Moji dani sa Jovankom Broz

Osim dva toma Novih priloga za biografiju J.B. Tita u vitrini za knjige u kabinetu beogradskog advokata Tome File, ništa u ovom prostoru ne upućuje ni na kakvu vezu između Jovanke Broz i advokatske kancelarije koja je Titovu udovicu zastupala od 1980. godine do nedavno. Luksuzan nameštaj, kolekcija starog oružja, bista Filote File, advokatovog oca osnivača ove kancelarije, i gipsani reljef boginje Pravde pred vratima kancelarije u strogom centru Beograda, asociraju na dugu advokatsku tradiciju i veliko materijalno bogatstvo. Toma Fila u razgovoru za „Vreme“ ne skriva ni jedno ni drugo. „Vidite, ja sam tokom svog života radio i zaradio neku penziju. Toliko sam bogat da nemam pojma kolika je ta penzija koju dobijam, ali na nju niko ne može da mi oduzme pravo. Isto pravo bi trebalo da ima i Jovanka Broz i to ne bi smeo da joj ospori niko“, kaže Fila o slučaju svoje doskorašnje klijentkinje. Nakon tri decenije, koliko je prošlo otkako je udovica Josipa Broza, Jovanka, prvi put ušla u advokatsku kancelariju „Fila“ i zatražila pomoć, Toma Fila više nije njen pravni zastupnik. Ovih dana po medijima se pojavljuju različite spekulacije o tome zašto je došlo do prekida saradnje. Sudeći po onome što Fila kaže, postoje dva razloga: sukob interesa i – umor:

„Nakon reforme pravosuđa, u slučaju Jovanke Broz došao je nov sudija. U međuvremenu, mene stiže umor, imam 69 godina i gubim entuzijazam. Ja sam voleo da radim svoj posao, ali sud me više ne interesuje. Prihvatio sam da budem savetnik za pravna pitanja ministra Ivice Dačića u Vladi, a ne u MUP-u. Sudija smatra da moje punomoćje ne vredi, jer sam u sukobu interesa. Zašto sam ja u sukobu interesa? Kaže, ja sam u Vladi, a Vlada je tužena. To nije tačno, niko nije tužen, nema tužbe, mi tražimo ostavinsku raspravu. Međutim, od Advokatske komore sam tražio da utvrdi da ja ipak jesam u sukobu interesa. U sukobu interesa je onaj koji odlučuje nešto u Vladi. Ja sam savetnik, ne odlučujem ništa. Po mišljenju Komisije za utvrđivanje sukoba interesa, ja u sukobu interesa nisam, ali smatram da ipak mogu da upotrebim svoj uticaj. Formalno nisam, ali praktično mislim da jesam i zato više ne zastupam Jovanku Broz.“

„VREME„: Kako je počela saradnja između Jovanke Broz i vaše advokatske kancelarije?

TOMA FILA: Tamo negde 1980. godine, posle Titove smrti, jednog dana Jovanka se pojavila na našim vratima. Najavila se pre toga, ali nije došla na vrata kancelarije, nego na vrata stana, koji je sa druge strane ove zgrade. Tamo smo je primili, jer ljude tog ranga nikada ne primamo u kancelariji. Rekla je da joj je Tito kazao da se, ako ikada bude bilo problema, obrati mom ocu, jer se „File ne plaše nikoga“. Onda je počela saradnja između mog oca i nje. Međutim, problem je bio u tome što je tata već bio bolestan. Tada smo pokušavali da njen problem rešimo politički jer on i jeste bio političke prirode. Danas su druga vremena, njen problem je zakonski i treba da se rešava na sudu. Međutim, u to vreme problem je bio politički, delikatan i opasan po život. U to vreme je Jovanka bila potpuno izolovana. Kontakt s njom smo imali samo mi, i to je dugo bilo tako. Čak i njena porodica, sestre, nije smela ili htela da dođe, kod Jovanke, a da ne pričamo o advokatima ili političarima. To je jedini poznat predmet, na kom sam radio trideset godina, a da nijedan advokat nije pokušao da se ubaci. Na primer, u slučaju Slobodana Miloševića, posle mesec dana, pojavilo se trista vizitkarata advokata zainteresovanih da ga zastupaju.

Ona je uvek ostavljala utisak prave gospođe, iako to po poreklu nije, ali po držanju je to svakako. I moj otac je izgledao tako, za razliku od mene. Došla je sa stavom da je na silu lišena prvo svog muža, od kog su je na silu odvojili, da je to saznala tako što ju je tadašnji savezni ministar policije obavestio u čamcu kojim je išla iz Pule za Brione, da je vreme da se s njom, „ličkom kučkom“, razračunaju. Više Tita nikad nije videla. One priče Joške Broza da je dolazila dok je on bio bolestan, da je htela da ga vidi, nisu tačne. Nikada ga više videla nije, osim na dan sahrane. Iz razgovora sa onima koji su bili oko njega, znam da su imali zadatak da joj onemoguće bilo kakav fizički kontakt sa Titom. Zašto? Zato što su se plašili da će ga „obrlatiti“, ako tako smem da kažem.

Dugo sam razmišljao slušajući razne verzije o tome zašto je do toga došlo. Verzije koje su puštane iz Državne bezbednosti, govorile su čak i o tome da je ona pokušavala da ga ubije, da je tukla ađutante, gađala peglom nekog generala, strašne stvari. Plasirane su priče da mu je ugrožavala život, da mu nije davala lekove, da ga je pogrešno hranila… Ja mislim da je posredi bila druga priča. Prvo, Tito je već bio biološki dosta oronuo. Nad mnogim stvarima – i po njenom iskazu – je već gubio kontrolu. Ta grupa koju je ona direktno prozvala za to što su je odvojili od Tita, nametala mu se. To su bili Nikola Ljubičić, Stane Dolanc, cela jedna garnitura iz Bosne, a uz njih su išli Edvard Kardelj, Lazar Kuliševski, koji je tvrdio kako Jovanka Titu preuzima primat. Grdne sujete su tu radile.

Konačno, ono što sam zaključio, ne na bazi njenih iskaza, nego analizom situacije, definitivno, jedini nekontrolisan pristup Titu, u koji ova grupa nije imala uvid, imala je Jovanka. Nisu mogli da je uvedu u red da Titu govori samo ono što oni žele, jer su oni njega pred kraj života lagali, pričali mu samo lepo i fino, a radili šta su hteli, naročito posle 1972, što je rezultiralo Ustavom iz 1974, koji je bio osnova za raspad Jugoslavije. Prikrivali su informacije od njega i pričali mu bajke, a kod nje to nije moglo da prođe. Tvrdili su da ona ima nameru da izvrši puč u saradnji sa ličkim generalima, pa da bude kao Indira Gandi ili Sirimavo Bandaranaike. Treba imati u vidu kvalifikacije i sposobnosti Jovanke Broz, pa shvatiti koliko je to daleko od pameti.

Jovanku je prvo zastupao vaš otac, Filota Fila, a onda ste slučaj preuzeli vi. S obzirom na situaciju u kojoj se nalazila, koliko je bilo teško da zadobijete njeno poverenje?

Od nje su svi bežali. Pitanje je koliko je ona imala poverenja u bilo koga, pa i u mene. Moj otac je umro 1983. pred sastanak sa Mikom Špiljakom na kom je, navodno, trebalo to njeno pitanje da se reši politički. Došla je kod mene i pitala me da li želim da nastavim ovo. Pitala je: „Koliko ja vama mogu da verujem, druže Fila?“ U tom momentu je ušla moja majka da unese kafu, a za njom i moja supruga. Odgovorio sam: „Vidite ovu ženu? To je moja majka, to je moja cena. Za njenu glavu daću vašu.“ Tu mi se supruga malo uvredila, pa sam joj rekao: „Vidi, žena ima mnogo, a majka je jedna.“

Koliki je, po vašem mišljenju, bio realan uticaj Jovanke Broz na Tita?

Ja sam u braku 39 godina i bio bih jako srećan da me žena voli onoliko koliko je ona volela Tita. Ne znam da li je to kod nje neki viši oblik zahvalnosti ili nešto slično, ali volela ga je ludački. Ona i sad govori o njemu sa ogromnim divljenjem. Te priče o Jovankinom uticaju na Tita su prenaduvane.

Dakle, ta grupa je pokušavala nju da ukloni, a njeno mišljenje je da su u stvari oni hteli da preuzmu vlast i marginalizuju njega. A ja, znajući lično Dolanca, a malo manje poznajući i ove druge, znam da su to sve bili mali titići, kumrovačko leglo. Jednom sam rekao da su nakot, to je uvredljivo, a sada kažem leglo, možda je to manje uvredljivo. Svako od njih je hteo da imitira Tita, ona je to uviđala i davala mu informacije u vezi s tim. Osim toga, ona mu je služila i kao telohranitelj, jer ona je faktički poslednji čovek u nizu koji je imao zadatak da štiti Tita. Zatim, Tito joj je poveravao određena dokumenta koja je ona držala u sefu. To su bila dokumenta od izuzetnog značaja.

Kažete da je prvih dvadeset godina vašeg rada na slučaju Jovanke Broz njen problem morao da bude rešavan politički, a da je on danas zakonski. Šta znači to da ste slučaj rešavali politički?

Ja sam godinama dobijao pitanja od novinara, koji su od Jovanke hteli odgovore, ali nije se javljao niko ko je mogao da joj pomogne. Bilo je onih koji su hteli, ali nisu mogli. Strah je bio veliki. Međutim, sve je počelo da se menja posle pada Miloševića. Pre toga, bili smo ona i ja sami, a i retko smo se viđali jer se ništa nije dešavalo, nije bilo nikakvih pomaka. Iskoristio sam svoje znanje i ugled da 2000. godine oborim onaj prokleti „lex Jovanka“, zakon koji je donela Savezna skupština i kojim se sva Titova imovina proglašava društvenom. Od 2001, od demokratskih promena, ušli smo u drugi problem. Do 2001, postojali su tajni Službeni listovi u kojima su objavljivani podaci koje javnost nije trebalo da vidi. Između ostalog, tu je stajalo da Tito nikada nije imao platu, što nije tačno, čak je i dečji dodatak primao za Mišu, imam dokumenta o tome. Osporavali su mu i stanarsko pravo. Ispade na kraju da je Tito bio jedini čovek u SFRJ koji nije imao ostvareno stanarsko pravo. Jovanka i danas živi u vili u koju je smeštena bez ikakvog dokumenta, bez ikakvog osnova. Onda je došao Fadil Hodža, pa mi ispričao da Tito nije imao ni platu. Kaže: „Mi smo ga izdržavali.“ To je nešto najuvredljivije što sam čuo. Hoću da vam kažem, ja nikoga od onih koje sam zastupao nisam upoznao dok je bio u dobroj situaciji. Sve sam ih upoznao tek kad bi zapali u problem. I Miloševića sam upoznao tri nedelje pre nego što je izručen Haškom tribunalu. A znam da sam zbog Jovanke bio prisluškivan. Bilo je i pretnji, izrečenih i direktno i indirektno. Međutim, najlepše mi je bilo kada mi se javio jedan visoki rukovodilac u SFRJ. Ponudili su mi hiljadu dolara po stranici za Jovankinu autobiografiju, koja je trebalo da bude objavljena u Nemačkoj. Ispričam to Jovanki, kad je došla kod mene, a ona će na to: „Pa šta mislite, druže Fila, pa nemojte…“ Kažem joj: „Jovanka, kad bih ja rekao ‘da’, vi i ja ne bismo do ovih vrata stigli.“ Bili smo ozvučeni sa svih strana, čak i u liftu. Onda je zazvonio telefon i zove me taj visoki funkcioner i kaže: „Tomo, ja se nadam da si pametan.“ Kažem mu da jesam, a on kaže: „Dobro“, i spusti slušalicu. Pa volim i ja svoju glavu.

Jeste li u to vreme imali nečiju pomoć?

Koristio sam svoje veze, a i svoje poreklo. U vreme kad su Makedonci bili na vlasti, taj deo rukovodstva SFRJ mi je mnogo pomagao. Pravobranilac i savezni ministar pravde su bili iz Bitolja, gde sam i ja rođen. Nisu Cincari, nego baš Makedonci, ali svejedno. Vlado Kambovski, poslednji savezni ministar pravde, uspeo je da izdejstvuje u Vladi da se donese odluka kojom se Jovanki dodeljuje plata predsednika Savezne skupštine. Tako je ostalo sve dok to nije izmenjeno zahvaljujući Rasimu Ljajiću. Primanja koja sam izdejstvovao preko Kambovskog, njoj su dostavljana tako što joj je jedan vojnik dolazio na vrata i donosio joj pare. Niti joj je tražio da bilo šta potpiše, niti ima bilo kog dokaza i osnova da ona na te pare ima pravo. Baš kao što ni danas nema nikakvog pravnog osnova, osim odluke Vlade.

Nedavno ste izjavili da bi, bez obzira na sve nedoumice i nepoznanice koje postoje oko situacije u kojoj se nalazi Jovanka Broz, sud mogao vrlo lako da reši njen slučaj.

Njeni problemi se mogu podeliti u nekoliko grupa. Jedno su statusna pitanja. Uzeta su joj lična karta i pasoš. Nikad nije imala rešeno penziono i stambeno pitanje, što spada u lična prava, a tu je i imovinsko pravo jer njoj treba da se vrati ono što je lično njeno, što ne ulazi u ostavinu. Od svega toga rešeno je samo pitanje lične karte i pasoša. Ličnu kartu je rešio Rasim Ljajić, a pasoš sam rešio ja sa Ivicom Dačićem. Uz to sam rešio još nešto. Ona se požalila jednom od policajaca, pa je taj došao kod mene, da može kad bude htela da dobije vozilo sa vozačem, baštovana i jednu ženu da joj pomaže u kući. To sam sredio kad sam već prestao da je zastupam, kao savetnik u MUP-u. Ona me čak pitala ko mi je rekao da to radim.

Međutim, njeno pravo na penziju nije rešeno, a o stambenom pravu da ne govorim. Bez ikakvog rešenja živi u kući koja je vlasništvo Republike Srbije. Kuća je u lošem stanju, krpljena je jedno deset puta, svaki put kad je trebalo intervenisao sam, ali to je sve krpljeno, nije popravljano. Ostaje pitanje imovinskih prava. Prvo su tvrdili da je Tito zaveštao svu svoju imovinu narodu. Tu postoji zakon. Samo u neposrednoj smrtnoj opasnosti, usmena izjava može da bude dokaz, ali ne ako je data onom kome se sve ostavlja. Toga nije bilo. Dalje, ima još pravnih problema. Mi nemamo institut ležećeg nasleđa. To znači da ne postoji situacija u kojoj se za nešto ne zna čije je. Mi imamo pravnu pretpostavku da je u momentu smrti pokojnikova imovina raspoređena, da nema ni sekunde praznog hoda u kom se ne zna čija je. Odmah se zna da je nečije, a kada će se utvrditi imena naslednika i srazmere nasledstva, to je drugo pitanje. Jovankina imovinska prava morate da podelite na sledeće delove: ličnu imovinu, bračnu tekovinu i ono što je nasleđeno. To što se nasleđuje, ona deli sa drugim naslednicima. Ostalo je njeno. U početku sam imao ideju da se odreknemo bračne tekovine, samo da se pomerimo s mrtve tačke. Onda su nam pokazali spisak i rekli nam da je partijsko-državna komisija koja je formirana kad je Tito umro, izvršila popis svih stvari koje imaju veze sa Titom. Tada su napravljena ona famozna četiri spiska. Tri spiska sačinjavala su popis stvari koje bi, po njima, trebalo da naslede Jovanka i Titovi sinovi Miša i Žarko. To su bili smešni spiskovi prema kojima je Jovanka, recimo, trebalo da nasledi od Tita svoje haljine. Miši Brozu, na primer, zapale su Jovankine haljine, ženski vezovi i štošta drugo što se tretiralo kao Titova zaostavština. Treći spisak je Žarkov i sličan je ovima. Za četvrti spisak, kad sam tražio da ga vidim, rečeno mi je da ne mogu da ga nađu. Onda su doneli tzv. „lex Jovanka“. U tom zakonu je stajalo da četvrti spisak predstavlja imovinu koja je poverena Titu za života i da se to oduzima. Odmah nakon toga sud donosi rešenje kojim se utvrđuju naslednici, njih troje, svakome se dodeljuje po jedan od ona tri spiska, a ovaj četvrti postaje bespredmetan.

Konačno, 2000. godine uspeo sam da dokažem da je taj zakon neustavan, da otima nešto što niko nije video, da proglašava ličnu imovinu za društvenu. Tada je zakon poništen, čime je stvar vraćena na 1983. godinu, kada je sve počelo. U jednom momentu, meni je sud rekao da se ništa ne zna o četvrtom spisku, pa bi bilo dobro ako bismo mi mogli da ga rekonstruišemo. Jovanka i ja smo seli i radili danima, pa smo napravili podugačak spisak njenih ličnih stvari, koje traži nazad. Poslali smo to u sud, ali sam i dalje pokušavao da dobijem taj četvrti spisak. Kažu mi: nema Tito ništa, a onda odjednom – izložba Titovih satova.

Konačno, setim se da je poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić bio moj pripravnik, pa mu se javim. Napišem zahtev Muzeju „25. maj“, odmah su me pozvali i doneli mi jedno 40 debljih knjiga u kojima su uredno popisane stvari koje je Tito dobijao kao poklone. Za to je Jovanka rekla da je se ne tiče. Onda smo poslali zahtev Istorijskom arhivu. Njihov direktor se javi meni i kaže da sam ga oklevetao jer tvrdim da mi ne da četvrti spisak. Kaže, stoji obaveza tajnosti trideset godina. Opet pozovem Šabića, Šabić arhiv, arhiv odgovori da hoće da dâ spisak, ali ako sud odobri. Odem na sud, sud nema kud nego izda zahtev da arhiv pošalje spisak. Međutim, onda je došlo do reforme sudstva i novi sudija je proglasio moje punomoćje nevažećim.

Osim problema koje ste imali sa političkim i sudskim strukturama, da li je tokom trideset godina bilo poteškoća sa Jovankom Broz?

Najteži deo posla jeste da se slučaj Jovanke Broz dovede u pravni tok. Problem je i što ona ne otvara vrata nikome, dva puta je dolazio kurir da joj uruči poziv, nije je našao. Onda sam je zvao telefonom, pa smo se malo sukobili i oko toga. Morao sam da joj objasnim da njen problem mora da se reši pravnim putem i da prestane više da ide samo političkim putem. Sada su prvi put stvoreni uslovi da se njeno pitanje pravno reši. Rasim Ljajić je prvi prihvatio da joj pomogne, rešio problem lične karte, grejanja i tako dalje, ali to njoj nimalo nije povratilo poverenje u državne organe i u sistem.

Drugo, Rasim Ljajić, koji je moj prijatelj, kaže mi da su dokazali da je odnela 79 koleta kad je izbačena iz kuće, a meni rekla da je odnela samo posteljinu i tašnu. U političkom smislu, ona je fokusirala nekoliko ljudi: Stane Dolanc, Nikola Ljubičić, Ratko Dugonjić, Milka Planinc. Napadala je Ranka Bugarčića, koji je bio direktor Muzeja istorije Jugoslavije i koji je zaista sakrio da su spiskovi kod njega i tvrdio da joj je sve njeno vraćeno. Onda je Ognjena Grkovića, sekretara Nikole Ljubičića, napadala da joj je pretio, on tvrdi da to nije istina i da joj je dato tih 79 koleta. Ona od mene traži da ih sada krivično gonim. Pokušao sam da joj objasnim da postoji nešto što se zove zastarelost krivičnog dela. Rekao sam joj: „Da su vas ubili 1980. godine, i to bi dosad zastarelo.“ Ona insistira da ih tužimo i misli da može političkim putem i dalje. I sad, pošto sam u Vladi, stižu i dalje njena pisma, ja sam rekao da u to više neću da se mešam.

Kad je utvrđeno da sam u sukobu interesa, predložio sam joj drugog advokata iz moje kancelarije, rekla mi je da ne želi i angažovala advokaticu iz Grocke, koju je našla preko rođaka. Verujem da njen slučaj može lako da se reši, samo ako hoće. Za to je potrebna ekipa advokata, i to dobrih advokata, a ja živaca nemam. I drugo, sa njom sam radio besplatno. Dosad je moglo besplatno, ali sada je njen slučaj stigao do faze kad su potrebne pare.

foto: tanjug

foto: reuters