Predsednik Saveznog ustavnog suda
Osnovni podaci: Rođen je 24. marta 1940. godine u selu Pivnice kod Bačke Palanke. Otac Vidak bio je službenik, majka Jelena, devojačko Karapandža, domaćica. Grubači koji naseljavaju prostore oko Vrbasa poreklom su iz Crne Gore. U leksikonu Ko je ko u Srbiji ’95, izjasnio se kao Crnogorac, a u biografiji koja je na sajtu Demokratskog centra piše da je Srbin. Oženjen je Zdenkom, imaju sinove Srđana i Nenada. Služi se italijanskim, ruskim i nemačkim jezikom.
Karijera: Osnovnu školu je pohađao u Kuli i Osijeku, a gimnaziju u Vrbasu maturirao 1959. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Novom Sadu 1963. godine sa prosečnom ocenom 8,9. Poslediplomske studije je završio 1968. godine na Pravnom fakultetu u Beogradu magistarskim radom „Vanredno ublažavanje kazne“, a doktorirao na Pravnom fakultetu u Ljubljani 1973. godine disertacijom „Prenošenje krivičnih pravosudnih funkcija sa države na društvo“. Pored magistarske i doktorske disertacije, objavio i desetak knjiga i preko 80 članaka u pravnim časopisima.
Krajem 1964. godine izabran je za asistenta na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. Na tom fakultetu sada ima zvanje redovnog profesora za predmet krivično procesno pravo. Na stručnim usavršavanjima je bio u Rimu, Moskvi i Beču.
Član je i međunarodnog udruženja za krivično pravo. Bio je predsednik i član predsedništva pokrajinskog, odnosno jugoslovenskog Udruženja za kriminologiju i krivično pravo; glavni urednik, član redakcija, odnosno član saveta u nekoliko stručnih pravnih časopisa.
Dve godine je bio prodekan, a od 1979. do 1981. godine i dekan Pravnog fakulteta u Novom Sadu.
Radi i kao predavač u Školi za civilno društvo i na privatnom Fakultetu za poslovno pravo.
Za sudiju Saveznog ustavnog suda izabran je 6. septembra 2001. godine, a za v.d. predsednika suda početkom 2002.
Politička karijera: Poslanik u prvom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije (1990-1992), izabran je kao kandidat Saveza reformskih snaga za Vojvodinu i UJDI-ja.
Za saveznog ministra za ljudska prava i prava nacionalnih manjina izabran je jula 1992. godine (u vladi Milana Panića). Po demisioniranju 1993. godine, na pitanje da li bi ponovo pristao da bude ministar za ljudska prava odgovorio je: „Mislim da nema tog blaga koje bi moglo da me privuče da ponovo postanem ministar, naročito u resoru ljudskih prava. Taj ministar je neka vrsta Isusa Hrista raspetog između svoje vlade na jednoj i građana na drugoj strani.“
Po drugi put postao je savezni ministar novembra 2000. godine, u vladi Zorana Žižića, dobio je resor pravde. Ostavku je dao posle izbora za sudiju SUS-a.
Stranački angažman: Karijeru je počeo kao član RDSV-a. Reformiste je napustio i prešao u Demokratski centar, čiji je član od njegovog osnivanja 1994, sada je na funkciji potpredsednika DC-a.
Za mesto predsednika Skupštine Vojvodine njega su predlagali DSS i reformisti, pobedio je Nenad Čanak. „Drugi su pokušali da me kandiduju da bi sprečili izbor Čanka koji je, suprotno svim demokratskim načelima, oslanjajući se na kadrovsku kombinatoriku DOS-a, energično zahtevao da bude jedini kandidat. Za manje od 24 sata kandidaturu sam odbio jer sam shvatio logiku koalicione kadrovske politike“, objašnjava Grubač. „Mandat poslanika u pokrajinskoj skupštini Vojvodine vratio sam kada sam bio izabran za sudiju Saveznog ustavnog suda jer sam tako morao da postupim i po Ustavu i po zakonu.“
Otmica u Štrpcima: „Vest o otmici u Štrpcima prostrujala je kroz Vladu, bili smo nemoćni, nama je već bilo izglasano nepoverenje“, rekao je. Tvrdi da Milan Panić i Dobrica Ćosić nisu imali nikakve informacije o planiranoj otmici: „Kao neposredni svedok tih događaja mogu da garantujem da ne postoje nikakvi dokazi da su Panić i Ćosić znali za plan otmice. Siguran sam da do njih nisu doprle takve informacije. Da su oni znali za plan otmice, znao bih i ja kao tadašnji ministar za ljudska prava i sigurno je da bismo učinili sve da sprečimo zločin.“
Komentar Zakona o univerzitetu: „Da je živ Nikola Tesla, ne bi mogao da bude dekan Elektrotehničkog, ako se prethodno ne bi učlanio u jednu od dve prestižne partije.“
Pravna država: „Naša zastarela pravna regulativa slika je ranije autistične politike, izolacije naše zemlje od međunarodne zajednice i savremenih svetskih tokova i dostignuća. Našem opštem ekonomskom i moralnom propadanju doprineo je i zastareli, u suštini nepravni sistem. Ako želimo da uhvatimo korak s vremenom na početku novog veka i novog milenijuma, dužni smo da osavremenimo naše zakonodavstvo.“
Zakonopisci: „Čovek pritisnut emocijama ne sme da pristupi pisanju zakona. Njih treba donositi hladne glave i samo pod uticajem razuma.“
Da li treba smanjiti cezaristička ovlašćenja predsednika Srbije: „Nisu uvek najvažnija ovlašćenja nego i to ko ih koristi. Jer, naslednik bivšeg predsednika Srbije, iako s istim ovlašćenjima, ima sasvim drukčiju političku ulogu u Srbiji od njegovog prethodnika.“
Po čemu će biti zapamćen: Kao savezni ministar pravde dostavio je Okružnom sudu u Beogradu zahtev suda u Hagu za izručenje bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića, a sve po Uredbi vlade o saradnji s Tribunalom u Hagu. Objasnio je: „Obaveza postoji i morala se ispuniti i bez ikakvih propisa, ali bi u tom slučaju došlo do problema u unutrašnjem pravnom poretku. Mi koji želimo da gradimo pravnu državu želeli smo da izbegnemo te probleme i morali da definišemo nekakvu proceduru po kojoj će se preuzete državne obaveze ispunjavati.“ Kasnije je ta uredba proglašena neustavnom.
Manje od dva dana blokade – toliko je vremena bilo potrebno da se uvidi koliko je javni medijski servis slab i nemoćan, kako spolja tako i iznutra. U trenutku pisanja ovog teksta, osmi je dan blokade, a šesti kako RTS ne emituje svoj program. Izgleda i da se suočavaju sa štrajkom unutar kuće. A suština blokade RTS-a nije u onome što objavljuje, nego u onome što prećutkuje
U mesecima nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu plamen pobune proširio se po celoj Srbiji. Prvi protesti krenuli su u Novom Sadu odmah nakon tragedije. Vlast je odgovorila hapšenjima, kordonima policije i zastrašivanjem, ali umesto smirivanja demonstranata usledili su novi protesti
Rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić mesecima je na meti najviših državnih funkcionera i režimskih tabloida, koji ga označavaju kao podmuklog podstrekivača studentskih protesta, oportunistu, “lice zla” i “vođu zločinačke hobotnice”. Kako i zbog čega je jedan rektor postao “državni neprijatelj broj jedan”
“Stojim u kordonu, a moja ćerka mi viče ‘av, av, ubice’. Kako da postupim? Da mi narede – bacio bih pendrek i pancir i stao na stranu svog deteta”, kaže za “Vreme” policajac sa juga Srbije koji po potrebi radi u Policijskoj brigadi Beograd
Nedavno formiranje vlade Đure Macuta jeste deo režimske osvete i cinizma. Najviše se to vidi po “crnoj trojci” novih ministara postavljenih da se obračunaju sa delovima društva koji su predvodnici i simboli velikog višemesečnog bunta, čiji je povod bio pad nadstrešnice u Novom Sadu koji je odneo 16 ljudskih života. Treba rasturiti prosvetu, univerzitete, nepoćudne medije i delove pravosuđa koji odbijaju da slušaju naredbe, što javno, saopštenjima, što krijući se iza zakonskih procedura. Za to su izabrani oni koji neće imati problem da urade sve što im se kaže, pa i da pojačaju naredbe svojim invencijama
Ko to pominje vanredne izbore kad rejting stranke na vlasti pada, a po svim istraživanjima Vučić nije najvažniji politički faktor u zemlji, već su to studenti?
Brutalno pendrečenje studenata i građana u Novom Sadu pokazuje da je režim ne samo spreman na osvetu – nego je već i sprovodi
Ako se u stvarnosti naruši princip ravnoteže - onako kako je nesposobni režim narušio odnos između betonskih elemenata na novosadskoj Železničkoj stanici – stvarnost će se ponašati kao nadstrešnica: otkazaće poslušnost
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
