Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Tanja Ćirković Veličković je profesorka biohemije na beogradskom Hemijskom fakultetu i članica Srpske akademije nauka i umetnosti od 2018. Njen edukativni i naučni rad je briljantan. Usavršavala se na brojnim renomiranim institucijama u inostranstvu, radila kao prodekan Fakulteta u dva mandata, a od 2014. rukovodi radom Centra izuzetnih vrednosti za molekularne nauke o hrani na Hemijskom fakultetu u Beogradu. Spada među one univerzitetske profesore koji su zdušno i bezuslovno podržali svoje studente u borbi za, kako kaže, bolje društvo.
“VREME”: Da li je vas, kao univerzitetsku profesorku koja je dugo u neposrednom kontaktu sa studentima, njihov masovni bunt – iznenadio?
TANJA ĆIRKOVIĆ VELIČKOVIĆ: Moram reći da sam iznenađena. Ova generacija studenata iznenadila me je još početkom ove akademske godine. Predajem na master studijama biohemije na Hemijskom fakultetu i radim sa diplomiranim akademcima, koji su već u potpunosti zreli ljudi. Početkom godine se sastajemo, razgovaramo o tome kakva imaju predznanja i očekivanja, a obično pripremim i anonimnu anketu sa nekoliko pitanja. Ove godine je jedno od pitanja bilo i gde sebe vide za deset godina. Veliki broj njih je odgovorio da želi da radi u industriji, da pokrene svoje kompanije ili da se bavi naukom, a veoma malo ih je planiralo da ide u inostranstvo. Radim sa studentima tridesetak godina i već sam, kao i mnogi drugi profesori, umorna od pisanja preporuka najboljim akademcima, i ne samo najboljim, koji odlaze u inostranstvo na master, doktorske i postdoktorske studije ili apliciraju za razne poslove u inostranstvu. Najčešće se nikada ne vrate. Tako stvari stoje decenijama, a sada deluje da se nešto promenilo. Takve rezultate nisam očekivala.
Mislite li da je tajna velikog studentskog bunta i u tome što ne žele više da se predaju i idu van, već da pokušavaju da stvore normalno društvo za svoju i budućnost svojih porodica?
Da, to je po meni i suština ovog pokreta, ili bolje reći – fenomena. Fenomen je, čini mi se, prava reč. Studenti žele da ostanu ovde i jasno nam kažu da hoće da odlučuju o svojoj budućnosti i da žive u boljem društvu.
Neki kažu da je pad nadstrešnice u Novom Sadu i jeziva smrt 15 ljudi bila samo katalizator za ogroman gnev mladih ljudi, koji do sada nije bio vidljiv…
Slažem se. Gnev se godinama nagomilavao, a za mnoge od nas nije bio vidljiv, između ostalog i zbog toga što su ga mladi iskazivali kanalima koji nama nisu dovoljno dostupni. Ako posmatramo hronologiju događaja, tragedija u Novom Sadu dovela je celo društvo, posebno mlade ljude, u stanje šoka. Posle tragedije osetili smo da su studenti utihnuli – bili su tužni i manje razgovarali. Ipak, katalizator za ove proteste, po mom mišljenju, bio je događaj ispred Fakulteta dramskih umetnosti, kada su studenti brutalno napadnuti samo zbog toga što su izražavali tugu i odavali počast žrtvama. Učestvovanjem u akciji “15 minuta tišine” oni su želeli da pošalju poruku da se o tragediji i onome što je do nje dovelo mora otvoreno razgovarati, da se mora saznati koji propusti su napravljeni, ko je odgovoran i šta treba da preduzememo da se takva tragedija nikada više ne dogodi. A onda su bili brutalno osujećeni u tome.
Taj napad je bio katalizator za masovnu pobunu koja se proširila kao požar. Ovo tim pre što se vrlo brzo saznalo ko su napadači, a institucije nisu adekvatno reagovale. Studenti su osetili da im je zabranjeno da iskažu tugu i zabrinutost, a potom se tuga pretvorila u bes. Reakcija studenata je istovremeno i jako emotivna i veoma dobro promišljena.
Kada razgovarate sa studentima, pa i vašim kolegama, šta je to što njih suštinski brine u ovom društvu, u našoj državi?
U principu ne razgovaram sa studentima o društvenim temama, već o naučnim. Ovih dana ih pitam da li su dobro i da li im nešto treba. Ne želim da širim temu, između ostalog jer imam poverenja u njih i verujem u njihovu zrelost. Kada razgovaram sa kolegama profesorima, pokušavamo da pronađemo odgovore na pitanje kako se desio ovako masovan bunt, kao što pokušavamo da razumemo šta se dešava. Naš zajednički zaključak je da su studenti posle pada nadstrešnice u Novom Sadu izuzetno brzo sazreli. Kod njih primećujete zrelost i odlučnost. Ovo društvo mora veoma ozbiljno da shvati poruke koje studenti i drugi mladi ljudi šalju. Ne postoji samo jedan razlog za bunt, ima ih više. Recimo, mi profesori ih učimo da poštuju svoje kompleksne fakultetske obaveze, da uče, da provode čitave dane na fakultetu, da ne prepisuju i ne varaju na ispitima kako bi pošteno zaradili ocene i osvojili diplomu teškim naporom. Učimo ih da je teži put, put znanja i poštenja, jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava, i to je jedan deo ovog, kako rekoh, fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče.
Mnogo je profesora sa univerziteta i drugih javnih instituta podržalo studente. Za mnoge je i to iznenađujuće. Da li profesori, osim podrške studentima, imaju i druge razloge za pobunu?
Brojne kolege sa fakulteta širom zemlje skoro su neverovatnom brzinom stale uz svoje studente, bez mnogo premišljanja. U pitanju je, rekla bih, organska reakcija. Nama je u DNK usađeno da štitimo najmlađe, a studenti su podmladak akademske zajednice. Ne samo ljudska nego je i prirodna reakcija da ih štitimo kada su na udaru. S druge strane, studenti su na potpuno demokratski način izglasali blokade fakulteta i o tome obavestili profesore. Imali su tajno glasanje, kulturno su nam saopštili svoju većinsku odluku. Nemamo nikakvu sumnju da je to stav većine.
Što se tiče profesora, njima je mnogo lakše da se bore za svoja prava i iskažu mišljenje. Mnogi kanali su nam dostupni, možemo institucionalno da delujemo i da se trudimo da nešto menjamo ukoliko to po našem mišljenju nije dobro. Videlo se, recimo, kako smo snažno i složno reagovali nakon najave da će u našoj zemlji početi da rade strani univerziteti. Studenti nemaju tu mogućnost. Oni su poželeli da se njihov glas čuje i pronašli su način za to. Njihov glas je sve jači!
Vlast na različite načine, nekada direktno, nekada izokola, preti “pobunjenicima”. Da li se profesori koji su stali uz studente plaše nekakvog kažnjavanja kada sve ovo prođe?
Lično ne, a verujem ni moje kolege. Verujem da je jasno da će problem koji se rešava kažnjavanjem studenata i profesora proizvesti samo kontraefekte. Dugo smo verovali da mlade ne zanima šta se dešava oko njih – pokazalo se da nismo u pravu. Oni su nas na predivan način iznenadili i interesovanjem, i načinom razmišljanja, i organizacijom, i porukama. Otkrili su funkciju plenuma, dogovora, formirali su kolektivnu svest i kolektivnu inteligenciju koja je jača od svake njihove i naše pojedinačne. Oni su u ovom trenutku pametniji od svih nas. Superiorniji. Verovati da nekakve represivne mere mogu to zaustaviti potpuno je iluzorno. Prisustvujemo istorijskom fenomenu koji će mnogo dobroga da donese ovom društvu, u to sam ubeđena. A mi kao društvo možemo da budemo bolji, moramo da budemo bolji. Mladi nam to jasno pokazuju.
Ipak, mnogi profesori se drže po strani, i u najboljem slučaju – ćute. Zašto?
Univerzitetski profesori su nezavisni pojedinci, svako pozivu prilazi na svoj način. Ima onih koji se ne slažu sa ovakvom vrstom aktivizma i to je njihovo pravo. Ne bih nikoga da osuđujem, treba da budemo otvoreni prema drugačijim stavovima i mišljenjima. Prirodno je da nismo svi isti.
A da li je strah konačno pobeđen?
Od samog početka protesta studenti su uplašeni, to je vidljivo. Ta deca se boje, ali ih to ne sprečava da hrabro iznose svoje zahteve i protestuju. Kada vidite kako se oni bore protiv vlastitog straha, vaš lični ode u drugi plan. Zbog njih morate da budete hrabri.
Kako reaguju profesori kada njihove studente nazivaju “stranim plaćenicima”, delovima “hibridnog rata protiv Srbije”, kada se proturaju informacije da se svađaju oko raspodele novca pristiglog izvana i slično?
Gledamo na to sa velikom tugom i nevericom. Očigledno je odsustvo iskrene želje da se suštinski razumeju razlozi studentskog bunta. Sa svakom takvom izjavom ili nasilnom akcijom bunt samo raste, jer oni razumeju da se njihovim zahtevima prilazi na površan način. Razgovor je neophodan, ali mora da bude korektan i uz uvažavanje njihovog prava da iskažu nezadovoljstvo.
Nazivaju ih i “đilasovcima”, “opozicionim aktivistima”…
Oni su se više puta izjasnili da njihov pokret nije stranački i da nemaju nikakve veze ni sa vlašću ni sa opozicijom. Oni kritikuju društvo, institucije… Distanciranjem od opozicije šalju i njoj jasnu poruku da ni opozicijom nisu zadovoljni.
Opet, s druge strane, predsednik Srbije govori da su zahtevi studenata ispunjeni, pa se nude stambeni krediti za mlade, mole se da se vrate u učionice…
Sve je to iz istog repertoara poteza koji proizilaze iz suštinskog nerazumevanja zašto je bunt nastao. Dok se odgovarajuće institucije na pravi način ne posvete ovom problemu i na pravi način ne odgovore na njega, nijedan pokušaj iz ovog repertoara, od pretnji do molbi, neće imati efekta. Oni su od svojih profesora naučili: odgovor koji je opširan ali nije potpun i tačan dobiće možda pohvalu za uloženi trud, ali ne i prelaznu ocenu. Deca su stroži profesori od svojih profesora. I jasno kažu: ovo nije dobar odgovor na naše zahteve.
A šta bi bio dobar odgovor?
Iskreno ne znam. Po analogiji sa studijama, student koji padne na ispitu dobije savet da dodje na konsultacije da bi razumeo šta nije razumeo. Samo znam da će ova društvena kriza morati brzo da se reši i da će na njenom rešavanju morati da se radi, tj. bojim se da neće proći sama od sebe.
Kako će se sve ovo završiti, imate li neki optimističan ili pesimističan scenario?
Ne usuđujem se da prognoziram. Rekli smo već da su nas studenti iznenadili. Ovaj fenomen ima svoju dinamiku, svoju inteligenciju, svoju svest, mladi funkcionišu u nekoj drugoj ravni, koja ni nama profesorima nija dostupna. Oni su autonomni, imaju svoje društvene mreže i sami biraju sadržaje, ne možete da ih bombardujete propagandom. Za nas starije, bez obzira na to što decenijama koristimo internet, to je neistražena teritorija. Studenti sami propagiraju svoje stavove i znaju kako to da rade. Dopiru i do mladjih generacija, srednjoškolaca. Zaista se ne sećam da se ranije dogodilo da srednjoškolci počnu da se bune i da šalju tako zrele poruke. Ugledaju se na studente. Sve to ukupno mi ne možemo dobro da razumemo, pa teško možemo i da prognoziramo šta može da se desi, kuda sve ovo vodi.
A da li će s protokom vremena energija da iščili?
Postoji mogućnost, dolaze praznici, zima, postoji pritisak roditelja da se studenti iz unutrašnjosti vrate kućama. Međutim, energija je ogromna, studenti su uporni, otkrili su svoj glas i neće lako odustati od njega. Mi moramo da ih slušamo. Zrelost koju su dosegli sigurno neće iščileti.
Jedan detalj je u delu javnosti ostao neprimećen. Među studentskim zahtevima se nalazi i onaj koji traži povećanje izdvajanja za univerzitete od 20 odsto. Zašto je ovaj zahtev bio važan u ovom trenutku?
Studenti znaju da je situacija na državnim univerzitetima jako loša, čuju da fakulteti nemaju dovoljno novca da plaćaju račune i održavaju infrastrukturu. Na fakultetima zimi bude i hladno u učionicama i laboratorijama. Svesni su i da prosvetni radnici imaju male plate. Želeli su da pomognu. Otud i njihov zahtev da se materijalna situacija na državnim fakultetima popravi i predlog da se državna izdvajanja uvećaju za 20 odsto. Odgovor na ovaj zahtev je povećanje od 20 odsto za materijalne troškove fakulteta, koje formalno ali ne i suštinski odgovara na zahtev studenata, jer uz godišnju inflaciju i povećane troškove za energetske usluge i troškove grejanja ovo uvećanje apsolutnog iznosa za materijalne troškove državnih univerziteta za 2025. godinu neće osetno popraviti materijalnu situaciju. Konkretno poboljšanje bi se osetilo samo procentualno većim izdvajanjem iz budžeta za prosvetu. U ovom trenutku to je manje od tri odsto BDP i značajno je ispod evropskog proseka. Slično kao i izdvajanja za nauku i kulturu, daleko od evropskog proseka i realnih potreba.
A zašto zemlja koja se hvali velikim ekonomskim uspesima, u kojoj ogroman novac odlazi u izgradnju stadiona i nekih drugih megalomanskih objekata, tako malo novca ulaže u nauku, prosvetu i kulturu?
Možda misle da je to trošak, jer neće trenutno da generiše profit. Ulaganje u obrazovanje i nauku je dugoročno ulaganje. Ulaganje u obrazovanje je investicija koja pozitivne efekte pokazuje za minimum deset godina, teško ranije. A zgrade se podignu za godinu-dve, to je nešto što je odmah vidljivo. Ulaganje u prosvetu, nauku i kulturu je ulaganje u budućnost. Pogledajte recimo Finsku, Singapur ili druge države koje su strateški ulagale u obrazovanje, kako su su se snažno razvile. Ta izdvajanja su jedina koja mogu da obezbede održivi razvoj i prosperitet društva. Naši mladi to znaju i osećaju.
Dakle, izgleda da ova zemlja nije zainteresovana da ulaže u vlastitu budućnost?
Ne mogu u to da verujem, ne želim u to da verujem. Početkom ove godine smo u Galeriji SANU organizovali izložbu posvećenu Simi Lozaniću, našem čuvenom hemičaru, prvom rektoru Beogradskog univerziteta, predsedniku Srpske kraljevske akademije, ministru u dve vlade, osnivaču Poljoprivrednog fakulteta, briljantnom inovatoru. Mnoge svoje ideje je ostvario, ali su neke bile suviše napredne za to doba. Predlagao je još tridesetih godina prošlog veka da se u poljoprivrednu proizvodnju uvedu veštačka đubriva. Nije bilo dovoljno razumevanja za ovu za to vreme radikalnu inovaciju, koja bi snažno i pozitivno uticala na poljoprivrednu proizvodnju. Sima Lozanić je na otvaranju Beogradskog univerziteta 1905. poslao i za naše vreme odgovarajuću poruku, koju treba da ponavljamo bez prestanka: “Naše nekadašnje verovanje da će se srpstvo ujediniti ne bukvarom, već oružjem, bilo je kobno po našu narodnu misao. Ja verujem obrnuto – da će prosveta biti glavni činilac u rešenju tog bitnog našeg pitanja, i da bi ono bilo već rešeno da smo prosvetu bolje negovali. Verujem stoga što je prosveta sila koja postiže sve smerove. Da nam je prosveta bila naprednija, sve bi u životu našeg naroda bilo savršenije, pa i uspešnije.”
Protekle dve godine pokazale su da građani nisu zadovoljni aktuelnom vlašću. Pogotovo studenti, kao predvodnici aktuelnog bunta, uživaju većinsku podršku javnosti, ali je njena politička operacionalizacija otvoreno pitanje. Šta se dešava sa strankama opozicije i zbog čega nezadovoljstvo vlašću ne znači automatski i glas protiv nje
Predsednik Srbije je 14. januara po peti put u dve godine ponudio referendum o samom sebi, zatraživši od opozicije da obezbedi 67 potpisa, iako mu oni zapravo nisu potrebni. Opozicija poručuje da u ovoj igri neće učestvovati
Koliko je i zašto važno da javne ličnosti i građani stanu uz studente? Što to znači i jednima i drugima? Šta je od te podrške još važnije? Šta su studenti do sada već uspeli da promene u društvu i na fakultetima? Koji su efekti blokada? Šta dalje i ima li izgleda da se njihovi zahtevi ostvare
“Nekad mi moramo da radimo uprkos našim političarima i sa jedne i sa druge strane, ali bogami, to je i dužnost umetnika. Umetnik je čovek kome je zadatak da prelazi granice i da provocira, inače nije umetnik. To je mnogo važnije od same diplomatije – ono što je ljudski i iz srca, a ne po dužnosti”
U kojoj meri je u Srbiji moguća relevantna desnija politička opcija od naprednjačke, odnosno da li je moguće Aleksandra Vučića prestići zdesna? Odgovor je, po svemu sudeći, negativan. Dobar deo Vučićeve stranke deli stavove Bihalija i ekipe. Oni čak deluju umerenije od, recimo, Vladimira Đukanovića
Šta znače pretnje Aleksandra Vučića upotrebom državne prisile? Zapravo ništa, dok zaista ne bude pokušao da ih ostvari
Korišćenje u dnevnopolitičke svrhe mogućnosti atentata na predsednika države – posebno u zemlji gde je pre četvrt veka mučki ubijen premijer – krajnje je opasno i neodgovorno
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
