Izvoz mleka u EU, ali i povratak na rusko i moldavsko tržište, biće svojevrstan ventil za celu domaću mlečnu industriju, jer su kapaciteti domaćih mlekara znatno veći od potreba srpskog i okolnih tržišta. Nekoliko svetskih kompanija, među kojima su i kompanije Nestle i Milka, zainteresovane su za investiranje u nove prerađivačke kapacitete u Srbiji
Potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji i najava povratka Fijata u Kragujevac u senci su ostavili jedan događaj, ne manje važan od prethodna dva: odlukom Komisije EU 2008/338/EC od 24. aprila Srbija je stavljena na listu „trećih“ zemalja kojima se odobrava izvoz mleka i mlečnih proizvoda u zemlje Evropske unije, kao i tranzit pomenutih proizvoda preko teritorije Evropske unije.
I dok sudbina Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju zavisi od ishoda parlamentarnih izbora sa jedne i od transfera Mladića, Karadžića, Župljanina i Hadžića u haški pansion sa druge strane, od čega opet zavisi aranžman sa Fijatom, „mlečni“ sporazum je već stupio na snagu: izvoz mleka i mlečnih proizvoda u Rusiju i Moldaviju, prekinut pristupanjem Rumunije i Bugarske Uniji, može nesmetano da se nastavi, dok će plasman tih proizvoda na tržištu EU morati da sačeka pozitivan izveštaj inspekcijske službe Komisije EU i otvaranje liste registrovanih proizvođača i proizvodnih pogona u Republici Srbiji. Trenutno 23 srpske mlekare poseduju dozvole za izvoz mleka i mlečnih proizvoda na tržište drugih zemalja, preko zemalja EU. Međutim, nijedna mlekara nema sertifikat Evropske unije za izvoz, a Uprava za veterinu je kandidovala pet mlekara za dobijanje tog sertifikata.
Najlepše od svega je što nije reč o predizbornom „čašćenju“: dozvolu za plasman mleka i mlečnih proizvoda na tržište Evropske unije može da dobije svaka geografski evropska zemlja, samo ako ispuni propisane uslove, što je Srbija i učinila. Kuriozitet je što u tome nije poslednja, kao što je to inače slučaj.
„Potpisivanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju je akt koji predviđa na koji način ćemo se mi uskladiti sa zakonskim propisima, stvoriti što povoljnije uslove u našoj zemlji za naše proizvođače i potrošače poput ostalih evropskih zemalja“, kaže za „Vreme“ dr Miroslav Marinković, direktor Uprave za veterinu pri Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. „Preteča ovog sporazuma je stavljanje Srbije na listu zemalja koje mogu izvoziti mleko i mlečne proizvode u zemlje članice Evropske unije, a da nisu njene članice. Suština pristupanja Evropskoj uniji, na konkretnom primeru poljoprivredne proizvodnje, jeste da se jednim standardom meri kvalitet proizvoda u svim zemljama članicama i onima koje kane to da postanu, da kvalitet i cena proizvoda budu ujednačeni na prostoru cele Unije, da kada Srbija garantuje da je taj-i-taj proizvod zdravstveno ispravan, da u kvalitativnom smislu ima te-i-te performanse, da to važi i poštuje se u svim zemljama Evropske unije.“
Pod proizvodima od mleka podrazumevaju se svi proizvodi koji u sebi sadrže više od šest odsto mleka: dakle, pored sira-putra-vrhnja-mleka i sladoled, čokolada… Mnogi veliki proizvođači, kao što je Milka, kao što je Nestle, zainteresovani su da proizvode u našoj zemlji. Razlog je veliki proizvodni potencijal – stado od oko/preko 750.000 krava i junica uglavnom simentalske rase, sa prosečnom godišnjom proizvodnjom od 4000 litara mleka. To mleko je sa visokim procentom proteina sa malim procentom somatskih ćelija.
Uprava za veterinu je postavila kriterijume identične evropskim, sproveden je niz sistemskih kontrola na osnovu kojih se i dobija licenca za izvoz. Na prvom mestu je permanentna zdravstvena kontrola svih životinja od kojih se dobija mleko i to na sve bolesti koje se mogu preneti na mleko, mleko se kontroliše na mestu gde se sabira, pa nadalje u svim proizvodnim etapama. Time smo obezbedili da se mleko dobija od zdravih životinja, da se u transportu do mlekare održava u ispravnom stanju, svaka mlekara mora da ima odgovarajuće ISO i HACCP sertifikate koji garantuju primenu različitih vrsta kontrola kvaliteta, od menadžmenta do zdravstvene ispravnosti proizvoda. „Komisija Evropske unije je ustanovila da smo kao država u stanju da sprovedemo sve sisteme kontrole koji se sprovode u drugim evropskim zemljama i da za to možemo da garantujemo. To je suština“, sa ponosom ističe Marinković.
ŠANSA U NEPOZNATOM: Ukidanje zabrane izvoza i prevoza mleka nije postignuto preko noći. Naprotiv, to je samo zaokruženje obimnog posla koji traje bezmalo šest godina: još 2002. godine donet je pravilnik o kvalitetu i drugim zahtevima za mleko, mlečne proizvode, kompozitne mlečne proizvode i starter kulture kojim su određeni minimalni uslovi proizvodnje i sistemi kontrole mleka i mlečnih proizvoda. „Sada imamo kontrolne laboratorije koje sukcesivno kontrolišu zdravstvenu ispravnost mlečnih proizvoda, prisustvo bilo kog zagađivača, i kao takvi smo od Evropske unije prepoznati kao sistem koji je u stanju da garantuje za kvalitet i zdravstvenu ispravnost, da je validan saradnik“, ističe .
Ukupna proizvodnja mleka, međutim, nije poznata: evidentira se samo koliko je mleka otkupljeno, što je, prema procenama, polovina ukupne produkcije. Druga polovina se prerađuje na tradicionalan način. Po rečima Marinkovića, naša šansa se baš tu krije, ne u izvozu mleka, već tradicionalnih mlečnih proizvoda, kao što su kajmak i sir: „Na našem tržištu ima viška mleka, ne toliko da se zadovolje sva potencijalna inostrana tržišta, ali ako se pojavimo sa svim proizvođačima, naročito onima koji se bave tradicionalnom proizvodnjom, bili bismo u stanju da izvezemo 40 odsto ukupne proizvodnje.“
KUPANJE POD MORANJE: Sve bi to bilo za diku i ponos, samo da krava ubaleganih bokova privezana u mračnoj štali nije uobičajena pojava u Srbiji. Čista krava je prava retkost. Čast izuzecima, ima ih, ali to su ipak samo izuzeci. Malo ko, naime, kravu timari, ne daj bože da potroši malo tople vode na nju, osim ako je izvodi na pazar. Ne mora se ići selu u pohode da bi se u to uverilo, dovoljno je pogledati emisije namenjene poljoprivrednicima.
I za to postoji spreman odgovor: „Ministarstvo poljoprivrede donelo je niz pravilnika kojima su propisani minimalni uslovi za proizvodnju u seoskim domaćinstvima: od seljaka se ne traži da imaju visoku tehnologiju, ali se traže higijenski uslovi neophodni da se dobije zdravstveno ispravan proizvod, za koji kao takav, uz registraciju domaćinstva i kontrolu zdravlja životinja, sa sigurnošću možemo da garantujemo, pa srpski brendovi poput sjeničkog ili jelovačkog sira slobodno mogu da se pojave na bilo kom tržištu, čak i onom najizbirljivijem.“
Kod izrade objekata i uslova koje moraju da ispunjavaju objekti u kojima se čuvaju životinje, Uprava za veterinu postavila je standarde koji predviđaju minimalnu površinu, minimalnu količinu svetlosti, jednom rečju, sve zoohigijenske uslove koji se moraju ispuniti objekti da bi se mogle čuvati životinje. „Svako ko ima nameru da se bavi proizvodnjom mleka moraće da dosadašnje eventualne greške ispravi. Ako je potrebno, moraće i da kupa životinje, jer će na taj način zarađivati: proizvodnjom kvalitetnog mleka po svakom aspektu dobiće više novca. U suprotnom, moraće da menja delatnost.“ Lepo je to čuti, još lepše će biti za videti.
SVI DOBIJAJU: Kako god, izvoz mleka u EU biće svojevrstan ventil za celu domaću mlečnu industriju koja je opterećena zalihama. Korist će prvi osetiti prerađivači mleka: uposliće kapacitete koji su mnogo veći od potreba srpskog i okolnih tržišta.
Okoristiće se i primarni proizvođači. Porašće potražnja za mlekom, mlekare će se opet, kao onomad u jeku privatizacije, otimati za sirovinu, a ne kao do sada, da otkupljuju koliko im se hoće i da plaćaju kako im se ćefne: otvaranje mlečnog puta prebaciće jezičak opet na stranu primarnih proizvođača.
Na kraju, okoristiće se i poslednja rupa na svirali – srpski potrošač. Izvoz mleka i mlečnih proizvoda bez carina i kvota, naime, podrazumeva i isti takav uvoz, ne baš odmah, ali svakako u dogledno vreme: domaće mleko će najzad imati inostranu konkurenciju, a mlekarski kartel će izgubiti monopolski položaj. Tako bar kaže dr Miroslav Marinković, direktor Uprave za veterinu pri Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Još samo da i trgovci osete pritisak konkurencije, pa divota.
Baš nekako u vreme kad je ovaj sporazum potpisivan inspekcijska kontrola je na kragujevačkoj pijaci u 60 odsto uzoraka sira i kajmaka našla ešerihiju koli, opasnu patogenu bakteriju. „Biva to, biva“, kaže za „Vreme“ Miroslav Petrović iz Moravaca kod Ljiga, proizvođač sira i kajmaka koji prodaje na Palilulskoj pijaci u Beogradu. To je, veli, pre svega posledica nehigijene u proizvodnji, ali i neadekvatnog skladištenja, naročito tamo gde je velika proizvodnja, a mali promet: zbog toga se pojavljuju salmonela i ešerihija koli. Kaže da su propisi koji se prerade mleka tiču vrlo strogi i da su isti za sve proizvođače, bili oni mali ili veliki.
Svaki proizvođač, objašnjava, mora imati četiri povezane prostorije isključivo namenjene preradi mleka: prijemnu, zatim prostoriju gde se mleko kuva, gde se siri i prostoriju sa rashladnim uređajima, a da bi mogao svoje proizvode da prodaje, mora imati potvrdu o veterinarskim kontrolama, overenu sanitarnu knjižicu, propratnicu za prevoz robe… svu silesiju papira. „Higijena je važna, propisi moraju postojati, mada je moj otac pola veka prodavao sir i kajmak ovde i niko se nikada nije otrovao. Slažem se ja i sa ovim, ako mene iko i pita da li se slažem sa nečim ili ne, ali ne razumem kog vraga mi treba prevoznica, kad me ionako stalno kontrolišu ovde na pijaci. Gubljenje vremena je to. Pitam se, u stvari, da li mi mali smetamo velikima, da li neko misli da ja ovo radim što ostvarujem neki super prihod ili što moram da radim i da prehranjujem porodicu.“
Za dozvolu izvoza u Evropsku uniju nije čuo: ne čita novine, ne gleda televiziju, ali procenjuje da je dobro ako je tako. Nema vremena od posla: odmah posle muže mleko u prijemnoj prostoriji proceđuje, zatim kuva, u čistim šerpama, naravno, da bi sledećeg dana skidao kajmak i mleko sirio… I tako dva puta svakog bogovetnog dana. „I povrh svega, svaki put, kad god krenem na pijac, moram prvo u Ljig po prevoznicu“, objašnjava. „Robija, šta drugo da kažem.“
„Ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj „Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
Ovi praznični dani su drugačiji – ne smiruju se ni studenti, ne smiruju se ni građani. Grad u kojem se 1. novembra desila strašna tragedija još uvek je prepun adrenalina, i gneva, i nade. Kao da su praznici u drugom planu, a otpor je vidljiv na svakom koraku
Šta spaja Vučića i Jelenu Karlešu? Zašto je pevačica ispunila sve zadate elemente naprednjačke retorike? I koliko van granica Srbije moraju biti čudni i smešni višesatni monolozi koje njen predsednik drži svakog bogovetnog dana
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
