Mizoginija, svakodnevica

Trenutna situacija u pogledu bezbednosti novinara u Srbiji je dramatična. Novinari su postali meta ne samo verbalnih napada i pretnji, već i fizičkih nasrtaja – kako od strane policije, tako i od grupa koje je angažovao režim za prebijanje neistomišljenika.

Advokatica Kruna Savović jedna je od vodećih pravnih stručnjakinja u oblasti medijskog prava i zaštite novinara u Srbiji. Kao dugogodišnja saradnica Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), zastupala je brojne medije i novinare u slučajevima pretnji, pritisaka i SLAPP tužbi. Aktivno učestvuje u pripremi i unapređenju medijskog zakonodavstva, kao i u programima edukacije i jačanja kapaciteta redakcija kada je reč o pravnoj i digitalnoj bezbednosti. Njeno iskustvo i angažman čine je jednim od najrelevantnijih sagovornika za temu bezbednosti novinara, a posebno novinarki, u savremenom medijskom okruženju.

“VREME”: Danas je nestao čak i privid da vlast, kroz različite inicijative, radi na zaštiti novinara. Kako danas izgleda pravna zaštita novinara u Srbiji – šta se dogodilo sa zakonima i postojećim mehanizmima zaštite?

KRUNA SAVOVIĆ: Lepo ste rekli: izgubio se privid. A kad nestane privid, ostaje suština, a ona je poznata kako novinarima, tako i nama koji branimo njihova prava i slobodu govora. Novinari su danas ugroženiji nego juče, ali to kako su ugroženi danas, videlo se i juče. Oni su konstantna meta, jer istina boli kad se čuje. Otud verbalni i fizički nasrtaji na njih. Novinarska udruženja se trude da pomognu koliko god mogu, novinari daju sve od sebe da svoj posao rade bez straha, a zakoni i postojeći mehanizmi zaštite, koji su u rukama države, gotovo da se ne primenjuju, odnosno primenjuju se tako da se obezbedi privid za licemerni stav – da institucije rade svoj posao. A vrlo često čak te primene nema ni za održavanje privida. Svedoci smo, naime, da medijski radnici i radnice trpe nasilje i od strane policijskih službenika koji za zloupotrebu svojih ovlašćenja ne bivaju sankcionisani.

Novinarke su posebno izložene mizoginim uvredama i pretnjama seksualnim nasiljem, a na terenu su češće napadane nego njihove kolege. Kako je došlo do toga da bezbednost novinarki postane dodatno ugrožena?

Novinarke su konstantno izložene mizoginiji. Taj problem je star i spreman da promeni ruho. U vreme kad je novinarski poziv visokorizičan, svakako da je teže onima koje se i inače nose sa raznoraznim osporavanjima i pritiscima. Naša je sreća da u redakcijama imamo dosta žena, i to hrabrih. Neke od njih redovno viđamo u uključenjima sa ulica širom gradova Srbije, druge se pak bave istraživačkim novinarstvom. Novinarke su lakša “meta” od svojih kolega zato što onaj ko je spreman da napadne, taj zbog svoje slabosti ne zna gde snaga leži.

Kakav je status krivičnih prijava za napade na novinarke i novinare u poslednjih nekoliko meseci? Koliko su policija, tužilaštvo i sudovi – u dubokoj političkoj krizi u kojoj se Srbija nalazi već devet meseci – spremni da efikasno i brzo reaguju na pretnje i napade?

Postupanje po krivičnim prijavama, to je danas plivanje slobodnim stilom. Korigovaću se, ne sasvim slobodnim jer slobodu ograničava interes sa kojim se u postupanje ulazi. Dakle, ako je neko snimio, video, na neki način dokumentovao istinu koja ne sme da se vidi, po tim se prijavama ne postupa efikasno jer ne postoji interes da se postupa, odnosno postoji interes da se ne postupa.

Utisak je da je krhko poverenje između potpisnika Sporazuma o osnivanju Stalne radne grupe za bezbednost novinara – medijskih i novinarskih udruženja, MUP–a i Tužilaštva – bespovratno narušeno. Kakve posledice to može imati kada politička kriza prođe?

Nakon što kriza prođe, institucije će raditi svoj posao. Dok institucije ne rade svoj posao, kriza traje. Jednom kad se svog posla dohvate, neće postojati ni prostora ni potrebe da ga umesto njih obavlja neko drugi. Za sada, u moru gotovo privatnog interesa, unutar tih institucija neki čestiti ljudi i dobri stručnjaci plivaju za poštovanje zakona i opšte dobro.

Na kraju, koje bi tri ključne stvari država, medijska udruženja i sami novinari mogli da urade kako bi se bezbednost, a naročito bezbednost novinarki, unapredila tokom trajanja političke krize i stalnih nemira?

Volela bih da mogu da navedem tri ključne stvari koje bi institucije, medijska udruženja i novinari mogli da učine kad je reč o bezbednosti, jer bi to značilo da su, kako bi valjalo da bude, na istoj strani. S obzirom na to da, nažalost, naš slučaj nije takav, preporuka novinarskim udruženjima je da sve što čine, čine još bolje, a novinarkama i novinarima da se čuvaju – takva su vremena.

Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Za sadržaj ovog teksta isključivo je odgovoran nedeljnik “Vreme” i ni pod kojim uslovima se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije. Projekat – Women Journalists Are Not Alone: Information, Protection and Resilience – podržan je u okviru programa podrške “Safejournalists.net”.