poslova. „Mnoga od ovih predstavništava moraće da se zatvore, a zgrade koje nama budu pripale da se prodaju. To, naravno, ne znači prekid diplomatskih odnosa sa zemljama u kojima SRJ neće imati svoja predstavništva, već će se poslovi voditi iz drugih centara. Iako je još rano da se nabroje one zemlje u kojima će se predstavništva ugasiti, SMIP je već sačinio predlog koji treba da usvoji savezna vlada. Po tom predlogu, zatvaranje određenih predstavništava doneće SRJ-u uštedu od milion dolara godišnje, kaže Joksimovićeva.
No klupko sukcesije počelo je da se odmotava, čime počinje novi pristup odnosima među članicama mrtve federacije, a što bi uskoro trebalo da osete i građani zemalja naslednica jer će nakon ratifikacije sporazuma nekima biti vraćena imovina, drugima penzije, trećima devizna štednja…
Ako se istraga koristi kao političko sredstvo, ako se zaključci iznose pre nego što su činjenice utvrđene i ako se institucije stavljaju u službu narativa, pitanje je šta je sledeće. Ne radi se više samo o tome šta se desilo u Rektoratu ili na Filozofskom fakultetu. Pitanje je šta čeka društvo, šta mu sledi iz ovakvih obrazaca i koliko dugo to može da funkcioniše. Ali, vidimo i da ima ko da se suprotstavi svemu tome
Dok čekamo da se REM probudi, mediji svesno, bez ikakvog straha od sankcija, krše zakone i Kodeks novinara. To podrazumeva guranje narativa da su “blokaderi” krivi za sve loše u društvu, nekritičko prenošenje poruka da “su na kraju i ubili devojku”, kao i da policija ima pravo da studente “bije i da ih ubije”
Da li je moguć poraz Viktora Orbana i, ako se desi, hoće li ga on prihvatiti? Šta mađarski premijer nudi biračima, a šta oni traže? Zašto je prema anktama u prednosti njegov rival njegov Piter Mađar? Zbog čega je pod Fidesom procvetala sistemska korupcija, a razorene vladavina prava i autonimija univerziteta? Na koji način su ova stranka i njen lider na izborima radili sveo ono šta u Srbiji radi SNS, izuzev premlaćivanja građana? I kakve veze sa svime ovim ima predsednik Srbije
Erik Beket Viver smatra da, ako opozicija pobedi, prvo što će uslediti biće veliki prelet: “Hiljade i hiljade njih će menjati stranu, tvrditi da nikad nisu bili za Fides.” Zatim očekuje da mnogo ljudi na nižim pozicijama počne da govori šta se zaista dešavalo. “Svašta će isplivati, ne bih se iznenadio ni da se pojave informacije o političkim ubistvima.” A Ako Orban ipak pobedi? “Osveta, osveta, osveta. Odlazak iz EU. I zatim, poslednji privid vladavine prava biće odbačen”
Ove godine obeležavamo tri “jubileja”: 20 godina od osnivanja Republike Srbije kao nezavisne države, 20 godina Dačića na vrhu SPS-a i 20 godina od smrti Miloševića. Ivica Dačić se vratio iz bolnice sa fanfarama, dok Branko Ružić poručuje da SPS treba sačuvati od dobrovoljne eutanazije
Raspiše li Vučić izbore za leto, studentski pokret i zborovi moraju biti spremni. Iskustva stečena u Kuli, Sevojnu ili Aranđelovcu su dragocena, ali ne i dovoljna. Današnji mali propusti, već sutra mogu biti fatalni. U pitanju je budućnost Srbije
Upisivanje Brenta Sadlera kao direktora medija Junajted grupe je pretposlednji korak u puzajućem davljenju kritičkih medija. Vlast to neće spasiti, ali je barem publika dobila važnu lekciju
Zašto režim nastoji da razvali Univerzitet u Beogradu? Koga i čega se boji? I kakve veze s tim ima poziv na politički dijalog?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
