Društvena teoretičarka i aktivistkinja, "akademska pop zvezda" Džudit Batler prvi put dolazi u Beograd. Govoriće o otporu i ranjivosti. Sredina u kojoj ćemo je dočekati dobro poznaje teme kojima se bavila, ali i specifično feministički otpor ratu, nacionalizmu i fikciji neranjivosti
Džudit Batler, to veliko ime, može se reći popstar društvene teorije, 20. novembra dolazi u Beograd. Nije ni čudo što je Batler akademska zvezda: njeno delo je ostavilo dubokog traga na političku filozofiju, etiku i na polja feminističke, kvir i književne teorije. Teorija performativnosti roda koju je razvijala tokom devedesetih godina našla je široku primenu u disciplinama od lingvistike do studija filma. Napisala je, priredila i koautorski potpisala više od dvadeset knjiga. Uticala je na nastanak i razvoj različitih aktivističkih, umetničkih i političkih grupa i akcija širom sveta. Najuticajnije antiratne i protestne peticije po pravilu sadrže i njeno ime.
Ali ko je zapravo Džudit Batler? Amerikanka koja se naglašeno antipatriotski odnosi prema Americi, Jevrejka koja denuncira postupke Izraela. Često tvrdi da je njeno jevrejsko detinjstvo imalo presudan uticaj na ono što će doći kasnije. Odrastanje šezdesetih godina u porodici američkih Jevreja kod nje je proizvelo ranu svest o tome da pokušaj asimilacije, pokušaj neprimetnog ulaska u američko društvo, podrazumeva izvesno saobražavanje s normama. Prvi dodir s filozofijom dogodio joj se u sinagogi, a prvi okret ka političkom u razgovoru s rabinom u vezi s tim da li je nemački idealizam u sebi sadržao seme fašizma. Jednom je rekla da je filozofijom počela da se bavi da bi imala smislen život. Pomno čitanje Hegela, krunisano njenom prvom knjigom, ostavilo je dubokog traga na „smisleni život“ Džudit Batler – od tada, kako sama tvrdi, nikada nije prestala da se bavi pitanjima želje i priznanja.
NEVOLJA S RODOM: Prvi skok, naizgled neočekivan, dogodio se kada joj je 1990, u njenoj 34. godini, objavljena druga knjiga, kod nas prevedena pod naslovom Nevolja s rodom. Ta knjiga je dvostruki „skandal“: reč je o tekstu proizišlom iz feminističkog i LGBT aktivizma, iz želje za drugačijim svetom rodnih normi, za neuklapanjem, za otvaranjem drugačijih mogućnosti priznanja – tekstu koji je, međutim, u duhu najbolje filozofske tradicije napisan jezikom koji nije lako prohodan i transparentan (ali, „ko izumeva protokole jasnoće“ i „šta je to što ‘transparentnost’ čini nevidljivim?“, pita Batler). Drugi skandal se, u zaokretu, odnosi na prodor nepoćudnih tema u samo srce etike i političke filozofije. Lezbejka kao filozofski upotrebljiv pojam? U svakom smislu: u meri u kojoj dovodi u pitanje uvrežene pretpostavke o tome šta znači biti čovek, žena, šta znači biti u granicama ljudskog, biti iz njih isključen, biti izvan polja življivog života.
Nedavno, obeležavajući 25 godina od izlaska knjige, Batler se ponovo osvrnula na čudnovat život tog malog, gustog teksta koji je promenio živote mnogih, načinio nova disciplinarna polja i generisao nebrojene reakcije (ono što je i sama pisala, bar do 2004. godine, može se razumeti kao niz pokušaja da se taj tekst doradi i precizira, da se odgovori na mnoštvo pitanja koja je ostavila otvorenim, ili koja su pred nju postavljali drugi). Knjiga, za koju je sumnjala da će je iko čitati, trebalo je da razmotri prostor naših složenosti, da ponudi prostor životu koji se ne može zgusnuti u već postojeće, uske kategorije. I premda je bez sumnje doprinela popuštanju strašnog normativnog stiska tih identiteta koji nas opcrtavaju i nameću nam granice u kojima se možda ne osećamo dobro, Džudit Batler se ne zadržava na tome. Naša tela nisu ograničena samo našim rodom. Ona nose razne oznake u skladu s kojima nas društvo razvrstava, svrstava, gleda ispod oka i ne odobrava, a ponekad nas zbog njih ostavlja u getu, u slamu, na rubovima ljudskog života. Njeno odbijanje Nagrade za hrabrost na Berlinskom prajdu 2010. godine, govori u prilog tome da su naši životi različito izloženi i ranjivi, i da dosledno zastupanje ljudskih prava ne sme favorizovati određene manjinske živote spram drugih života. Radikalno odbacivanje homofobije ne sme ni po koju cenu koketirati s rasizmom i mržnjom prema imigrantima. Svi životi su vredni, ili život nije vrednost.
NEMA BESMISLENOG ŽIVOTA: Priča o ranjivosti dobija drugačiji zamah i nov okvir posle 9/11 (11. septembra 2001). Posle urušavanja kula bliznakinja, Amerika počinje da se predstavlja kao neranjiva, i kao nepobediva ulazi u rat protiv terorizma. Batler se, sa svoje strane, okreće pitanjima ugroženosti, nasilja i medijskog oblikovanja onoga što vidimo kao pobedu ili samo lice terora. Misliti nepatriotski tada znači misliti kritički, i javno se zalagati za nenasilje: prihvatiti ranjivost u svetu koji nikada nismo izabrali, niti smo mogli da biramo, i u odnosu na koji smo na različite načine zavisni. Taj zahtev, ma koliko se na prvi pogled razlikovao od prvobitnih teza o performativnosti roda, s njima je u neobičnom skladu. Svet u kojem je jedino moguće želeti živeti jeste svet u kojem nema hijerarhije među životima – kako god da ih odredimo. To je svet u kojem nema života koje je besmisleno živeti i u kojem nema smrti koje se ne mogu, ili ne smeju, ožaliti.
Tadašnji predsednik Sjedinjenih Američkih Država Džordž Buš, samo deset dana posle dana koji se više ni ne može nazvati drugačije do 9/11, izjavljuje da je gotovo sa žaljenjem i da je sada vreme za delovanje. Ta je izjava na čudnovat način uticala na drugu deceniju teorijskog rada Džudit Batler. Njen prvi deo koji postavlja ograničenje na žaljenje, samo po sebi dug i traumatičan proces, naveo ju je na preispitivanje složenog pitanja o tome kako, koliko i koga žalimo. Kakve su naše dužnosti prema drugim ljudskim bićima i otkuda to da postoje situacije kada je opravdano usmrtiti ih i ukinuti im pravo na to da budu ožaljeni: kako se to međunarodno uređuje, kojim propisima, kojim zakonima i kakvim moralnim obavezama? To veoma bazično pitanje duboko je isprepleteno s antiratnim stavom i politikom nenasilja: kakva je alternativna politika zamisliva ako bismo bili u stanju da prihvatimo život u svoj njegovoj ranjivosti i korenitoj međuzavisnosti? Drugi deo Bušove izjave, onaj u kojem se poziva na delovanje, navodi Batler da drugačije razume značaj internacionalizma, moći rata i nasilja, ali i moći medija da u vremenima kada se nasilno obustavlja tuga i podstiče aktivna agresija formiraju naše razumevanje o tome koji su životi vredni, a koji mogu ostati da trunu kao hrpe neživog tela. Tada Batler posebno naglašava aktivnu alternativnu politiku, pokušaj stvaranja internacionalnih saveza i javnog angažmana koji bi u prvi plan stavljao drugačije institucije i drugačije razumevanje pravde koje ne počiva na uzvrćanju i uništenju.
Međutim, uprkos strasnim govorima i neprestanom javnom angažmanu, koji u sebi vešto spaja filozofsku, aktivističku i antiratnu dimenziju njenog rada, Džudit Batler ostaje iznimno skromna. Kada je 2012. godine dobila prestižnu nagradu grada Frankfurta „Theodor W. Adorno“ za doprinos kritičkoj teoriji, na pitanje kako se oseća među velikanima okupljenim na spisku ranijih dobitnika, ona jednostavno odgovara: „Čudan je to osećaj. Verovatno sam najniža osoba na listi.“ Ne treba posebno naglašavati da je i jedina žena na toj, ali i na mnogim drugim sličnim listama. Ta niska, ali principijelna Jevrejka takođe je značajan deo svoga rada posvetila izučavanju jevrejske misaone tradicije koja je u otvorenom neskladu s činovima države Izrael. Zbog toga, ali i zbog otvorene podrške Palestini, bila je meta napada u vreme dodeljivanja nagrade koja nosi Adornovo ime, ali i mimo tog prestižnog čina.
RANJIVOST KOJA POKREĆE NA POBUNU: A onda su na raznim tačkama u svetu počela sasvim drugačija okupljanja – pobune. Reke ljudi slivale su se na trgove i ostajale na njima, postavši mora ljudi. Uz sve različitosti koje su ih gonile da danima i noćima pohode javne prostore (čineći ih tako još javnijima, ali i veoma privatnima, što zapravo na nov način briše ovu važnu razliku), ovi su ljudi postali nova figura delovanja, koja takoreći naglavce izokreće bušovsku viziju akcije. I Džudit Batler je u tom okupljanju videla novu priliku za promišljanje alternativne ideje političkog. Od tela koja ništa ne znače zato što se ne reprodukuju i ne reprodukuju normu na poželjan i ustaljen način, preko neožaljivih tela naših neprijatelja koje imamo pravo mučki da ubijamo, i palestinskih tela koja se skupno pretvaraju u puku artiljeriju za ubijanje države, Batler dolazi do tela koja nešto znače. To su tela, ljudi, životi, u svoj svojoj ranjivosti, koja zajedno i kroz otpor zahtevaju drugačiju viziju politike. Upravo zato što ih je tako mnogo, i zato što je ranjivost ono što ih pokreće na zajedničko okupiranje prostora javnosti, ona nešto zbilja znače.
Džudit Batler prvi put dolazi u Beograd. Govoriće upravo o otporu i ranjivosti. Sredina u kojoj ćemo je dočekati dobro poznaje teme kojima se bavila, ali i specifično feministički otpor ratu, nacionalizmu i fikciji neranjivosti. Samo nekoliko dana posle Pariza i Bejruta, kada se ceo svet poziva na molitvu, a znamo da nisu sve molitve jednako vredne, posebno je važno zaustaviti se, bar nakratko, i misliti tu ranjivost, misliti mogućnosti otpora.
Novinarki „Vremena“ Jovani Gligorijević, 16. novembra, na Međunarodni dan tolerancije, dodeljena je prva nagrada u kategoriji štampanih i onlajn medija za doprinos toleranciji za tekst „I država siluje, zar ne?“ („Vreme“ broj 1261). Nagradu su ustanovili OEBS i Kancelarija poverenika za ravnopravnost. Prve nagrade su dodeljene još i novinarki VICE Srbija Sandri Mandić, u kategoriji reportaža, i novinarki TV B92 Jovani Uhrin, u kategoriji radijskih i TV priloga.
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
