Molerska posla

Dugačkom nizu velikih građevinskih uspeha vlada Srbije dodala još jedan – posle 40 godina od kako je gradnja započeta, železnička stanica „Beograd–centar“, široj javnosti poznata pod pseudonimom Prokop, svečano je puštena u rad u prisustvu brojnih zvanica među kojima nije bio i Milutin Mrkonjić. Nije pozvan, iako je u realizaciji tog projekta učestvovao od samog početka, prvo kao jedan od inženjera u Birou za studije i projektovanje železnica i rukovodilac Sektora za projektovanje, zatim kao direktor CIP-

-a koji je projekat razvijao, potom kao direktor Republičke direkcije za izgradnju, pa kao ministar za infrastrukturu u vladi Mirka Cvetkovića i ministar saobraćaja u vladi Ivice Dačića.

Upitan da prokomentariše svoje odsustvo, rekao je da ne bi došao i da je pozivnicu dobio, jer on „otvara nove projekte, a ne one ofarbane i sveže okrečene“. Na ovu izjavu reagovala je ministarka za građevinarstvo, saobraćaja i infrastrukture konstatacijom da je mogao i on da ga prekreči, ali da nije jer je bio okupiran organizacijom „raznih koncerata“. Mnoštvo otrovnih strelica je tad razmenjeno, što je dodatno zateglo već dobrano napete odnose između koalicionih partnera u „najboljoj vladi u novijoj istoriji Srbije“.

„Vodio sam pre neki dan Anu Bekutu tamo, nije verovala da ne može da se siđe dole. Za dva sata koliko smo tamo proveli, nijednog putnika nismo videli. Kažu ‘završeno’, a nema stanične zgrade, nema pristupnih saobraćajnica, nema ljudi… Daleko je to od završenog“, kaže Mrkonjić na početku razgovora za „Vreme“.

„VREME„: Bilo je reči o tome na otvaranju, da je ostalo samo još dva koloseka, stanična zgrada, prilazni putevi, da je tender raspisan i da će to „samo još“ biti izgrađeno u sledećih godinu dana.

MILUTIN MRKONJIĆ: Jeste, samo to. U sam Prokop je neophodno da se uloži još najmanje 160 miliona evra: 80 miliona za saobraćajnice – transferzala jedna, transferzala druga, transferzala treća i tako dalje i za staničnu zgradu još toliko. Veliki projekat ne može malo da košta: od 1971. godine, kada je doneta odluka da se uđe u realizaciju Beogradskog čvora pa do danas u njega je uloženo oko milijardu evra. Dosad je završeno oko 95 odsto planiranih radova. Ostalo je pet odsto i to: deo u Prokopu i deo u još dva objekta Železničke putničke stanice „Zemun“ i „Kijevo“. Neka me isprave oni koji misle da bolje znaju od mene. Možda se dešavalo nešto ove tri godine, a da ja ne znam. Kad je krenuo onaj Bal na vodi, kako se ono zove, Vučić me je pozvao, jedini put otkako nisam ministar, da ga podržim jer se struka pobunila, velika se galama digla. Upozorio sam ga da je samo oslobađanje Savskog amfiteatra uslovljeno sa milijardom evra. I on je pao sa stolice. Rekao je: „Mrko, mi imamo 300.“ Kažem odlično, ali vodi računa da moraš da premestiš autobusku stanicu koja je takođe pola milijarde i moraš da završiš metro. Da bi sve to moglo da se završi, tebi treba milijarda da bi mogao da se oslobodi i koristi prostor stare stanice. Ti možeš da nabodeš dva solitera tamo, ali to je čir. Kaže on: „Znam, ali da iskoristim tih 300 miliona znači na brzinu da imamo to“, a ja njemu: „Dobro, ali prvo završi Prokop“.

Pa poslušao je: stanica je otvorena, vozovi dolaze…

Vozovi su dolazili i do sada.

Jeste, dolazili su, ali više nije goli beton dole, sa strane i odozgo: sad je popločano, osvetljeno.

Šta, bre, mermer!? Nema putnika! Sve što je od značaja urađeno je pre njih. Šta su uradili? Ništa, samo su okrečili. Njihov problem je što misle da svet sa njima počinje, da niko pre njih ništa nije radio.

Pogotovo „bivši režim„.

Najveći podsticaj završetku svih radova na infrastrukturnim projektima bio je između 2008. i 2012. godine: ta vlada je nastavila realizaciju svih infrastrukturnih projekata koji su prekinuti posle 5. oktobra, štaviše – u koalicioni sporazum tadašnjih činioca te vlade, SPS, DS i URS ugrađen je zaključak da je prva i najvažnija stvar realizacija infrastrukturnih projekata na koridoru 10 i 11. Odmah iza toga je formiran Nacionalni savez za infrastrukturu na čelu sa predsednikom države, pristupilo se pripremnim radnjama, pre svega za putni koridor 10, pa onda železnički koridor 10 na kome je upravo Prokop bio najslabija tačka i počela je realizacija tih projekata. Usvojen je master plan u kome su precizirani prioriteti u drumskom saobraćaju – završetak koridora 10, tad je bilo još 330 kilometara auto-puta, pa koridor 11, zatim transferzala između Pojata, Kraljeva i Kontromana, u železničkom saobraćaju takođe koridor 10, gde je „broj 1“ bio Beogradski čvor, pa železnički koridor 11, pruga Valjevo–Loznica… To su bili prioriteti i Vlada je to utvrdila, Nacionalni savet je to utvrdio i počela je realizacija. Prvi projekat koji je ušao u realizaciju bio je koridor 10. Završeni su svi idejni i glavni projekti, obezbeđena sredstva milijardu i 500 miliona evra, završena eksproprijacija, raspisani tenderi, počela realizacija… Otvoreni su radovi na svim ostalim deonicama koje se sada završavaju. Rok završetka svih tih deonica je 2016. godina. Hoću da kažem da su Dačićeva vlada i ova sad samo nastavile ono što smo mi započeli: sve početne radnje obavila je Vlada 2008-2012 – završeni su projekti na svim deonicama na koridoru 11, izabrana najlakša deonica za realizaciju i obezbeđena su sredstva za izgradnju deonice od Ljiga do Preljine. Ta deonica je gotova.

Ona deonica za koju ministarka Zorana Mihajlović kaže da vodi od njive do njive?

Krak kod Lajkovca je završen, a njima je ostalo samo da završe krak kod Uba. Ja nisam ministar, evo, četvrta godina, što nisu završili to? Uostalom, deonica od Ljiga do Preljine je na isti način od njive do njive. Sem te deonice od Ljiga do Preljine ništa drugo ova vlada nije uradila. Ove deonice između nije ni započela. Uostalom, vlada Mirka Cvetkovića je zacrtala koridor 11 koji nije postojao kao takav, to je moja ideja. U tu svrhu obezbeđen je ruski kredit. Zašto ruski? Zato što su Evropska investiciona banka i Evropska banka za obnovu i razvoj dve najpovoljnije banke za investicione kredite, ali oni investiraju samo u projekte od njihovog značaja i od značaja za Evropu, to je znači koridor 10. Koridor 11 nije od značaja za Evropu i zato Velja Ilić nije dobio pare. Zato pare od tih banaka ne mogu da dođu i mi smo morali da tražimo pare komercijalnih banaka iz sveta. Tako su došli Kinezi, mi smo znači doveli Kineze. Prvo na most preko Dunava, pa onda i na ove ostale projekte koji se sada rade. Osnovna greška je u tome što su oni sklonili sve ljude koji su sa mnom radili kao pomoćnici i nema ko da im kaže, a mene ne pitaju, nego se hvale ruskim kreditom. Prvi projekat koji je rađen je završetak dela Beogradskog čvora, pruga Beograd–Pančevo, pa Valjevo–Loznica, remont pruge Beograd–Bar na delu kroz Srbiju. To su projekti u koje smo uložili novac od ruskih kredita. Ovi ništa novo nisu počeli, nijedan nov projekat nije otvoren. Sve su to stari projekti koji su definisani još 2008. godine. Ponavljam: ta vlada je završila kompletnu pripremu, završila je sve idejne i glavne projekte, ta vlada je završila eksproprijaciju koja je odnosila veliki deo sredstava koridora 10 i ta vlada je obezbedila sredstva za izgradnju celog koridora 10 od milijardu i pet stotina miliona evra kod dve evropske i jedne svetske banke i počela realizaciju. Od 330 kilometara nedostajućih na koridoru 10, negde polu auto-puta, negde auto-puta u punom profilu, izgrađeno je 200 kilometara u mandatu te vlade, 130 kilometara ostalo je da završava vlada koju je vodio Dačić ili ova sada koju vodi Vučić, i to je najvažnija stvar, da se ti poslovi nastavljaju dalje i da se završe. Dakle, jedan kontinuitet od 2008. godine do danas postoji i to je bilo najvažnije, ali presudnu ulogu je odigrala ona vlada i to zahvaljujući Socijalistima koji su bili u njoj. To moramo da kažemo. Druga stvar je bila organizacija. Pošto je javno preduzeće Putevi bilo opterećeno kreditima pa nije moglo više da se zadužuje, mi smo formirali novo preduzeće koridori Srbije i to preduzeće je preuzelo organizaciju i realizaciju projekata na koridorima. U putnoj privredi nadležni za izgradnju su Putevi Srbije i Koridori, u železničkom saobraćaju to su Železnice Srbije, pošto nema drugih preduzeća, oni su dužni da to urade, u avio saobraćaju to je JAT, u vodnom saobraćaju to je JRB i tačka. To su preduzeća koja rade i grade, a ministarstva vrše upravni nadzor. To Zorana Mihajlović ne razume.

Da se vratimo na Prokop.

‘Ajde da se vratimo na period 2008-2012. godine: vlada je donela zaključak da se uđe u završetak radova na Beogradskom železničkom čvoru, odnosno da se najzad završi stanica Prokop, da se dovrše dve loko-tehničko/putničke stanice „Kijevo“ i „Zemun“ i izradi jedna loko-teretna stanica. Ukupna vrednost radova trebalo je da bude negde 200 do 250 miliona evra. Naravno, dve evropske i jedna svetska banka nisu htele da daju kredite za objekat koji je u gradnji toliko dugo godina, pa smo morali da idemo na komercijalne kredite država. Tako smo došli do Kuvajta, s kojima smo dogovorili jednu od faza, upravo ovu koja je sada završena, reda oko 25 miliona i da ulože još 80 miliona za završetak Prokopa, a da grad za saobraćajnice o kojima sada govorimo uloži dodatnih 80 miliona. Postoji Ugovor između Republike i Grada koji su potpisali Mirko Cvetković i Dragan Đilas u kome piše ko šta treba da uradi i od kojih para. Dakle, ukupno je trebalo da se uloži nekih 160/180 miliona evra u završetak Prokopa, a mislim da je i danas toliko potrebno. Ja sam pisao projektne zadatke pa ne mogu sad da budem protiv. I nisam protiv: samo treba da se radovi nastave, da se izgrade saobraćajnice, da se zaokruži tehnološka celina vezana za stanicu Prokop. Ako država nema para, može da se ide i na druge tipove finansiranja. Na primer, ono javno-privatno partnerstvo, ili koncesije, ili nešto treće. Evo ideje: neka prodaju tu ploču iznad stanice za 100 miliona i taj neko onda može da im završi staničnu zgradu. Velja je to pokušao, neka njega pitaju.

Kako god, dobro je da se nešto radi.

Naravno da je dobro da se radi, ali važno je da znamo šta. Tu nastaje problem – oni ne znaju šta treba da rade.

Kako ne znaju? A „brza pruga“ Beograd–Budimpešta? Zar vas ne raduje da će da se realizuje projekat za koji ste se i vi toliko zalagali?

To mu dođe kao fatamorgana. Dobro je da se o tome razgovara, videćemo dokle će doći, ali, koliko znam, još nema projekta. Nema ko to da uradi, to je najveći problem. Inače, obaveza države Srbije kao buduće članice Evropske unije, prema sporazumima sa Evropskom komisijom o saobraćaju koji su dosad potpisni, jeste da magistralna pruga kroz našu zemlju na koridoru 10 od Zagreba prema Beogradu i od Subotice prema Beogradu i dole ka Nišu, Dimitrovgradu i Skoplju mora da bude projektovana tako da bude dvokolosečna, elektrificirana, da bude za mešoviti saobraćaj. To je naša obaveza: da svi poslovi koji se vrše na magistrali u ovim ili narednim godinama moraju da zadovolje te uslove. Dakle, sve ono što se radi i gradi mora da bude za tih 250 kilometara na sat, a ne za 160 kako se sad govori. To je naša obaveza prema važećim dokumentima, a sad – šta ćemo da uradimo, to ostavljam vladi da o tome razmišlja. Ta dokumenta koja su usvojena u Evropi su zakon i za nas. Sve to piše u master planu i u ostalim pratećim dokumentima. Prema tome, nek se ne igraju.