Moj Klub književnika

Čini mi se da sam najstariji gost Kluba književnika, u kome jedem evo već duže od 70 godina. O njegovim slavnim posetiocima postoji na stotine zapisa, zbog toga o njima neću reći ništa novo, ali o samom istorijatu te neobične beogradske institucije malo toga zapisanog sam pronašao, pa beležim čega se lično sećam ili što su mi drugi svedoci vremena ispričali.

Zgrada na, po mnogo čemu, prilično slavnoj adresi Francuska 7 doživela je brojne promene: bila je turska ambasada, auto-klub pod pokroviteljstvom kraljice Marije Karađorđević, sedište beogradskog Gestapoa, a 1946. godine postala je, posle žestoke svađe člana Politbiroa KPJ Milovana Đilasa i Titovog ađutanta generala Milana Žeželja, Klub književnika. Žeželj se zalagao da nova, socijalistička auto-moto organizacija treba da nasledi Automobilski klub kraljevine Jugoslavije, ali Đilas je zgradu poželeo za svoje mezimce – “inženjere ljudskih duša”, kako je po sovjetskom uzoru nazivao književnike. Đilas je pobedio, počeli su građevinski radovi, podrum je pretvoren u otmeni suteren, naručen je i posebno dizajniran nameštaj, izradili su ga nemački majstori – ratni zarobljenici. Isti nameštaj je za svoj kabinet u Institutu za nuklearne nauke u Vinči zahtevao i Pavle Savić, koji je “atomski zanat” bio izučio u pariskom Institutu za radijum Marije Žolio Kiri. Uzgred, Pavle Savić je bio izradio i šifre i bio glavni šifrant Vrhovnog štaba u toku Narodnooslobodilačke borbe, blizak Titu još od predratnih, pariskih dana, mogao je da izvoljeva. O tim foteljama imaću još svašta da pripovedam.

“Inženjere ljudskih duša” nije trebalo samo ideološki navesti na pravi put, osim duša imali su i trbuh, pa je restoran Kluba književnika dobio pristup Diplomatskom magazinu u kome su se prvoklasnim namirnicama po jeftinoj ceni snabdevali ne samo diplomate, već i partijski funkcioneri. I to je bilo po sovjetskom uzoru, samo što su se u SSSR takve ustanove nežno zvale “Berjoske”.

GLADNA 1950. GODINA

Ja sam leta 1950. godine bukvalno gladovao gotovo kao u koncentracionom logoru iz koga sam oslobođen samo pet godina ranije. Bio sam raspoređen kao ispomoć građevinskoj srednjoj tehničkoj školi u Čačku, primao dnevnice i platu, ali nisam mogao da kupim ništa za jelo. Mislim da je to bila jedina godina u istoriji kad se u Srbiji zaista gladovalo. Veze sa sovjetskim blokom su bile prekinute, zemlju je pogodila suša, nesrećni i glupi, nasilni otkup takozvanih viškova poljoprivrednih proizvoda uništio je poljoprivredu u Vojvodini. Ljudi su dobijali karte za namirnice, ali ni to što je na njima zagarantovano često nije moglo da se nađe. Ni pravog hleba nije bilo, umesto njega neka mešavina kukuruza, krompira i ko zna čega. Prodavnice su bile prazne. Jedina mogućnost da se dođe do hrane bila je da se pretplatite na neku menzu gde su onda sekli kupone za namirnice i gde se serviralo tri obroka dnevno. Nisam bio razmažen, ali menzaška hrana u Čačku tog leta bila je doduše obilnija, ali ne mnogo ukusnija nego u Aušvicu i Buhenvaldu.

A onda sam se iznenada, takoreći preko noći, našao u kulinarskom izobilju koje je nudio Klub književnika.

OD MENZE DO FINE KUHINJE

Zahvaljujući Otu Bihalju Merinu, primljen sam kao činovničić u Savez književnika Jugoslavije i time dobio pristup Klubu književnika. Da bi cenjenije profesije dobile svoje mrvice iz diplomatskih magacina, osnovani su esnafski klubovi, ne samo Klub književnika, nego, na primer, i Klub naučnih radnika, Klub inženjera i tehničara, Klub novinara i drugi.

Prvi šef Kluba književnika bio je jedan čestiti partizanski intendant, zvao se Nemanja, prezime nisam našao u retkim dokumentima iz toga vremena, posle je dugo vodio klub u suterenu Kolarčeve zadužbine. O finijoj kuhinji nije imao pojma, ali mu je u pomoć pritekao jedan kuvar iz hotela “Mažestik”, pa je nekako krenulo. Na ulazu su članske karte proveravali mrgodni, neljubazni udbaši.

Postavljeno je i predsedništvo Saveza književnika Jugoslavije. Postavljeno, jer još nije postojalo članstvo koje bi ga biralo. Za predsednika je “postavljen” Ivo Andrić, a za predsednika Udruženja književnika Srbije pisac i književni kritičar Milan Bogdanović. Njegova nova uloga je bila čarobni čas za Klub književnika.

Bogdanović je konstatovao da osoblje Kluba treba da bude sastavljeno od ljudi koji su navikli da služe, a to su, govorio je, pre svega oni koji su to naučili u crkvi. Za novog šefa Kluba pronašao je Ivu Kušalića, rođenog u Konavlju, koji je dotle bio lakej papskog nuncija, a za portira je umesto policajaca uzeo čika Đuru Plemića, ranije crkvenjaka negde iz Srema. Sad je on proveravao članske karte i smešio se gostima kao sveštenici posle uspele službe.

ŽALOPOJKA PEKE DAPČEVIĆA

Članovi Saveza književnika bili su automatski i članovi Kluba, dakle, restorana, drugim ličnostima iz javnog života Udruženje je izdavalo članske karte. Sa “inženjerima duša” počeli su da se mešaju neki viši, pa i najviši rukovodioci uobražavajući da će tako da se sretnu sa narodom, ali kako da se oslobode svojih telohranitelja?

Tako Moša Pijade krene “u šetnju” iz CK na Trgu Marksa i Engelsa (današnjeg Trga Nikole Pašića), ali ponese hrpu knjiga. Posle desetak koraka obrati se svojoj senci: “Izvini, druže, nešto su mi teške knjižurine, hajde odnesi ih trkom u moj kabinet!”

Momak posluša, a Moša žustro pravo u Klub književnika.

Sećam se kako je u sobi levo od ulaza jedne večeri stolovao Peko Dapčević. Okupio je nas nekoliko mladih pisaca i žalio se da njega niko ne voli. Jeste, ne može da se žali da ga ženske ne jure, ali one vole njegov čin, njegovu slavu, njegov automobil, ali njega… Onda se ipak malo ispravio:

“Mene voli samo moj pas, vučjak, njega mi je Tito lično poklonio…”

Ipak je u svoju pripitu jadikovku umešao i Tita stavljajući nam do znanja da ga bar Maršal donekle voli.

U stvarnosti je uspevao da izbegne svoju slavu, vozio je džip u uniformi bez čina, a na pitanje ko je odgovarao da je šofer Peke Dapčevića. Jednom je tako na Dedinju presreo glumca Jovana Geca i ponudio mu da ga odveze u centar. Stari komičar je, naravno, pristao i kad su stigli do Terazija, hteo je da mu da napojnicu. Peko odbija, glumac navaljuje, pa general, ne bi li se odbranio, na kraju priznaje:

“Ja sam Peko Dapčević, čika Gec…”

A ovaj odgovori:

“E, da znaš da više nikad nikom neću ponuditi napojnicu, ko zna ko se iza kog lika krije!”

IVIN “SMEDEREVAC” I NIKITA KOJI NIJE HRUŠČOV

Klub je bio otvoren samo uveče, ali za nas zaposlene u Savezu u sobi pored kuhinje služio se odličan ručak. Karte za namirnice nisu bile potrebne. Posle tog mog gladovanja u Čačku počeo sam da se hranim kao u detinjstvu. Bilo je svega: najboljeg telećeg, goveđeg, jagnjećeg mesa, svežeg povrća, paprika i paradajza, čokoladnih kolača, krempite po tajnom receptu koje su još i danas zaštitni znak Kluba, voća u izobilju uključujući pomorandže i banane.

Kuhinjska tehnika je još uvek bila primitivna, pa je, recimo, kao u lekarskom domaćinstvu mog detinjstva u Zrenjaninu, centralno mesto pripadalo šporetu smederevcu. Ivo je dugo insistirao da se “pošteno” kuvati može samo na njemu, pa je tu ostao i kad su se u kuhinju useljavali moderni aparati, štednjaci, frižideri, mašina za pranje sudova. Tek posle njegove smrti izbacili su ga kao memorijalno vredan predmet u dvorište, doskora je stajao tu, valjalo bi proveriti da li se zadržao posle silnih pregrađivanja. Po lepom vremenu služilo se u bašti, fantastičnom mirnom mestu zaštićenom visokim zidovima usred vreve velegrada.

Ivi se pridružio danas uglavnom zaboravljeni Nikita. Zvao se zapravo Nikola Bosanac, ali je fizički toliko ličio na Nikitu Hruščova da je mogao da radi kao njegov dvojnik. Njima se kao treći član tima tek 1957. priključio Budimir Blagojević zvani Buda, rođen u Loznici. Imao je 29 godina, bio znači znatno mlađi od Ive koji je već radio kod papskog nuncija kad se Buda rodio. Posećujući grob moje svastike, prolazio sam pored Ivinog groba, zato znam da mu se nije ostvarila želja da bude sahranjen u rodnom Konavlju gde je podigao i crkvicu. Zemljotres koji je bio pogodio Crnu Goru porušio je tu malu svetinju, pa su ga mladi pisci zavitlavali da Bog nije hteo da primi njegov dar jer radi za komunjare.

LEGENDARNI BUDIMIR BLAGOJEVIĆ BUDA

Naslov knjige jednog partizanskog veterana glasio je Izveštaj piše ko preživi. To važi i za Klub književnika. Buda je nadživeo svoje prethodnike u Klubu, nisam uspeo da pronađem gde se i za šta bio školovao, ali s jedne strane je imao talenat za posao, što je Ivi potpuno nedostajalo, a s druge je zaista život bio posvetio Klubu. Dok su ga noge držale, u zoru je lično odlazio na pijace da nabavi sve najbolje i najsvežije namirnice, odlično je vodio posao duže od 30 godina, brinuo se za tradiciju Kluba. Bio je stariji od mene samo godinu dana, ali, eto, nadživeo sam ga već toliko godina, pa pišem izveštaj, kao što reče pomenuti stari borac, jer sam preživeo. Već je Budo formalno bio u penziji, već je Klub bio privatizovan, ali su ga izveštavali o svemu, redovno i ko bi ga od poznatijih ličnosti posećivao, a ja sam uvek pri izlasku od njega dobijao flašu neke odlične domaće rakije.

Danas je gotovo nerazumljivo i nezamislivo šta je bila društvena svojina. Čiji je bio Klub kada se osnovao? Koga je za to briga! Vlast ga je osnovala, vlast je odlučila šta će i gde biti u Francuskoj 7. Mnogo kasnije, kad je valjalo praviti registre, utvrđeno je da vlasništvo kuće ne pripada nikakvim književnicima nego gradu Beogradu.

Ivo nije voleo da ima veze sa računima, pa je to na sebe rado preuzeo Buda. Računi su se pisali olovkom, dugo ih vlasti nisu proveravale. Ivo je mnogima davao da jedu i piju na veresiju. Kad je Milan Bogdanović umro, ostao je Ivi dužan čitavo bogatstvo. Naravno, ne samo on. Kad sam jednom sa porodicom večeravao u Klubu, učinilo nam se da je račun nelogično mali, upozorili smo Budu koji nam ga je ispostavio, a on se nasmejao da se ne brinemo, zna on kome će naplatiti razliku. Siguran sam da se od posla sa Klubom lično nije obogatio, nije ništa posebno stavljao u svoj džep, to se u toj “brozomornoj Jugoslaviji” prosto nije radilo.

ODLAZAK U PRIVATNE RUKE

Godine 1952. bio je ukinut nasilni otkup namirnica, pa su se kao zamahom čarobnog štapića iznenada u prodavnicama pojavili pristojan hleb, voće, povrće, meso… Ukinute su bile i karte za namirnice. Počeli su da se otvaraju restorani, kafane.

Prvi supermarket po uzoru na američke otvoren je 28. aprila 1958. na Cvetnom trgu, vlasnici su se tokom decenija menjali, enterijer se popravljao, ali tu stoji još i danas.

Klub književnika se otvarao za široku publiku, čika Đura Plemić je ostao za svojim pultom, primao kapute, šešire i napojnice. Ivo je po svom ćefu starim mušterijama naplaćivao niže cene nego novopečenim gostima sa izuzetkom balerina koje su pohrlile u Klub posle predstava. Mnogi mladi pesnici su prestali da dolaze, stariji, slavni pisci kao Ivo Andrić ili Krleža, kad bi bio u Beogradu, našli su neke svoje boemske gostionice. Malo po malo Klub književnika se pretvarao u jedan dobar, prestižni restoran i tako kliznuo u privatne ruke. Godine 2008. preuzeo ga je Zoran Lazarević zvani Brija, koji je već, kao vlasnik Madere i Kalemegdanske terase, imao iskustva sa prestižnim beogradskim restoranima. Više ne postoji veza sa organizacijama pisaca, ali je za restoran zadržao slavno ime i interesantan jelovnik.

Siromašna varijanta Gugla na srpskom jeziku ništa od toga nije zabeležila, ne mogu da se oslonim na podatke, ne mogu da proverim da li moje sećanje stvara fatamorgane. Najgore je kada na pretraživačima kao izvor nalazim sebe.

Doskora je na meniju u Klubu bio redefinisan Budin rozbif, od starih ukusa ostala je samo krempita, za koju se kelneri kunu da se i dalje pravi po onom starom, originalnom receptu. U ponudi je i džigerica od tovljene guske koje, koliko ja znam, u Beogradu ima samo još u Klubu pivrednika na Dedinju. Da bi se dobio taj specijalitet, guske moraju da se kljukaju, što je u Evropskoj uniji zabranjeno jer se jadne ptice teško razbole da bi u njima toliko naastao taj organ. Francuska je zabranu zaobišla, uspela je da džigerica od kljukane guske bude priznata kao zaštićeno nematerijalno dobro UNESKO-a. U Mađarskoj se niko ne osvrće na takve zabrane. Kod nas nije problem u zabranama, ali nema ko da kljuka guske. To je naporan rad. Sećanje iz mog detinjstva, u banatskim selima: pred svakom kućom na hoklici sedi baka, u krilu joj guska, starica je kljuka kukuruzom zrno po zrno. Kažu da su guske u carskoj Rusiji za dvor kljukane kestenjem. Na severu Banata se samo još u jednom selu kljukaju guske na taj tradicionalan način.

Od 1982. do 1988. bio sam sekretar predsedništva Saveza književnika Jugoslavije, moja je kancelarija imala balkon koji se nadvijao nad baštom Kluba, sa njega sam mogao da posmatram goste. Danas to ne bih mogao jer je nadgrađena nekakvom skalamerijom, u zagrejanoj, velikoj staklenoj bašti može da se sedi i zimi. To je svakako dobro za posao, ali onog šarma stare bašte prekrivene šljunkom više nema. Šljunak je nezgodan za žene sa visokom potpeticom.

Nekada sam ulazeći u Klub pozdravljao na sve strane pisce i novinare, poznanike i drugove, danas ne poznajem više nikog. Ne želim ovom prilikom da analiziram jasne socijalne promene društva u našem glavnom gradu, ali Klub književnika sebi svakako ne može da priušti velika većina građana Srbije. Ručak za četvoro sa dve boce vine košta više nego pola mesečnih primanja prosečnog Beograđanina.

ZGRADA U FRANCUSKOJ 7

Raspored organizacija u zgradi u Francuskoj 7 u vreme kada sam prvi put tamo stigao, dakle 1950, bio je strogo određen. Znamo, u suterenu je bio Klub. U prizemlju su Književne novine imale dve kancelarije i postojala je sala za veće sastanke, književne večeri, partijske skupove pisaca. Ni o kakvom iznajmljivanju u druge svrhe nije moglo biti reči. Na prvom spratu Savez književnika imao je tri sobe, Udruženje Srbije dve, a zajednički je bio veliki salon za sastanke. Na mansardi su postojale dve odvojene sobe i kupatilo.

Kad se Klub otvorio, u suterenu je desno od ulaza bio bar, levo jedna soba koja zvanično nije imala nikakvu namenu, ali se znalo da je ona pre svega rezervisana za Milana Bogdanovića. Velika sala se pružala u dubinu, tu je mesto zauzimala “sitnija boranija”. Na kraju opet dve sobe, u desnoj bi ponekad sedeo Ivo Andrić. Ne sećam se da su on i Bogdanović ikada sedeli zajedno. Trpezarijski stolovi i odgovarajuće stolice stajale su samo u prvoj sobi levo i poslednjoj sobi desno, u ostalim prostorijama su bile klupske garniture sa već pomenutim foteljama, ogromnim, teškim čudima od nameštaja. Nije bilo zamišljeno da se tu jede nego da se “klupski” nešto popije, kafa, čaj, rakija, viski, konjak po volji.

Te fotelje sam dobro upoznao. Sastanci predsedništva Saveza održavali su se u salonu na spratu, n meni je bilo da iz drugih prostorija dovučem dodatne fotelje za predsednika, osam članova predsedništva i generalnog sekretara, a posle da ih vratim na mesto. To je bio ozbiljan fizički posao.

VREMENA SE MENJAJU

O Klubu ima mnogo anegdota, dodaću jednu istinitu priču koja zvuči kao da je proizvod mašte. Velimir Lukić Veca, mladi pesnik, najmlađi direktor Drame Narodnog pozorišta ikada, u ranoj mladosti boem, jedne je večeri pijan provalio u Klub, odgegao se u sobu levo, spotakao se, glavom tresnuo u čorbu Milana Bogdanovića i svog ga isprskao. Milan je skočio i smesta Velimiru Lukiću izrekao doživotnu zabranu ulaska u Klub. Čika Milan je umro 1964. godine, Veca postao upravnik Narodnog pozorišta, pa je Ivo to prokomentarisao, da, eto, tako prolazi život, nekad je bio izopšten, a sad je drug Lukić “glavni”.

Da dodam, Milan Bogdanović je otac slavnog arhitekte Bogdana Bogdanovića. Bogdan mi je ispričao da ga je tata, kada je položio maturu, pozvao na ručak u hotel “Ekscelzior” gde je glavni kelner bio Mahmut Konjhodžić, koji je ranije radio u Klubu književnika. (Eto staračkog pamćenja: imena kelnera od pre sedam decenija pamtim, a imena današnjih ministara ne mogu baš nikako.) Mahmut je referisao koje su ribe sveže stigle sa Jadrana, odakle je poreklom jagnje, od kojeg govečeta može da se napravi biftek, bar petnaest minuta su raspravljali na tu temu, pa je čika Milan naručio predjelo, supu, riblje i glavno jelo i obratio se Bogdanu:

“A ti, sine?”

“Molim bečku šniclu.”

Mahmut ne menjajući izraz lica zabeleži i ode u pravcu kuhinje, a Milan kaže Bogdanu:

“Da znaš, nikada me niko nije tako obrukao!”

Povodom devedesetog rođendana, priređena mi je svečana večera u Klubu književnika. Potajno se nadam da ću ovog proleća bar još jedanput otići u njegovu baštu, neka neko od mojih naruči džigericu od kljukane guske, a ja da ukradem bar još jedan zalogaj iako mi je to, zbog kamena u žuči, najstrože zabranjeno.