Mladi vam ne veruju

Scena prva: odmah po završenim predsedničkim izborima 2017, potpuno neočekivano, u Beogradu su počeli masovni protesti koje su sačinjavali mahom mladi ljudi, studenti. Scena druga: jedna od najčešće izgovaranih rečenica nakon prvog protesta „Stop krvavim košuljama“ u Beogradu u decembru 2018. bila je da mladih na protestu gotovo da i nije bilo.

Protesti zbog političkog nasilja nastavili su se mesecima nakon prebijanja Borka Stefanovića i dvojice njegovih stranačkih kolega u Kruševcu krajem novembra prošle godine: još uvek traju, a demografska struktura protesta se donekle izmenila, ima i mlađeg i starijeg sveta i zastupljeni su svi starosni uzrasti.

Međutim, sudeći po istraživanju „Mladi u Srbiji 2018/2019“, koje je nedavno objavila Fondacija „Fridrih Ebert“, ona prva slika, iz 2017, jeste anomalija: mladi su u ogromnom procentu nezainteresovani za politiku, ne veruju političkim partijama, ne veruju institucijama države, većina njih nikada nije učestvovala na demonstracijama, demokratija i vladavina prava su im nisko na lestvici vrednosti, želeli bi da odu iz Srbije, imaju izraženu etničku distancu prema većini suseda, a skoro polovina ne želi da se država priključi Evropskoj uniji.

Istraživanje obavljeno početkom 2018. delo je dvojice socijalnih psihologa – Dragana Popadića i Zorana Pavlovića, profesora i docenta na Filozofskom fakultetu u Beogradu – i jednog sociologa – Srećka Mihailovića, koji je do odlaska u penziju radio u Institutu društvenih nauka. „Mladi u Srbiji 2018/2019“ nudi pravo obilje podataka o stavovima mladih (ispitanici su prosečno imali 22 godine, a ispitano je više od 1100 osoba starosti od 14 do 29 godina) u raznim oblastima života – politici, obrazovanju, vrednostima, zapošljavanju, porodici, načinu života…

NEZAINTERESOVANI ZA POLITIKU

Ovde nije moguće napraviti temeljan presek svih oblasti o kojima su ispitanici bili anketirani, te će uglavnom – ali ne isključivo – biti reči o stavovima anketiranih mladih osoba o politici. U pokušaju da za „Vreme“ sumira zaključke do kojih su došli, sociolog Srećko Mihailović, jedan od autora studije, kaže da mladi sve teže uspevaju da odrastaju u ovakvom društvu i da dođu do stabilne faze svog života:

„Ono što se dešava u procesima obrazovanja, zapošljavanja i procesima rada pokazuje pogoršanje stanja stvari. Mladima danas je mnogo teže nego što je bilo mladima juče, a za to su odgovorni oni koji su juče bili mladi“, kaže Mihailović.

Najpre: mlade u najvećem broju politika ne zanima. Čak 58 odsto mladih nimalo nije zainteresovano za „politiku uopšte“, 52,7 odsto mladih nije zainteresovano za politiku u Srbiji na nacionalnom nivou, a još 11,7 je „malo“ zainteresovano: dakle, skoro dve trećine mladih gotovo da uopšte nije zainteresovano za ono što se odigrava na političkoj sceni u Srbiji.

Kako ističu autori istraživanja, nezainteresovanost mladih za politiku u odnosu na istraživanje iz 2015. godine je povećana: „Privatizacija života, odnosno dominantna usredsređenost na lične probleme i nespremnost na učešće u javnom životu, rasprostranjena je među mladima u Srbiji. (…) Za politiku su manje zainteresovani mladi koji su nezadovoljni sobom, kao i osobe koje su autoritarnije, etnocentričnije i generalno nepoverljivije prema drugim ljudima. Veću distancu prema politici imaju mladi sa izraženijim osećajem relativne uskraćenosti i koji ispoljavaju određene karakteristike političke demotivisanosti. Prema tome, čini se da nezadovoljstvo ne stvara potencijal za aktivnost u politici i promenu nezadovoljavajućih uslova u društvu, već, umesto toga, još više udaljava mlade od politike.“

Kako objašnjava Mihailović, reč je o relativno novom trendu u odnosu prema politici i političarima – ne samo ovde, nego i u svetu: „To je odsustvo poverenja i trend opadanja poverenja u lidere i političke institucije, a na neki način i u demokratiju. Reč je o protivrečju – mladi ne pokazuju aktivistički naboj koji bi po pravilu trebalo da im bude svojstven i to odsustvo je u koliziji sa vrednosnim opredeljenjima. Ono se može objasniti niskim poverenjem, apolitičnošću, apartivnošću, odnosno time što nemaju poverenja ni u političke partije, ali to objašnjenje jednostavno ne pije vodu kada se suoči sa činjenicom da, ako to neće ni mlad svet, ako neće građani, pa ko će onda da se izbori za te vrednosti za koje smo svi opredeljeni“, pita se Mihailović.

Sa druge strane, 59,2 odsto mladih bi glasalo na parlamentarnim izborima ukoliko bi oni bili održani naredne nedelje (i ukoliko bi imali pravo glasa) a samo 16,5 odsto ne bi, što je dosta kontradiktorno u odnosu na pomenutu nezainteresovanost – naročito podatak koji autori navode, da je u odnosu na istraživanje iz 2015. godine skoro dvostruko manji broj ispitanika koji ne bi glasali na budućim izborima.

Autori navode da čak trećina mladih nikada nije raspravljala o politici u krugu porodice i prijatelja, a da o politici češće raspravljaju muškarci, stariji i obrazovani, kao i osobe višeg društveno-ekonomskog položaja. Uzimajući u obzir da se ispitanici ipak informišu o politici, autori zaključuju da „u nekom smislu, mladi ipak prate politiku“, te da „pretežna nezainteresovanost za politiku ukazuje da je više reč o negativnim osećanjima prema politici nego o stvarnoj nezainteresovanosti ili neobaveštenosti“.

NATO, STRANKE, PREDSEDNIK I MEDIJI

Prilično porazno deluju podaci o poverenju u institucije. Mladi najviše veruju u crkvu i verske ustanove (21,1 odsto ima „potpuno poverenje“, a 16,6 odsto prilično poverenje), vojsku (15,3 + 20,1 odsto) i policiju (8,5 + 15,4 odsto).

Kome mladi nimalo ne veruju? Na prvom mestu je NATO (kome nimalo ne veruje 51,1 odsto ispitanika), slede političke partije (50,5 odsto), lokalna samouprava (41,5 odsto), nacionalnoj vladi nimalo ne veruje 40,9 odsto ispitanika, predsedniku države 40,4 odsto, nacionalnom parlamentu 40, MMF-u 38,3, a medijima 37,6 odsto ispitanika.

„Nepoverenje mladih je delimično razumljivo zbog lošeg učinka nekih od najosnovnijih institucija demokratije u Srbiji. S tim u vezi, više zabrinjava to što mladi nisu spremni da reaguju i da se usprotive elitama kako bi ih naterali da budu odgovornije i delotvornije. (…) Glavni aspekt po kojem su odgovori mladih iz Srbije jedinstveni je taj da oni nemaju poverenja u medije, niti u političke stranke. To se u velikoj meri svakako odnosi na medije, s obzirom na to da mladi iz svih anketiranih zemalja generalno nemaju nikakvo poverenje u političke stranke“, navode autori studije.

Srećko Mihailović dodaje i da je on u nekoliko istraživanja pokušao da razdvoji crkvu kao instituciju od sveštenika i „religijske administracije“: „Pokazalo se da postoji razlika u poverenju, da postoji poverenje u crkvu kao instituciju, ali ne i u ljude koji obavljaju crkvene poslove. Pretpostavljam da bi takvo razdvajanje i u novijim istraživanjima potvrdilo taj nalaz od ranije. Reč je o protivrečnim tendencijama, o trendovima koji ne idu u istom pravcu, i nailazite i na ono što je liberalno i na ono što je konzervativno i demokratsko, ali i veoma razvijen autoritarizam kod mladih ljudi. Ta društvena protivrečja kod mladog sveta više dolaze do izražaja nego kod drugih starosnih grupa, koje nastoje da pomire te protivrečne trendove, da ne štrče, da ne budu u grubim razlikama, dok mlad čovek o tome ne vodi računa.“

Upoređujući sa drugim okolnim zemljama, u Srbiji je zabeleženo najmanje poverenja ispitanika prema medijima (1,97, na skali 1–5) – najniža sledeća „ocena“ je u Crnoj Gori (2,27), dok najviše poverenja u medije mladi imaju u BiH (2,71), Hrvatskoj (2,79) i Bugarskoj (2,91). Poverenje u političke partije je najniže u Rumuniji i Albaniji (1,65 na skali 0–5), a odmah za njima je Srbija sa ocenom 1,66.

Podjednako kontradiktorno deluju podaci o stavovima o demokratiji i ocenama različitih aspekata demokratskog političkog sistema. Više od trećine mladih (37 odsto) nezadovoljno je stanjem demokratije u Srbiji, četvrtina njih ne zna kakvo je stanje, još četvrtina (26 odsto) je neopredeljeno, a 12 odsto je zadovoljno stanjem demokratije u Srbiji. Ujedno, 36,8 odsto ispitanika smatra da je demokratija generalno dobar oblik vladavine (17 odsto se ne slaže sa ovim), a 42,6 odsto smatra da je za zdravu demokratiju potrebna politička opozicija (10,5 odsto se ne slaže).

Međutim, čak 39,6 odsto mladih misli da je „snažna partija koja predstavlja običan narod“ ono što je Srbiji potrebno (17,3 odsto se ne slaže ovim stavom), čak 36,2 odsto misli da „treba da imamo vođu koji čvrstom rukom vlada Srbijom za opšte dobro“ (ne slaže se četvrtina ispitanika), a 16,1 odsto da je „u određenim okolnostima diktatura bolji oblik vladavine od demokratije“ (ne slaže se 45,3 odsto).

Kada je reč o ocenama stanja vrednosti u Srbiji i EU, mladi najgore ocenjuju zaposlenost – čak 53,4 odsto zaposlenost u Srbiji ocenjuju sa „loše“ ili „veoma loše“, ekonomsku dobrobit građana istom ocenom ocenilo je 48,4 odsto, ravnopravnost 38,7 odsto, demokratiju 35,3, vladavinu prava 35, ljudska prava 34,2 odsto… U svim ovim kategorijama stanje u EU je daleko bolje ocenjeno – ponegde se „gađaju“ negativan procenat u Srbiji (tj. da je stanje „loše“ i „veoma loše“) sa pozitivnim procentom u EU („dobro“ i „veoma dobro“).

Autori navode da tri četvrtine mladih u Srbiji izražava želju/nameru da emigrira, „što stavlja Srbiju na prvo mesto među zemljama u regionu, u kojima takvu želju ima u proseku polovina ispitanika“.

O ideološkoj opredeljenosti dovoljno govori podatak da je, između levice i desnice, ubedljivo najveći broj njih (57,4 odsto) odabralo odgovor „ne znam“. Daleko ispod nalazi se koncentracija oko centra (14,5 odsto), sebe kao krajnju levicu vidi 4,2 odsto, a kao krajnju desnicu 1,8 odsto.

Na skali najznačajnijih ličnih vrednosti, na prvom mestu je zaposlenost sa 28 odsto, potom ekonomska dobit građana sa 16 odsto „glasova“, ljudska prava su najvažnija za 15 odsto ispitanika, dok su u donjem delu „tabele“ bezbednost i individualne slobode (po šest odsto), ravnopravnost (pet), te demokratija i vladavina prava sa po četiri odsto.

„Uzeti zajedno, ovi nalazi mogli bi da ukažu na to da mladi ljudi ‘odobravaju’ žrtvovanje individualnih sloboda i vladavine prava, pa čak i same demokratije, zarad poboljšanja životnog standarda. To predstavlja lošu vest kad je reč o izgledima za jačanje demokratskih institucija, kao i naznaku da mladi ljudi nisu svesni činjenice da ništa osim zaštite upravo tih vrednosti za koje oni smatraju da se urušavaju ne može da donese ekonomsku dobrobit“, komentarišu autori ove rezultate.

Po pitanju priključenja EU, mladi u Srbiji se znatno razlikuju od svojih vršnjaka u zemljama regiona. Od onih koji su dali validan odgovor (da/ne), u Albaniji je taj odnos 94,5–5,5 odsto (samo 5,5 odsto ne želi u EU). Iza Albanije je Kosovo (88,9–11,1), BiH (84,9–15,1), u Makedoniji je taj odnos 81–19, u Crnoj Gori 77,2–22,8, dok je u Srbiji samo 56,1 odsto za ulazak u EU, a 43,9 odsto protiv ulaska. Autori napominju i da su mladi iz Crne Gore i Srbije dali daleko manje validnih odgovora na ovo pitanje – na pitanje da li Srbija treba da uđe u EU, 26 odsto ispitanika je odgovorilo da ne zna, a 11 odsto nije odgovorilo.

KAO DA RAT I DALJE TRAJE

„Vrlo mali broj mladih ljudi iz uzorka su putovali u inostranstvo, a rasprostranjen je strah od putovanja u susedne zemlje prema kojima generalno postoji izražena etnička distanca“, kaže se u studiji, u kojoj se velika većina ispitanika izjasnila kao Srbi.

Istraživanje je pokazalo da bi sklapanje braka sa Albancem/Albankom smetalo čak 55 odsto ispitanika, dok bi i samo prijateljstvo bilo problematično za trećinu ispitanika. Slično je i sa Romima (53,7 odsto ima problem sa brakom, četvrtina sa prijateljstvom sa Romima), Hrvatima (35 odsto se protivi braku a 15 odsto prijateljstvu sa Hrvatom/Hrvaticom) i Bošnjacima (trećina se protivi braku, 12 odsto prijateljstvu).

Autori navode da je dva odsto ispitanika „krajnje netolerantno, odnosno nije im prihvatljiv nikakav odnos ni sa jednom etničkom grupom“, kao i da „uprkos činjenici da su najmlađi ispitanici bili pošteđeni odrastanja u društvu pogođenom etničkim sukobima i ratom, oni nisu ispoljili ništa manju etničku distancu u poređenju sa mladima koji su odrastali u razdoblju etničkih sukoba“.

„Ima indicija da se etnička distanca povremeno pojačava, povremeno smanjuje, i da smo sada u fazi njenog jačanja. To nije samo karakteristika mlađih ljudi, iako bi tu čovek mogao najmanje očekivati, nego i kod srednje i kod starije generacije. Ta distanca prema Albancima, Romima, Bošnjacima, Hrvatima je nešto što je, izgleda, vertikala u političkoj kulturi Srbije već jedno tri, četiri decenije, posle opadanja jugoslovenstva. To svakako spada u jedan od teških nalaza koji moraju da izazovu ozbiljnu brigu i veliku zabrinutost ljudi kojima je stalo do ove zemlje i ovog društva“, zaključuje Srećko Mihailović.