Predsedništvo Srbije, kao pravni naslednik Predsedništva SFRJ, poslalo je dopis Prvom osnovnom sudu u Beogradu, pred kojim se i vodi ostavinska rasprava. U dopisu je navedeno da je Predsedništvo Srbije saglasno da se depoi otvore. Posle konsultacija o tome ko će biti predstavnik Kabineta predsednika Srbije, odlučeno je da otvaranju trezora prisustvuje Oliver Antić. Sudska odluka o datumu otvaranja tek treba da bude doneta. Pre toga, treba utvrditi da li postoji zapisnik sa stvarima koje se u njemu nalaze, kako bi taj spisak, ako postoji, bio „sravnjen“ sa stanjem u trezoru. Kako pišu „Novosti“, sudija će, u dogovoru sa Narodnom bankom, odrediti datum otvaranja depoa i o tome obavestiti sve učesnike postupka. Otvaranju će, osim advokata naslednikâ i Antića, prisustvovati i predstavnici suda Narodne banke Srbije, a o celom događaju biće vođen zapisnik.
Prema pretpostavkama advokata Titovih naslednika, koje se ovih dana provlače po medijima, u trezoru Narodne banke nalazi se 11 vreća, a šta se u njima nalazi, niko pouzdano ne zna. Pretpostavlja se da se u vrećama nalazi poslednjih šest plata Josipa Broza Tita, autorski honorari i „nešto zlata i nakita“.
Ostavinska rasprava između Titovih naslednika započela je, na zahtev njegovog pokojnog sina Žarka, 14. decembra 1983. godine. Nekadašnji Četvrti opštinski sud doneo je rešenje o podeli imovine 1989. godine. Međutim, Brozova udovica je osporavala to rešenje.
Otvaranje trezora trebalo bi da razreši misteriju čuvenog „četvrtog spiska“ za koji nikada nije pouzdano utvrđeno od čega se sastoji. U aprilu 2011. beogradski advokat Toma Fila, bivši pravni zastupnik Jovanke Broz, dao je intervju za „Vreme“ (videti br. 1057), u kom je objasnio šta je zapravo četvrti spisak. „Partijsko-državna komisija koja je formirana kad je Tito umro, izvršila je popis svih stvari koje imaju veze sa Titom. Tada su napravljena ona famozna četiri spiska. Tri spiska sačinjavala su popis stvari koje bi, po njima, trebalo da naslede Jovanka i Titovi sinovi Miša i Žarko. To su bili smešni spiskovi prema kojima je Jovanka, recimo, trebalo da nasledi od Tita svoje haljine. Miši Brozu, na primer, zapale su Jovankine haljine, ženski vezovi i štošta drugo što se tretiralo kao Titova zaostavština. Treći spisak je Žarkov i sličan je ovima. Za četvrti spisak, kad sam tražio da ga vidim, rečeno mi je da ne mogu da ga nađu.“
Sudbina četvrtog spiska preokrenula se 1986. godine, kada je Savezna skupština SFRJ donela Zakon o upravljanju stvarima u društvenoj svojini koje su imovina Josipa Broza. Tim zakonom, u medijima poznatim i kao „lex Jovanka“, sva preostala Brozova imovina prevedena je u državnu svojinu. Ustavni sud je 2000. godine proglasio ovaj zakon neustavnim. Tada je otvoren novi proces, u kome je iznova trebalo utvrditi šta su lične stvari nekadašnjeg predsednika SFRJ.
Šta bi sve moglo da se nađe na četvrtom spisku, moguće je rekonstruisati samo na osnovu popisa imovine Josipa Broza za koju se zna. Kako je „Vremenu“ rečeno u Muzeju istorije Jugoslavije (MIJ), najveći deo predmeta nalazi se na četiri lokacije: u depoima MIJ-a (ili na drugim, adekvatnijim, lokacijama, poput filmskog arhiva koji je smešten u depoima Jugoslovenske kinoteke, jer tamo postoje bolji uslovi za čuvanje i održavanje), u Vojnom muzeju, u trezoru vile „Mir“ i u trezoru Narodne banke. Sa izuzetkom predmeta u Narodnoj banci i automobila koji su vlasništvo Vojnog muzeja, ostali predmeti su u nadležnosti MIJ-a, s tim što je situacija sa predmetima u vili „Mir“ prilično komplikovana.
Vila „Mir“ na Topčideru bila je sastavni deo Memorijalnog kompleksa „Josip Broz Tito“, osnovanog 1982, a ukinutog 1996. Te godine je Zoran Lilić, tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije, izrazio želju da se sa porodicom nastani u ovoj vili, pa je vila od muzejskog transformisana u stambeni prostor. Lilić se u nju nikada nije uselio, ali jeste Slobodan Milošević sa porodicom, naredne 1997. godine. Titova imovina popisana je 1996. u 21 inventarnu knjigu i premeštena u podrumske prostorije vile „Mir“. Od tog trenutka, pristup prostorijama, samim tim i predmetima, bio je moguć samo uz dozvolu Službe državne bezbednosti (SDB) i, kasnije, Bezbednosno-informativne agencije, kao pravnog sukcesora SDB-a. Kako je „Vremenu“ rečeno u Muzeju istorije Jugoslavije, zaposleni u ovom muzeju danas imaju pristup predmetima u vili „Mir“, ali prethodno treba da zatraže (i dobiju) odobrenje Uprave za zajedničke poslove republičkih organa.
Pred prvo sudsko ročište u okviru imovinske rasprave koje je u Prvom opštinskom sudu održano u decembru 2011, Arhiv Srbije je na 379 strana sudu dostavio spisak pokretnih stvari koje su pripadale Josipu Brozu. Zastupnica Jovanke Broz je zatražila i dokumentaciju Muzeja istorije Jugoslavije. To je spisak sa više od 4000 poklona Titu i njegovoj supruzi od Jugoslovena, stranih državnika i vlada.
Kada je reč o predmetima koji se nalaze u vili „Mir“, prema poslednjem popisu, onom iz 1996, između ostalog, tu su se nalazili: kolekcija predmeta primenjene umetnosti od zlata, srebra, dragog kamenja, oko 4000 predmeta od slonovače, arheološka zbirka s primercima iz najvećih svetskih kultura, tri vaze od alabastera iz piramide faraona Džosera (2750. godina pre nove ere – pokloni Nasera i Sadata), statua boga Ozirisa od pozlaćene bronze (Sadatov poklon Titu), korintski šlem iz VI veka pre nove ere (poklon grčkog kralja), tuniski mozaik iz rimskog perioda, kao i brojni primerci starog oružja, zlatna komandantska sablja sa dragim kamenjem, poklon Staljina, sablja iz 17. veka optočena dragim kamenjem koju mu je poklonio libijski lider Moamer el Gadafi, maršalski znak koji je kreirao Antun Augustinčić, mandala, poklon Vlade Nepala, fragmenti Mesečevog tla, koje je na Zemlju donela posada Apola 11, stari 3,8 biliona godina čiji gram vredi 50.800 dolara, poklon američkog predsednika Ričarda Niksona. Među popisanim umetničkim delima nalaze se slike Stjepana Fjodoroviča Kolesnikova, Nadežde Petrović, Petra Lubarde, Moše Pijade, Janoša Mesaroša, Oskara Kokoške, Fransiska Goje, vaze, tepisi, 6000 knjiga, automobili, 2225 albuma sa fotografijama.
Sudbina predmeta sa spiska javnosti, ali i Titovim naslednicima, poznata je tek delimično. Kamenje sa Meseca vraćeno je Muzeju istorije Jugoslavije 1998. za potrebe izložbe povodom 80 godina Jugoslavije (1998) i Knićaninova sablja ustupljena za izložbu „Srbi u Vojvodini 1948–1998“. Od 167 Titovih lovačkih pušaka za izložbu „Titove puške“ koja je održana 2008. u Muzeju istorije Jugoslavije, preostalo ih je tek 67.
Sudbina Titovih satova još je uzbudljivija. U februaru 2005. godine, u objektu na Trgu Nikole Pašića, koji je u to vreme još bio u sastavu Muzeja istorije Jugoslavije, održana je izložba „Pokretna slika večnosti“ na kojoj je bila izložena zbirka od 150 Titovih satova. U zbirci su se našli i satovi koje su Titu poklonili Žan Bedel Bokasa i ruski astronauti.
Dvojica maskiranih i naoružanih pljačkaša ušetali su u Muzej, gde se nalazio samo noćni čuvar. Ispred Muzeja, kao i u njemu, nije bilo uobičajenog policijskog obezbeđenja. Zgrada nije imala ni alarm ni video-nadzor, pa su pljačkaši bez velike muke došli do dvadesetak satova među kojima je i Kaminski sat neprocenjive vrednosti, rad čuvenog francuskog dvorskog majstora iz 18. veka, kao i osamnaestokaratni „Patek Filip“ iz 1950. godine, proizveden u 5 primeraka, koji je Tito 1954. kupio za 2000 franaka. Pljačka je obavljena za svega nekoliko minuta: napadači su prišli čuvaru s leđa, svezali mu ruke lisicama, potrpali satove u bele papirne kese i bez buke izašli i odvezli se u pravcu Novog Beograda. U martu 2010, na sajtu za internet aukcije, pojavio se primerak „Patek Filipa“ iz 1950, za koji je vlasnik tvrdio da je pripadao Titu. Prodat je za tri dana, po ceni od 7600 evra (početna cena na aukciji bila je 6800 evra). Sa druge strane, Titov unuk i jedan od naslednika, Joška Broz, krajem 2011. oglasio se u srpskim i hrvatskim medijima sa tvrdnjama da ima saznanja kako je „Patek Filip“ njegovog dede prodat za tri miliona evra na aukciji u Švajcarskoj.
Šta se sve nalazi u trezorima Narodne banke Srbije i vile „Mir“ biće utvrđeno kada oni konačno budu otvoreni. Mnogo teže, međutim, biće utvrditi šta sve iz njih nedostaje. Naime, javna je tajna da je zaostavština Josipa Broza decenijama sistematski čerupana, baš kao što je javna tajna i to da je određeni broj stvari vraćen u periodu između 2001. i 2008. godine, zahvaljujući naporima tadašnje direktorke Muzeja istorije Jugoslavije, Ljiljane Cetinić, koja je uspela da izvrši pritisak na pojedince i institucije kod kojih su se predmeti nalazili.
Dodatni problem kod utvrđivanja ukupne ostavinske mase predstavlja to što su u nju ušle i lične stvari Jovanke Broz. Njeni punomoćnici tražili su podneskom od suda da se njene stvari izuzmu iz podele zaostavštine. Jovanka Broz je do sada podnela nekoliko podnesaka sudu sa spiskom svoje lične imovine, među kojom se, osim mnoštva bisera i drugog nakita, nalaze skulpture, slike, vaze, tepisi, knjige, pet automobila iz garaže Belog dvora i dva vozila iz garaže na Brionima („rols-rojs“, beli „kadilak“, „linkoln“…). Ona tvrdi da je najveći broj stvari iz rezidencije u Užičkoj 15 bio njen i Titov, stečen u bračnoj zajednici, kao i da je nakit i poklone dobila na venčanju od kumova i prijatelja, a ne kao žena predsednika. Za veći deo nakita tvrdi da ga je dobila od supruga i da ga je sama kupovala.
Da čitava stvar bude još komplikovanija, u javnosti se pojavljuje i škola mišljenja koja smatra da većina predmeta uopšte ne bi trebalo da uđe u ostavinsku masu, jer se smatraju Titovim stvarima samo zato što su posle njegove smrti zatečene u njegovim rezidencijama, ali nisu bile njegovo vlasništvo, kao, uostalom, ni nekretnine u kojima su se nalazile.
Kakav god da bude ishod, šta god da se otkrije u trezorima, kao jedina izvesnost u vezi sa materijalnim nasleđem Josipa Broza Tita, ostaje to da je višedecenijsko ophođenje prema njemu paradigma odnosa prema kulturnom, istorijskom i političkom nasleđu. A taj odnos karakterišu nemar i bahatost, ruku podruku.
Jovanka Broz
Nakon višedecenijske izolacije, o Titovoj udovici Jovanki Broz se poslednjih godina povremeno i čuje ponešto u medijima. Nakon petooktobarskih promena vraćena su joj lična dokumenta, saniran je prostor u kom živi i predloženo joj je da pokrene postupak za ostvarenje prava na porodičnu penziju. To pravo ranije nije uspela da ostvari jer Tito, navodno, nikada nije uplaćivao doprinose. U vreme dok je bio ministar rada i socijalnih pitanja, Rasim Ljajić je izdejstvovao da dobija primanja u visini plate predsednika Skupštine Srbije.
Aleksandar Miša Broz
Rođen je 1941. godine, u Titovoj vezi sa Hertom Haas. Završio je Pravni fakultet, radio je kao šef Odjela za izvoz i direktor vanjske trgovine u „Prvomajskoj“, kao direktor sektora uvoza-izvoza u naftnoj kompaniji INA, u Komitetu za odnose s inozemstvom Vlade Republike Hrvatske, da bi tek u periodu od 1983. do 1993. zauzeo više funkcije u svojoj nekadašnjoj firmi INA. Od 1993. polako napreduje u Ministarstvu vanjskih poslova Hrvatske, gde je najpre savetnik ministra, a zatim opunomoćeni ministar u ambasadi Hrvatske u Moskvi, Kairu i Džakarti – takvoj karijeri verovatno je doprinela činjenica da govori pet jezika. Ima ćerku Sašu i sina Andreja. Zajedno sa Sašom, 2006. godine zaštito je lik svog oca i upravlja pravima na njegovo korišćenje. Godine 2009. mediji u Srbiji preneli su da je Miša Broz pod istragom u Hrvatskoj zbog zloupotrebe službenog položaja. Broz se sumnjiči da je kao ambasador u Džakarti koristio luksuzni automobil koji mu je dala na korišćenje indonežanska vlada. Automobil je bio službeno evidentiran u dokumentaciji hrvatske ambasade u Džakarti, ali problem je u tome što nije bio plaćen.
Josip Joška Broz
Javnosti verovatno najpoznatiji Titov naslednik, sin njegovog sina Žarka, jedini je koji se na ročištima pojavljuje i lično. Ostali učesnici u sporu ne dolaze, već šalju pravne zastupnike. U javnosti je više puta izjavio da je od dede dobio pušku, ručni sat i prvi automobil. Politički je angažovan, pa je na izborima 2003. učestvovao na čelu koalicije četiri stranke (Radnička stranka Jugoslavije, Ekološka stranka Vojvodine, Srpska nacionalna socijalistička stranka radnika, nezaposlenih, penzionera i seljaka i Jugoslovenska stranka dobre volje). Na poslednjim parlamentarnim izborima 2012. bio je na čelu izborne liste Komunističke partije. Nije ušao u parlament.
Svetlana Broz
Joškina polusestra, rođena u Žarkovom trećem braku, sa Zlatom Jelinek, završila je medicinu i dugo radila kao kardiolog na Vojno-medicinskoj akademiji. Tokom ratova devedesetih postala je istaknuta antiratna i mirovna aktivistkinja. Posle NATO bombardovanja preselila se u Sarajevo i objavila knjigu Dobri ljudi u vremenu zla, zbirku svedočenja ljudi koji su, rizikujući sopstveni život, tokom ratova pomagali pripadnicima drugih etničkih grupa. Mirovnim angažmanom se bavi i danas. I dalje živi u Sarajevu.
Zlatica Broz
Takođe Žarkova ćerka, verovatno je najpovučenija članica porodice Broz. O njoj se zna tek to da je penzionerka koja vodi miran život u Beogradu.
Edvard Broz
Žarkov sin, živi u Zagrebu i donekle nosi imidž „crne ovce“ u porodici. Godine 1992. u pijanom stanju izazvao je u Srbiji saobraćajnu nesreću u kojoj mu je poginuo prijatelj Gojko Popović. Optužen je za izazivanje nesreće u pijanom stanju. Pošto mu se posle toga izgubio svaki trag, za njim je početkom 1993. raspisana poternica. Na osnovu te poternice, uhapšen je u januaru 2008, kada je pokušao da uđe iz Hrvatske u Srbiju. Tom prilikom, Edvard je istražnom sudiji rekao da je u Srbiju došao „potpuno svesno“, zbog duga prema najboljem prijatelju. Pošto je sudu predao hrvatski pasoš, ubrzo je pušten, da bi u oktobru 2008. ponovo otišao u nepoznatom pravcu. Njegov advokat istakao je da je Edvard na taj čin bio prinuđen jer mu je (bez putnih isprava, primanja i sredstava za život) bila ugrožena egzistencija. Prošle godine, njegovi advokati tražili su da se sudski spor koji se vodi protiv njega zbog saobraćajne nesreće iz 1992. ustupi Hrvatskoj. Viši sud u Beogradu odlučio je da „to ne bi bilo celishodno“, s obzirom na to da je posle dve decenije ovo delo u Hrvatskoj zastarelo. Ako sud prihvati žalbu advokata, za njim će biti ukinuta Interpolova poternica. U oktobru prošle godine dao je intervju za beogradske „Novosti“ i poručio da sanja skadarlijsku kaldrmu.
