fotografije: ap photo
Na referendum po mestima ruskog luka u Ukrajini, od Hersona do Donbasa, ko je izašao bio je za to da se vije ruska zastava. Iz Kremlja su pozvali na mobilizaciju, stavili do znanja da je Donbas ruski i pripretili nuklearnim bombama. Ukrajinci ne gube vreme i pokušavaju da uzmu što više na terenu dok ne dođu rezervisti i zima
Ruska mobilizacija je prvorazredna vest jer će njeni rezultati definisati budućnost rata više od političkih odluka Kremlja koje su do sada bile u velikom raskoraku između naredbi i njihove realne (ne)ostvarivosti. Kada se ruska vojska suočila sa teškim potencijalnim posledicama nerešenog pitanja kontinuirane popune ljudstvom, mobilizacija je postala jedino preostalo rešenje koje može da obezbedi održivost prisustva ruskih bataljona na ratištu.
Politički rizik je visok jer je većina stanovnika Rusije o ratu znala ono što se kaže zvanično i kroz glasine, a sada su svi uključeni u tok događaja i to vrlo lično, preko bliskih koji će obući uniformu. Mobilizacija je u toku i prvih četiri-pet dana prikupljen je talas ljudstva koji sada treba da prođe kroz obuku i formiranje jedinica – barem bi to tako trebalo da se uradi po normama vojnog zanata. Političarima su mobilisani hitno potrebni na ratištu da bi pre jesenjih kiša i snegova barem zaustavili Ukrajince ili možda i konačno, posle nedelja borbi, uzeli liniju Seversk–Soledar–Bahmut i onu Avdejevku koja Rusima ne da mira od prvog dana rata.
U međuvremenu front ne miruje. Ukrajinci su navalili na istoku, od Harkovske oblasti prema Luganskoj oblasti. Ruska odbrambena linija na reci Oskol je načeta, i preko mostobrana Ukrajinci su se uklinili na levoj obali i pokušavaju okružiti Liman i prinuditi odbranu da ode iz tog grada. Jedan krak ukrajinskog prodora preko pravca Lozovoje i Redkodub ide prema severoistoku. Odbranu čvrsto drže delovi 144. motostreljačke divizije, njen 254. i 488. puk pod pritiskom ukrajinskih mehanizovanih i aeromobilnih brigada. Ruske jedinice po nazivu su višeg ranga, ali problem je nedostatak ljudi (dok ne pristigne sila pozvana u uniformu), i istočno od Oskola ukrajinske snage su znatno brojnije. Možda ne greše izvori koji tvrde da se oko tri hiljade za borbu voljnih Rusa bori protiv deset puta više Ukrajinaca.
Kako bilo, ruska odbrana na Oskolu nije se održala. Pokušaj da se zadrži grad Kupjansk, odnosno njegov deo na levoj obali reke, propao je i ukrajinska vojska sada ima u rukama čitav gradić.
Borbe se vode za Krasni Liman. Ukrajinci su krenuli od Svjatogorska i uklinili se. Forsirali su Severski Donjeck 216. dana rata, kada je ovaj članak završavan, i ruske snage u Limanu naći će se u kotlu ako se ne izvuku ili se ne preduzme velika protivofanziva. Rusi pojačanja uvode direktno sa marša u borbu. Avijacija pokušava dejstvom avio-bombama sa malih visina da nešto učini, ali plaća cenu u visokim gubicima.
Za razliku od ukrajinske inicijative na severoistoku oko Soledara i Bahmuta, privatna vojska “Vagner” ide dalje. Tvrdoglavo se bore za svaku kuću i polako izguruju ukrajinsku vojsku iz ruševina. Efikasni su vagnerovci, ali postali su konkurencija vojsci koja narušava moral regularne državne sile. Tokom mobilizacije reklamiraju se kao dobra alternativa za državnu službu i otvoreno kažu da kod njih nema “armijskog idiotizma”, dobra je finansijska nagrada i odgovoran i čovečan odnos prema ljudima. Zauzvrat se traži samo jedno – “da želiš ratovati”. Uveli su i orden heroja privatne vojne firme (ČVK) “Vagner”, zatim neke crne krstove smrti zaslužnima za akcije. Bore se kao samodovoljna i samoodrživa formacija na svom “privatnom” odseku fronta.
POZIVARI PRED VRATIMA
Za sada mobilizacija u Rusiji nema direktan uticaj na front osim psihološkog, da treba izdržati dok ne pristigne živa sila. Mobilizacija ima snagu neke vrste referenduma sa promenjivim tokom, neki vojni obveznici hrle uz pesmu u voenkome (vojni komesarijat je ruski termin za vojnoteritorijalne organe zadužene za provođenje vojne obaveze), a na nekim mestima se protestuje protiv rata.
Vlasti su se pobrinule da mobilizacija ide relativno mekano jer je obećano da je delimična, uz sve rezerve kada se to kaže iz tvrde vlasti kakva je ruska. Javno je rečeno da se odazovu samo mlađi obveznici starosti do 35 godina koji su stekli ratno iskustvo u skorijoj prošlosti i imaju neki od kritičnih, hitno potrebnih VES-ova – traže se strelci, tenkisti, artiljerci, letački tehničari, vozači, mehaničari itd. Rečeno je da će se pozivati mlađi oficiri starosti do 50 godina i stariji oficiri do 55 godina, ali oni su ionako kategorija kadra od kojih se očekuje da budu posebno odani državi.
Jedna neobičnost ruskog modela mobilizacije je odluka vlasti da se rezervistima daje finansijska nadoknada identična kao za dobrovoljce koji su do sada primani u jedinice i profesionalni vojnike.
Prema aktu o mobilizaciji, članu 2, svi koji su pozvani na vojnu službu mobilizacijom imaće status vojnih lica na službi u oružanim snagama po ugovoru, naravno sa svim prinadležnostima. Član 3 kaže da će nivo plate biti ekvivalentan ugovorcima. Takođe, mobilisani će dobiti nadoknade koje finansiraju lokalne vlasti i one su različite u raznim subjektima ruske federacije. Na primer, Krimljani će dobiti 200 hiljada rubalja (oko 3500 evra), a Moskovljani samo 50 hiljada rubalja (oko 880 evra). Doduše, Krimljanima je rat u komšiluku i povremeno su pod udarom dronova, pa su oni odmah postrojeni i uvršteni u jedinice. Moskovljani su posebna tema jer su do sada dali samo jedan-dva bataljona, a sada navodno idu čitava tri bataljona na front. Malo, zanemarivo malo u odnosu na veličinu tog grada, ali tamo su i nezadovoljstva velika i mnogo građana aktuelne događaje vidi kao Putinov rat. Zato, iz Moskve će ići očigledno mnogo manje ljudi u rat u poređenju sa provincijskim predelima.
Računa se na strance. Izmenama zakona koje su hitno donete omogućeno je da stranac koji zaključi ugovor na period od najmanje jedne godine u uniformi može da dobije državljanstvo po skraćenoj proceduri, kažu vlasti, bez birokratskih prepreka. U stvari, stranci i od 1998. mogu služiti u ruskoj vojsci, ali je to bio izuzetak od pravila jer nije bilo nekog većeg interesa. Sada se računa primarno na pridošlice iz Centralne Azije, iz Tadžikistana, Kazahstana, Uzbekistana i Kirgizije. Samo prošle godine iz tih zemalja državljanstvo je dobilo 205 hiljada ljudi, i ako se računa na mobilizaciju 10 posto, onda se radi od 20 hiljada boraca. Tražiće se borci i po ulicama, a u centru za migrante Saharovo otvoren je voenkom, pa ko voli nek izvoli do ruskog pasoša prečicom.
Prvi talas mobilizacije prati mnogo konfuzije, samovolje i bahatosti oficira i “tetkica” iz voenkoma. Da objasnimo, to su organi u kojima često rade kadrovi koji nisu bili od velike koristi komandama i jedinicama, zatim oni sa vezama koji su želeli konformizam u životu i civilna lica koja čitavu karijeru provedu u kancelarijama.
Na mnogo primera nisu se birokrate snašle u novom zadatku ili su se “previše” snašle i za razne nadoknade poštede jedne, ali zato u rat pošalju neke druge sa liste.
Na dušu lokalnih vlasti ide mnogo agresivnih akcija prema rezervistima. Kada kadar vladajuće partije odluči da se iskaže u nadi da će za to saznati “oni gore”, pritisnu zadrigle debele pukovnike iz voenkoma, a onda oni pritisnu narod.
Informacija iz Kirovske oblasti kaže da je mobilizacija prvih par dana bila mlaka, a onda kada je dužnost preuzeo novi gubernator, veliki broj rezervnih starešina dobio je poziv da se javi radi razjašnjenja nekih informacija. Na licu mesta uručeni su im pozivi i pozvani su da narednog dana dođu na autobus bez pripreme, obuke, vremena potrebnog da pronađu potrepštine za dug boravak na terenu.
U većini regiona nema zaliha za “oblačenje”. Nema ničeg osim uniforme i šlema. Sve ostalo vojni obveznik mora sam da nabavi u prodavnicama, i ruske društvene mreže pune su saveta veterana šta treba da se ponese a od države se neće dobiti na revers.
Iz svih delova Rusije stižu informacije da se krši nalog iz Moskve i da se mobilišu starija godišta, ljudi vidno lošeg zdravstvenog stanja, VES-ovi koji nisu navedeni na listima po modelu “daj šta daš, neka se broj popuni”. Striktno je naređeno da se od poziva izuzmu radnici vojne industrije i definisane su ostale važne struke koje su potrebne za funkcionisanje države, ali neke lokalne administracije zanemarile su te limite u korist statistike.
Mobilni telefoni se oduzimaju onima koji su ih poneli. Na prvi pogled racionalan postupak iz razloga bezbednosti, ali je bezbednjacima više stalo da ne cure informacije do porodica mobilisanih i novinara nego do zaštite od ukrajinske obaveštajne službe.
Rusi su propustili da izuče i primene ukrajinska iskustva sa mobilizacijom koja je 2014. vođena konfuzno i posle osam godina i dalje je puna propusta. Naravno, ima mnogo onih koji su i napustili zemlju. Od onih koji su ostali, privilegovani soj važnih ličnosti i njihovih bližnjih prijavljeni su u jedinice samo po imenu i prezimenu, ali duhom i telom su u kafiću ili negde drugde.
Iako ima mnogo incidentnih situacija, u osnovi mobilizacija ide solidno i pokazalo se da postoji kritična masa ljudi koji će se uredno odazvati pozivu. Pevaju se borbene pesme i obveznici idu u centre za obuku na pripreme za rat. Period prilagođavanja na novu stvarnost biće veliko iskušenje jer sada treba povezati ljude i tehniku izvučenu iz skladišta i dekonzerviranu, formirati bataljone, a tradicionalno kruta ruska birokratija neće olakšati taj posao. Ako se radi po struci, potrošiće se čitava jesen da se mobilisani kadar iskoristi pametno za razvoj novih jedinica, ali Kremlj i generali koji servilno slede naredbe političara biće pred iskušenjem da posegnu za živom silom odmah, bez čekanja na pripreme.
Ukrajinska vojska je pritisla i olako se može pomisliti u kabinetima u dubokoj pozadini da se breše u odbrani može zatvoriti direktnim slanjem mobilisanih. Ako se to desi, žrtve će biti velike i to neće biti pametan potez za Kremlj jer podrška ratu do sada je stvarana na bazi činjenice da narod nije učestvovao, samo oni koji su potpisali ugovor sa ministarstvom odbrane. Samo šest dana od početka mobilizacije, Ukrajinci su na Oskolu zarobili jednog rezervistu iz Moskve koji je potvrdio da je na front došao direktno iz vonekomata.
Tema medija širom sveta koji nisu skloni ruskoj stvari jesu masovni odlasci mobilizacijske mase iz Rusije. Ne veruju obećanjima da će biti pozvani samo neki, i mladići beže iz zemlje kako se snađu, neki avionom, neki automobilom. Ko ostane u Rusiji i primi poziv, dobiće do 10 godina robije ako se ne odazove, a ko nije pouzdan, mora da pazi šta priča. Najavljeno je da će biti ugašeni internet resursi koji nesmotreno izveštavaju o mobilizaciji i ostalim pitanjima rata koji se ne vodi. Kažnjavaće se diskreditacija armije. Bezbednjaci se bave tim problemima, ali primetno od harkovske ofanzive oni koji su uključeni u borbena dejstva postali su otvoreniji u kritici pretpostavljenih komandni. Više se ne prelazi lako preko loših poteza u višem interesu da se problemi prikriju od Ukrajinaca i NATO-a. Ruski ministar odbrane Šojgu u svom istorijskom obraćanju o mobilizaciji rekao je da je prebrojano tačno 5937 poginulih pripadnika ruskih oružanih snaga, te da su Ukrajinci ostali bez više od 100.000 poginulih i ranjenih. Nije da mu se mnogo veruje…
ANEKSIJA OD HERSONA DO DONBASA
U isto vreme s početkom mobilizacije, proveden je referendum na delovima Ukrajine koji su pod ruskom vojnom kontrolom, te u teritoriju Donjecka i Luganska. Rezultat je bio jasan – većina je za to da živi pod okriljem Ruske Federacije. Sada sledi još nekoliko pravnih manevara i prostor koji se drži pod ruskom čizmom biće anektiran. Poruka Kremlja može da se čita kao predlog da se sada zaustavi dalji razvoj rata. Rusija će da se zadovolji dobrim komadom – jednom petinom Ukrajine – i odriče se radikalnog cilja, promene vlasti u susednoj državi i njenog potpunog pokoravanja. Platforma za pregovore je na stolu, ali da li će neko u Vašingtonu to prihvatiti i promisliti o potrebi da se Putinu pruži džentlmenski izlaz? Cenimo da su za sada male šanse da će se to desiti i da postoji snažna volja u SAD i kod dela članica Evropske unije da se podrži Ukrajina u zahtevu da ruska vojska mora da izađe iz svih delova njene teritorije.
Tokom predstojeće jeseni i zime ruska vojska sa mobilisanim kadrom mora da zadrži postojeće linije fronta, i ako se pruži prilika da se formira neki pogodan manevarski sastav i uzme još ponešto. Ukrajinci zato pokušavaju da što brže uzmu što više pre hladnoća i dolaska ruskih rezervista. Zato idu na istok preko Oskola, pritiskaju u Hersonskoj oblasti. Navodno, ruski generali su zatražili da se povuku sa nekih prostora za koje sada nemaju ljudi da organizuju efikasnu odbranu i usledila je oštra reakcija sa državnog vrha – predsednik Putin je preuzeo direktno komandovanje, odnosno naredio da povlačenja nema.
Poslednji adut koji Kremlj ima jasno je istaknut – nuklearno naoružanje. Predsednik ruskog Saveta za bezbednost Dimitrij Medvedev je jasno rekao da će se koristiti nuklearno naoružanje u dva slučaja – ako agresor koristi nuklearne bojeve glave protiv Rusije ili njenih saveznika i ako agresija sa primenom konvencionalnog naoružanja ugrozi postojanje Rusije. Da prevedemo: Rusija ne može da izgubi rat koji sada vodi, i tačka.
U pokušaju da se zaustavi ukrajinski prodor u Hersonskoj i Harkovskoj oblasti, poslani su frontovski bombarderi Su-34 i višenamenski borbeni avioni Su-30SM u dejstva avio-bombama sa malih visina sa prilazom u brišućem letu, iskakanjem na visinu sa koje se može osmotriti šta se tuče i ostati bezbedan od parčadi vlastitih bombi. Sledi odbacivanje bombi, protivraketni manevar i snižavanje do brišućeg leta. Takva taktika pokazala se visokorizičnom jer su ukrajinski protivavionci postavili zasede i samo u jednom danu, 24. septembra, lakim prenosnim raketnim sistemima PVO (rakete koje se lansiraju sa ramena) oborena su dva ruska dvomotorca.
Ukrajinski PVO prešao je na dejstva iz zasede. Brižljivo se prikriva manevar, raketne jedinice razmeštaju se na očekivanim pravcima letova ruske avijacije i čeka se – radari se uključuju samo kada je to nužno i to samo nakratko. NATO pruža obaveštajnu podršku za ta dejstva jer održavaju kontinuirano osamatranje vazdušnog prostora koji Rusi kontrorlišu i javljaju kada prelaze front. Informacije se dostave i dalje je na ukrajinskim protivavioncima da se snađu.
Zatim, ukrajinski PVO primenjuje još jednu novu taktiku – dronovima se osmatra teren, otkriva ruski avion na maloj visini i prosleđuju se informacije u kursu i lokaciji poslugama lakih prenosnih raketnih sistema PVO. Prate letove detaljno i sasvim očigledno tu ima mnogo obaveštajnog rada i verovatno agenture koja budno motri aktivnosti na ruskim aerodromima.
Od početka rata ruska avijacija ima velike teškoće u nastojanju da obezbedi prevlast u vazdušnom prostoru. Preduslov za efikasnu podršku bila je potpuna prevlast, ali od samog početka ona je izmakla. Iznenadni prvi udari uništili su deo ukrajinske avijacije, sistema vazdušnog osmatranja i javljanja i raketnih jedinica PVO, ali onaj preostali deo se konsolidovao i izvukao od udara daleko izvan taktičkog radijusa ruske frontovske avijacije.
Nema indicija da su ukrajinski lovci oborili neki od ruskih borbenih aviona, ali zato su laki prenosni raketni sistemi PVO i sistem Buk-M1 uzeli veliki danak – oborene su desetine aviona koji su u prvih mesec, mesec i po krstarili nebom Ukrajine na srednjim i malim visinama leta i zadržavali se predugo u zoni dejstva PVO tokom potrage za ciljevima. Rusi su postepeno, a od prvih dana maja potpuno povukli avijaciju sa zadataka sa one strane fronta. Leti se samo na svojoj strani, uglavnom po pozivu (na zahtev sa zemlje da se dejstvuje po nekim otkrivenim vatrenim tačkama, položajima ili koncentracijama snaga) i to sa ruske strane fronta, i iz penjanja se šalje salva nevođenih raketa koje se rasture po velikoj površini. Na taj način redukovani su gubici, ali takva taktika i izbor sredstava obesmislili su dejstvo avijacije jer se njena vatrena moć ne prenosi po dubini razmeštaja ukrajinskih snaga i ne tuče se po komunikacijama tokom manevra ukrajinskih jedinica. Zato su čitave brigade sa tenkovima i borbenim vozilima pešadije bez gubitaka premeštane sa jednog na drugi kraj Ukrajine i železničkim vozovima i putevima.
Izuzetak od prakse su povremena dejstva sa vođenim raketama i bombama po objektima kao što su mostovi, neka skladišta gde se došlo do informacija da su tamo (ili se mislilo da jesu) sredstva ratne tehnike primljena iz NATO-a itd. Samo u jednoj akciji puk Su-34 se zaleteo duboko u Ukrajinu i tukao koncentracije snaga oko Žitomira.
Ukrajinska ofanziva, koja je prvo krenula u Hersonskoj oblasti pa zatim u Harkovskoj, iznudila je reakcije i ruska avijacija je pokrenula ponovo dejstva avionima Su-30SM i Su-34 u zahvatu fronta sa avio-bombama. Jedan ruski internet resurs koji vodi pripadnik bombarderskog avijacijskog puka naoružanog sa Su-34 navodi da je u jednom od pukova sa istim avionom oborena svaka četvrta posada!
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Nastupom na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija i pratećim objavama na društvenim mrežama predsednik Srbije je srpsku spoljnu politiku pomerio od onoga što je zvanično strateško opredeljenje države – pristupanje Evropskoj uniji. Koliko će to građani da plate tek ostaje da se vidi, ali je njegov uspeh na mrežama nesporan
Prilikom govora o početku invazije u rano jutro 24. februara, ruski predsednik se držao kao apsolutni vladar od koga zavisi sve. No, ta je poza brzo i uočljivo počela da se rastače uporedo sa rastakanjem prvobitnog plana “specijalne vojne operacije”. Samouverenost se uočljivo vratila Putinu sredinom leta, kada je ruska vojska beležila uspehe na luganskom ratištu, ali je ukrajinska kontraofanziva oko Harkova donela novi pad: na samitu Šangajske organizacije za saradnju u Samarkandu, bio je prinuđen da izražava razumevanje za primedbe Kine i Indije, ali i izložen ponižavanju manjih članica te organizacije
Rat u Ukrajini vodi se između nuklearne i nenuklearne države, ali pitanja nuklearnog sukoba su na dnevnom redu od njegovog početka. Ne bi se reklo da je on proizveo direktnu pretnju upotrebe nuklearnog oružja, ali je stvorio uslove da se o njegovoj upotrebi razgovara gotovo bez ikakvih rezervi, kao da je to sasvim obična stvar. I u tome je njegova najveća opasnost – jer može da stvori utisak da je upotreba nuklearnog oružja prihvatljiva i moralno i vojnički
Otvoreno pismo našim novim, bar privremenim sugrađanima iz Ruske Federacije
