“Volela bih da mogu da navedem tri ključne stvari koje bi institucije, medijska udruženja i novinari mogli da učine kad je reč o bezbednosti, jer bi to značilo da su, kako bi valjalo da bude, na istoj strani. S obzirom na to da, nažalost, naš slučaj nije takav, preporuka novinarskim udruženjima je da sve što čine, čine još bolje, a novinarkama i novinarima da se čuvaju – takva su vremena”
Trenutna situacija u pogledu bezbednosti novinara u Srbiji je dramatična. Novinari su postali meta ne samo verbalnih napada i pretnji, već i fizičkih nasrtaja – kako od strane policije, tako i od grupa koje je angažovao režim za prebijanje neistomišljenika.
Advokatica Kruna Savović jedna je od vodećih pravnih stručnjakinja u oblasti medijskog prava i zaštite novinara u Srbiji. Kao dugogodišnja saradnica Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), zastupala je brojne medije i novinare u slučajevima pretnji, pritisaka i SLAPP tužbi. Aktivno učestvuje u pripremi i unapređenju medijskog zakonodavstva, kao i u programima edukacije i jačanja kapaciteta redakcija kada je reč o pravnoj i digitalnoj bezbednosti. Njeno iskustvo i angažman čine je jednim od najrelevantnijih sagovornika za temu bezbednosti novinara, a posebno novinarki, u savremenom medijskom okruženju.
“VREME”: Danas je nestao čak i privid da vlast, kroz različite inicijative, radi na zaštiti novinara. Kako danas izgleda pravna zaštita novinara u Srbiji – šta se dogodilo sa zakonima i postojećim mehanizmima zaštite?
KRUNA SAVOVIĆ: Lepo ste rekli: izgubio se privid. A kad nestane privid, ostaje suština, a ona je poznata kako novinarima, tako i nama koji branimo njihova prava i slobodu govora. Novinari su danas ugroženiji nego juče, ali to kako su ugroženi danas, videlo se i juče. Oni su konstantna meta, jer istina boli kad se čuje. Otud verbalni i fizički nasrtaji na njih. Novinarska udruženja se trude da pomognu koliko god mogu, novinari daju sve od sebe da svoj posao rade bez straha, a zakoni i postojeći mehanizmi zaštite, koji su u rukama države, gotovo da se ne primenjuju, odnosno primenjuju se tako da se obezbedi privid za licemerni stav – da institucije rade svoj posao. A vrlo često čak te primene nema ni za održavanje privida. Svedoci smo, naime, da medijski radnici i radnice trpe nasilje i od strane policijskih službenika koji za zloupotrebu svojih ovlašćenja ne bivaju sankcionisani.
Novinarke su posebno izložene mizoginim uvredama i pretnjama seksualnim nasiljem, a na terenu su češće napadane nego njihove kolege. Kako je došlo do toga da bezbednost novinarki postane dodatno ugrožena?
Novinarke su konstantno izložene mizoginiji. Taj problem je star i spreman da promeni ruho. U vreme kad je novinarski poziv visokorizičan, svakako da je teže onima koje se i inače nose sa raznoraznim osporavanjima i pritiscima. Naša je sreća da u redakcijama imamo dosta žena, i to hrabrih. Neke od njih redovno viđamo u uključenjima sa ulica širom gradova Srbije, druge se pak bave istraživačkim novinarstvom. Novinarke su lakša “meta” od svojih kolega zato što onaj ko je spreman da napadne, taj zbog svoje slabosti ne zna gde snaga leži.
Kakav je status krivičnih prijava za napade na novinarke i novinare u poslednjih nekoliko meseci? Koliko su policija, tužilaštvo i sudovi – u dubokoj političkoj krizi u kojoj se Srbija nalazi već devet meseci – spremni da efikasno i brzo reaguju na pretnje i napade?
Postupanje po krivičnim prijavama, to je danas plivanje slobodnim stilom. Korigovaću se, ne sasvim slobodnim jer slobodu ograničava interes sa kojim se u postupanje ulazi. Dakle, ako je neko snimio, video, na neki način dokumentovao istinu koja ne sme da se vidi, po tim se prijavama ne postupa efikasno jer ne postoji interes da se postupa, odnosno postoji interes da se ne postupa.
Utisak je da je krhko poverenje između potpisnika Sporazuma o osnivanju Stalne radne grupe za bezbednost novinara – medijskih i novinarskih udruženja, MUP–a i Tužilaštva – bespovratno narušeno. Kakve posledice to može imati kada politička kriza prođe?
Nakon što kriza prođe, institucije će raditi svoj posao. Dok institucije ne rade svoj posao, kriza traje. Jednom kad se svog posla dohvate, neće postojati ni prostora ni potrebe da ga umesto njih obavlja neko drugi. Za sada, u moru gotovo privatnog interesa, unutar tih institucija neki čestiti ljudi i dobri stručnjaci plivaju za poštovanje zakona i opšte dobro.
Na kraju, koje bi tri ključne stvari država, medijska udruženja i sami novinari mogli da urade kako bi se bezbednost, a naročito bezbednost novinarki, unapredila tokom trajanja političke krize i stalnih nemira?
Volela bih da mogu da navedem tri ključne stvari koje bi institucije, medijska udruženja i novinari mogli da učine kad je reč o bezbednosti, jer bi to značilo da su, kako bi valjalo da bude, na istoj strani. S obzirom na to da, nažalost, naš slučaj nije takav, preporuka novinarskim udruženjima je da sve što čine, čine još bolje, a novinarkama i novinarima da se čuvaju – takva su vremena.
Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Za sadržaj ovog teksta isključivo je odgovoran nedeljnik “Vreme” i ni pod kojim uslovima se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije. Projekat – Women Journalists Are Not Alone: Information, Protection and Resilience – podržan je u okviru programa podrške “Safejournalists.net”.
Državne zdravstvene ustanove u Srbiji imaju postrojenja za sterilizaciju opasnog otpada, ali im država oduzima dozvole, otkriva „Vreme“ u novom broju. Da li se tako nameštaju poslovi privatnim firmama
Evropska unija uložila je milone evra kako bi pomogla Srbiji da sredi uklanjanje medicinskog i infektivnog otpada. Niš je jedan od prvih gradova koji su dobili postrojenje za ovu delatnost. Međutim, ono se danas ne koristi, poslove uklanjanja otpada dobija privatna firma, a zdravstvenim ustanovama istekle su dozvole. Uslovi za njihov produžetak postavljeni su tako da ne mogu da ih ispune
Pitanje za ljude sistema je – ko će biti prvi? Da li će policija, tužilaštvo i sudstvo, da li će oni iz prosvete i sa univerziteta ili iz javne uprave čekati da im “odseku glave” – i to malom broju čestitih i hrabrih, kako preti predsednik Srbije, ili će snažnije raditi po zakonu insistirajući na njegovom sprovođenju, a ne po njegovoj volji
Istinoljublje se, kaže Hana Arent, nikada nije ubrajalo u političke vrline. Da li to znači da je suština istine u njenoj nemoći, a suština politike u podmuklosti? Pa, ako je tako, zar nemoćna istina ne zaslužuje istu količinu prezira koliko i moć koja ne mari za istinu
Propali su pokušaji da država Srbija nacionalizuje NIS, da dvojica ljudi bliskih režimu kupe ruski udeo u NIS-u, da neka zapadna naftna kompanija ili investicioni fond uđu u vlasničku strukturu umesto Rusa. Ko sada, kao jedino preostalo rešenje prihvatljivo vlastima, ubrzano registruje flotu rečnih tankera za prevoz sirove nafte iz skladišta MOL-a u Mađarskoj do rafinerija NIS-a u Pančevu? Šta to sa sobom nosi? Zašto se Srbija nije odlučila za stečaj NIS-a
Udarac u trbuh građana koji sledi nakon američkih sankcija NIS-u posledica je nemogućnosti gospodara mehurova i neznanja Aleksandra Vučića da shvati šta politika zaista jeste
Aleksandar Vučić se silno razočarao u prijatelja Erdogana – a to mu zgodno dođe da se predstavi kao veliki patriota
Novac koji država troši na Narodno pozorište da bi ga osigurala od eventualnog požara je pokušaj da se zaustavi jedan drugi požar, onaj koji je moguće sprečiti isključivo ostavkama SNS kadrova na čelu ove kuće
Istraživanje “Vremena”: Medicinski otpad na jugu Srbije
Kako vlast zamenjuje državne ustanove privatnim firmama Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Sve vreme sam snimala službenim telefonom. Nosila sam fluorescentni žuti prsluk na kojem piše “press”, bila sam vidno označena, svi su mogli da vide da sam novinarka, da izveštavam sa događaja, dakle da sam na službenom zadatku. To, međutim, nije bilo dovoljno. Policajci su počeli grubo da me guraju
“Onog trenutka kada je pala nadstrešnica i kada je sve počelo da se odvija, napravili smo redakcijski sastanak i dogovorili se: ovog puta moramo da izaberemo stranu. Ja sam se bavila sportskim novinarstvom, uvek sam strastveno navijala za ‘Partizan’ i nikada nisam na terenu pokazala simpatije. Međutim, ovo je situacija – najteža za mojih dvadesetak godina novinarstva – u kojoj moraš jasno da se odrediš. Ne možemo da podržimo niti da ublažimo ono što se dešava građanima ove zemlje”
“Zamislite da čovek, Sten Miler, koji je na stotinak metara od mene i koji je glavni akter priče koja je uznemirila javnost i zaposlene u medijima Junajted medija neće da izađe da razgovara sa novinarkom, čiji je uzgred posredno i poslodavac, već šalje advokata da je upozorava da može dobiti otkaz. Mogla sam samo da zaključim jedno – da je Milera strah i da je istina da je po zahtevu Vučića pokušavao da oslabi i rasparča medije u okviru Junajted medija”
