Monetarni sudar

U sada već legendarnom duelu guvernera Dinkića i najistaknutijeg ekstraprofitera savremene Srbije Bogoljuba Karića potegnuto je i pitanje kome od njih dvojice priliči titula muzičara a kome muzikanta: Bogoljub je konstatovao da Dinkića zovu muzičarem zato što je guverner, dočim njega (Bogoljuba) svrstavaju među muzikante, a zašto, samo zato što je biznismen.

Nisam snimao Sudar divova naočigled Bojane Lekić, ali se sećam da je g. Karić o g. Dinkiću govorio kao o profesoru koji je načinom malo nasilnim malo prevarantskim zaseo u guvernerski ligeštul. Videlo se da profesura, nauka i guverneraj ne impresioniraju g. Karića, dapače, o tome je govorio kao o stvarima koje se ne daju uporediti sa biznisom (to i ja mislim); sve to gospodinu Kariću nije smetalo da se i sam okiti titulom akademika, ako se ne varam član Ukrajinske akademije znanosti i umjetnosti postao je u vreme kad je ta ustanova vapila za naučnicima iz inostranstva, pa je u svoje naučno i umetničko okrilje primila g. Karića i njegovu komšinicu Miru.

Bilo kako bilo, g. Karić je o sebi govorio kao personi čiji su poslovi razuđeni i takoreći nepregledni pa ne stiže ljudski ni da porazmisli o svojim bankama. Kao u igri monopola, u jednoj poslovnoj imperiji moraju da budu i banke, ali Bogoljub ima ljude plaćene i nadležne da rukovode bankama, plaća ljude da mozgaju o porezu, ako je baš došao vakat da se i to čudo plaća, ima advokate koji danonoćno većaju koga će za klevetu da tuže odmah a koga će kasnije. Iz svekolikog Karićevog nastupa videlo se da je mnogo pametnije i svrsishodnije biti poslovni čovek nego doktor ekonomije i nego guverner… Zašto je onda businessman pribegao metaforama iz muzičkog života? Tu se prvu put u narcisoidnom nastupu čoveka ogrezlog u bogatstvo i moć pojavila izvesna gorčina, g. Karić delovao je kao neko ko smatra da mu njegovo bogatstvo i slava osporavaju mesto koje bi imao u istoriji srpske muzike, dok Dinkiću puko zvanje guvernera nezasluženo podiže ugled kao sviraču i pevaču. Ispalo je, k sažaljenjiju Karićevom, da ljudi ekstraprofitera doživljavaju kao muzikanta, svrstavaju ga u problematičniju, da ne kažem baš nižu kategoriju izvođača muzičkih radova.

Zaista, šta je muzikant a šta muzičar?

Svirajući pre šest-sedam godina sa Rusima shvatio sam da oni imaju samo jednu reč za muzičara – muzykant. Kad sam Aljošu Sinjavskog (diplomirao balalajku na konzervatorijumu u Lenjingradu, studira trombon na Templ Univerzitetu u Filadelfiji) pitao je li to na ruskom pomalo posprdno, da li označava priučenog muzičara, amatera (liubitel) koji se osilio pa nastupa javno i čak inkasira tu i tamo nešto novaca, rekao mi je da muzykant nije po sebi ni vrhunski ni rđav: to je prosto osoba koja se bavi muzikom, pretežno instrumentalnom; za kompozitora Rusi imaju istu reč koju imamo i mi, oni koji pevaju su pevec i pevica, muzykant je onaj koji svira, a sama reč ravnodušna je prema tome je li neko samouk ili školovan, je li talentovan ili je šeprtlja…

Isto je bilo sa Amerikancima – osoba koja se bavi muzikom je musician; e, sad, da li od toga može da živi, to je problem te osobe, ali ne postoji (tj. ja nisam na nju naišao u mojoj muzičarskomuzikantskoj praksi) izraz koji bi označavao seoskoga muzikaša, diletanta koji se odvažio da svoje usluge naplaćuje.

Sećam se i prvog pisca koga sam upoznao u Americi. Moj kolega i učitelj pekarskog umeća Roger Blunt satima je telefonom razgovarao sa jednom devojkom dok sam ja pravio muffins, pitao sam ga šta ona radi, she is a writer, rekao je moj učitelj i drug, pitao sam je li objavila nešto, knjigu, ne, esej, ne, nešto u novinama, ne, ona još piše, odnosno nedavno je počela da piše…

Ispostavilo se da radi kao kelnerica u restoranu ispod naše pekare, ali sam razumeo da se piscem s punim pravom naziva svako ko piše, makar to spalio kad bude gotovo; pisac ne mora uopšte da bude priznat, ne mora da bude ni poznat, ne mora ni sam sebe da smatra talentovanim, ako piše, pisac je i vsjo!

Dobro to, ali ako Amerikanci govore prosto writer i musician, mi ne govorimo, mi imamo dve reči, ko bi prema tome bio muzičar a ko muzikant? Među ljudima koji se aktivno i blagopoluchno bave svirkom i pesmom reč „muzikant“ označava osobu koja je ono što bi se na engleskom označilo skilled musician, spodobu koja je ovladala zanatom, koja „zna“ muziku i koja je kadra da svira uživo, bilo na koncertu, svadbi ili u studiju.

Pre nego što ću pogledati u rečnik pokušavao sam znamenitim metodama pučke etimologije da prokljuvim kako je koja od ovih dveju reči nastala. Muzik. Ant. (Sloven iz ukrštenih reči) Muzikant/Prevarant. Muzikant/Folirant. Muzikant/Špekulant. Simulant/Zabušant. Aha, reči koje se završavaju na „ant“ označavaju moralno i stručno problematične profesije i nedolično vladanje, bravo, Ljubomire, a šta ćemo sa ovim: Projektant. Ađutant. Vojni liferant. Inkasant! Sve titula do titule! I obrnuto. Nema ničega u onom „čar“ što bi muzičaru dalo prednost nad muzikantom. Parničar. Malaričar. Uličar! Daj da vidimo šta kaže Rečnik Matice naše: MUZIČAR – 1) muzički stručnjak, muzički umetnik; 2) svirač. Dobro, a muzikant? 1)Svirač, glazbar, član orkestra. U susednoj Hrvatskoj ima još jedan izraz – muzikaš. To je 1) muzikant, 2) svirač.

Šta je brat Karić hteo da kaže? Da se u davna vremena bavio muzikom, da su mu honorari i bakšiš poslužili u prvobitnoj akumulaciji kapitala? da ga je business docnije odvojio od muzike tako da na muzičkom planu ima manje titula i manje diploma nego kad je reč o nauci? A guverner da je dobio nezasluženu titulu muzičara poradi toga što je postao budža u Narodnoj banci? Hteo sam da doznam nešto o muzičkoj arhe-karijeri braće Karić, ali se prapočeci njihovog muzičkog pregalaštva gube u mitskome, kao što se gube tolike stvari vezane za Svetu Zemlju. Pitanje je jesu li na ondašnjim svadbama, ispraćajima u JNA domaćini imali kamere kojima bi pored mladenaca, kumova, starog svata, deveruša i svekolike rodbine ovekovečili muzičke numere u izvedbi bratsko-porodične kapele.

Na BK Televiziji video sam spot u kojem se sestre Karić, dve građankice na rubu punoletstva, sestrinski terciraju, pevaju neki antifon uz pratnju svetog pravoslavnog sintisajzera. Taj snimak je preteča buduće božićne muzike koja će se, kad Srbija jednom bude stala na zdravu nogu, oriti u svim šoping-centrima, robnim kućama, pešačkim zonama (kao što se ori po vascelom zapadu koji mahnito šopinguje uz preslađene, otužne songiće o malome Isusu), ali se na osnovu devojačkog pojanja ne može rekonstruisati kako su svojedobno svirali Bogoljub i Sreten.

U špaliru ispod SKC-a nema nikakvog snimka bilo koga od Karić family, ali nema ni Dinkića guverner jeste snimio CD, ali taj CD može da se nareže samo prema potrebi i izričitoj porudžbi, e meni je potreban, biće gotov sutra u dva popodne, kupiću dakle „Monetarni udar“, a da guverneru i njegovom izdavaču ni ja ni narezivač nećemo platiti ništa. Cena guvernerovog (guvernerskog) diska je 300 dinara, ali neću stići da ga ljudski preslušam pošto ovaj tekst uskoro moram da predam uredniku. Usput sam hteo da kupim i My Way velepočitaemog Hopeless Čanka, ali prodavci vele da je borac za autonomiju Vojovodine snimio samo tu jednu ubogu stvar koja se nije nikad pojavila na Cvetnom trgu.

Shvativši da od uporedne analize muzičkih ostvarenja guvernera i ekstraprofitera neće biti ništa, sa strašću kakva krasi samo istinske neznalice bacio sam se na lingvistiku. Setio sam da je Kiš objašnjavao razliku između pisca i onoga koji prosto ima pundravce da škraba, u rečniku nađem da je pisac ecrivain (ekrive), dok za ovog drugog nađem Francuzi imaju tuštu i tmu izraza: ecrivassier, griffoneur, griboilleur, barbouilleur, ecrivailleur (ako ima neko suvišno „l“, izvinjavam se).

Mora da je u Francuskoj bila prava spisateljska pomama, dok se ukazala potreba za tolikim rečima koje bi označavale piskarala, škrabala, da vidimo jesu ili poput nas imali prišipetlje i kad je muzika u pitanju, bingo, imaju reč „musician“ kao i braća Englezi, ali imaju i jednu pežorativnu koja označava priučenog, samoukog seoskog muzikaša a piše se musicastre! Eto, nismo jedina zemlja koja kuburi sa drugorazrednim, samoukim i samozvanim svircima i pevačima!

Kako me ponese poliglotstvo, zbog njega umalo da zaboravim na svoje pobude! Šta je musicastre Bogoljub hteo da kaže? Čemu Dinkić može da zahvali što ne slovi za muzikanta? Tome što je ubrzo posle petog oktobra postao guvernant?! Rekao bih da je g. Bogoljub bio nameran da sebe označi kao osobu koja stvara živu paru, da se zato poslužio rečima iz sveta muzikanstva i muzičarenja. Keš na koji se navadio u svom umetničkom periodu ostao je njegova strast i onda kad se razvio u biznismena: novčanice koje se jednom nađu na mehu harmonike ili u utrobi gitare pripadaju vlasniku instrumenta; reklo bi se da je g. Karić dosta od te logike primenio i na novac koji je Srbadija ulagala u njegove banke… Guverneru se to nije dopalo, pred gledaocima je podučavao vlasnika banaka da novac u banci pripada ulagačima, i da nije učtivo a bogme ni zakonito gro tog novca preko Kipra vratiti u Beograd radi gradnje palata…

Bivši svirač je guverneru verovatno hteo da kaže ovo: ja sam biće prakse, ja sam svirao i za to dobijao pare, ti si se pročuo tek preko G-17 i preko Narodne banke, sloviš za muzičara, ali, ne bi se ti leba najeo od toga da se nisi zaguvernerio…

G. Karić sebe percipira kao osobu koja stvara, koja promeće i uvećava vrednost, dok na guvernera koji je vokalni solista i gitarista „Monetarnog udara“ pogleduje kao na nekoga ko se krije iza nečega što je šuplje, iza nečega što parazitira na onome što pravi svirači i uspešni biznismeni danonoćno stvaraju.

Možda „muzikant“ i „muzičar“ stoje jedan naspram drugog kao „političar“ i „politikant“? Politikant je, tako kaže Rečnik Matice srpske, čovek koji se bavi politikom ne držeći se nikakvih principa i ne birajući sredstva. Spletkar. Demagog.

Šta li je tek političar ako politikanta ovoliko nagrdiše?! Političar je „onaj koji se bavi politikom, onaj koji voli da raspravlja o politici i političkim problemima“. Tako, znači, kao i musician na engleskom, političar nije još ni zločest ni dobar, on se prosto time bavi!

Muzikant bi dakle bio muzički demagog, onaj koji biračima (biračima muzičkih numera) daje ono što oni žele da čuju, makar to bio najgrđi falš, bofl, kič i švindleraj, samo da bi se domogao njihovog novca, dok bi muzičar bio neko ko se drži nivoa i estetike po cenu da krepa od gladi! (Kako analiza koja u početku ne obećava gotovo ništa u određenom momentu dovede to takoreći naučnog saznanja!)

Tumaranje po rečnicima opasno je za svakoga, pogotovo za nekoga ko nije ni jezičar ni jezikant, pa ipak, posle ovog slaloma kroz rečnike koji se nađoše u kući, reklo bi se da je ekstraprofiter guverneru ovo pokušao da kaže: ja sam delatnik, ja stvaram, promećem i trošim, ti si prokleti profesor (možda i docent, svejedno!) koji se načinom nadasve sumnjivim domogao Narodne banke, ništa ne stvaraš, narod ti ništa ne daje dragovoljno, dočim je isti taj narod stajao u redovima da bi novac uložio kod mene! I ti sada meni kvariš raspoloženje, ne daš mi da uživam u onome što sam sa braćom i snajama stekao, a sve to samo poradi toga što sam iz moje rođene banke uzimao pare!

Kao guverner, ti si prodavac magle, kao predavač na univerzitetu takođe šibicariš sa nekim teorijama, ali fakat je da imaš te titule, i one ti pomažu da se kod ovog našeg snobovski nastrojenog stanovništva čak i kao muzičar kotiraš bolje od mene koji sam čitav Đango, kad se samo dokopam gitare.

Za koju usled činjenice da business traži celog čoveka nažalost više nemam vremena.