Moderacija mimo glasačke kutije

Specijalno za “Vreme”  iz Velike Britanije

Dugovečnost kraljice Elizabete Druge jedno je od ključnih obeležja njene vladavine. Njen prvi premijer bio je Vinston Čerčil, rođen 1874. godine. Liz Tras, koja je zamenila Borisa Džonsona, položila je zakletvu vernosti samo nekoliko dana pre kraljičine smrti. Njeno visočanstvo je za mnoge, za čitave generacije, bila stalno prisutna i simbol trajnosti.

Upravo taj kontinuitet vladavine je ojačao položaj monarhije kroz kontroverzne trenutke koji su se protezali od princeze Dajane i njene smrti pa do princa Endrua i njegovih navodnih ljubavnih avantura. Sapunica o princu Hariju i Megan Markl samo je stavila dodatno breme na kraljevsku porodicu u savremenom dobu, uz redovno dovođenje u pitanje njene budućnosti.

Imao sam zadovoljstvo da upoznam sadašnjeg kralja, tada princa od Velsa (između ostalih titula), tokom njegove posete Kosovu 2016. godine. Sa džin-tonikom u ruci plenio je svojim pričama u sobi prepunoj ljudi, sa strpljenjem i poniznošću koja je skoro prkosila svim godinama čekanja da stupi na presto. On ne samo da je pažljivo slušao, već se i šalio i postavljao pitanja prisutnima – takva je priroda kraljevskih upoznavanja).

Uprkos ovim najljudskijim osobinama, kralj Čarls Treći je i dalje manje popularan od svog sina, princa Vilijama, koji će verovatno odigrati istaknutiju ulogu i svojom mladošću i dinamikom još više doprineti monarhiji.

Za mene kao stanovnika Ostrva Men, koji je rođen i odrastao na tom “krunskom posedu”, budućnost monarhije se često prosto svodi na simboliku, odnosno na to da se ukloni prisustvo koje nema istinskog uticaja na svakodnevni život. Ostrvo Men se može pohvaliti najstarijim parlamentom u kontinuitetu na svetu, sa više od hiljadu godina neprekidne parlamentarne demokratije. Ruka monarha se nikada nije osetila.

Takva je realnost Ujedinjenog Kraljevstva. Stabilnost monarha koji je iznad dnevnopolitičkih zbivanja ima gotovo nevidljivo moderirajuće dejstvo, mimo glasačke kutije. Monarh svakako uživa određene privilegije, ali isto tako narodu jedne nacije pruža osećaj kontinuiteta. Populistički primeri poput Borisa Džonsona verovatno će samo poslužiti kao znak upozorenja za sve republikance u nastajanju kada je reč o predlaganju promene kursa. Bolje je da se založe za proporcionalnije vidove izborne zastupljenosti pre nego što pristupe temeljnim promenama nepisanog ustava zemlje.

U međuvremenu, budućnost Komonvelta ostaće predmet velikih nagađanja, posebno imajući u vidu njegovu zapaženiju poziciju nakon Bregzita. Njegovo zbirno stanovništvo od oko dve i po milijarde čini vitalnu dimenziju takozvane “Globalne Britanije”. Međutim, mnoge zemlje će nastojati da pođu stopama Barbadosa i otresu se onoga što se sve više smatra anahronizmom. Antigva i Barbuda je već najavila da će u roku od tri godine održati referendum o tome da li želi da postane republika. Nije jasno ni da li će se princ Vilijam nužno naći na čelu Komonvelta nakon svog eventualnog stupanja na presto. To se više ne nasleđuje.

Kraljica Elizabeta Druga pomogla je da se usmeri put kolonijalne tranzicije zemlje posle Drugog svetskog rata, a kralj Čarls Treći će vešto upravljati ulaskom Ujedinjenog Kraljevstva u novu eru u kojoj će tenzije najverovatnije samo rasti. Budućnost Unije u biti predstavlja pitanje budućnosti monarhije i obrnuto. Svaka ponovna konfiguracija ustavnog rešenja samo će okuražiti glasove onih koji sa nestrpljenjem iščekuju promenu sistema, koji je vekovima težio i pružao kompromise. Očigledno predstoji pronalaženje prave ravnoteže kojoj se ne nazire kraj.¶