Indikativno je da u svojim omiljenim ispovestima novinarima, datim mnogo kasnije, Kristijan Golubović nikad nije pominjao Milorada Ulemeka Legiju, koji ga je, bar kako je objavljivano u novinama, vukao po ratištima širom bivše Jugoslavije
PONOVO U BEOGRADU: Kristijan Golubović
Duh iz Aladinove lampe, kako sebe naziva Aleksandar Kristijan Golubović (33), doleteo je avionom u Beograd, ali sa lisicama na rukama. Stigao je iz Grčke nakon četiri godine i dva meseca robijanja u atinskom zatvoru najavljujući da se vraća „poslednji živi don beogradskog podzemlja“. Koliko dugo će ostati živ sasvim je neizvesno budući da se svojevremeno ozbiljno zamerio trenutno pritajenim kriminalcima koji nemaju običaj da praštaju. Opšta ocena preostalog beogradskog podzemlja glasi: „Zveknuće ga neko čim se pojavi na ulici.“ Kristijanu trenutno ne preti opasnost jer je pravo sa aerodroma sproveden u zatvor odakle će ga, kada bude vreme, izvesti pred domaći sud, koji ga je zbog raznih krivičnih dela putem Interpola jurio još od 1993. godine. Kristijana sada čeka suđenje u Prvom opštinskom sudu zbog, kako sam kaže, lažne tvrdnje da je fizički napao i reketirao Milorada Majkića, vlasnika kockarnice „Aleksandar“. „Majkiću sam opalio šamar zbog uvrede, odleteo je dva metra“, kaže Kristijan. Majkić, opet, obećava da Kristijana neće teretiti i da mu „šamar oprašta na mladost“. Biće da je po sredi neka nagodba ili strah. Uostalom, sud će odlučiti.
KRATEŽIMIŠIĆI: Mlađa beogradska generacija ne pamti Kristijana Golubovića, što i nije neka velika šteta. Dete naših gastarbajtera u Nemačkoj, kao maloletnik u Dizeldorfu bio je uhapšen zbog oružane pljačke (oteo nekom Albancu 100 maraka), odležao je tri i po godine maloletničkog zatvora i bio izručen našim vlastima. Odrastanje je nastavio na Zvezdari i Vračaru. Isticao se marljivim dizanjem tereta ručne izrade, zapravo načinjenog od olova iz razbijenih telefonskih aparata u javnim govornicama i potom pretopljenog u tegove. Kako je vreme proticalo, tako su ovdašnji čuvari reda imali sve veće probleme s njim. Zahvaljujući fizičkim vežbama rastao je u snažnog momka, vođu maloletničke grupe čiji su ga pripadnici bespogovorno slušali. Već tada se moglo primetiti da mu je pamet u neskladu s fizičkom snagom. Težak je oko 120 kilograma i visok nepuna dva metra. U kafani u Boleču tukao je teškom staklenom pepeljarom nekog gosta i zbog toga imao posla sa sudom. „Tukao sam se više od hiljadu puta i ostao neporažen, potom sam počeo da bodem i na kraju da pucam“, pričao je za novine Kristijan. Opčinjem italijanskom mafijom, Lakijem Lučijanom i banditima sa Sicilije naoružanim lovačkim puškama skraćenih cevi i isečenih kundaka (kratež ili lupara), Kristijan je sa svojim bolidima (sumanuti pripadnici bande) harao Beogradom. Omiljeno oružje bilo mu je kratež vidljivo zadenut za pojas, dok su mu ortaci oko struka nosili arsenal oružja prekrivenog košuljom do iznad kolena kako ne bi ličili na božićne jelke. Bilo je tu tromblona, bombi, eksploziva sa sve detonatorima i sporogorećim štapinom, pištolja… Ljudi su se sklanjali ispred njih, a i policija jer se nikad nije znalo da li će neka budala potegnuti oružje.
Tako su upali u diskoteku hotela Mažestik, naterali sve prisutne da legnu na podijum, a Kristijan je zapucao iz krateža u tavanicu. Tek toliko da se vidi da s njim nema šale. U grupi nepomičnih na podu ležala su i trojica policajaca u civilu. Zanimljivo je da je tada sa Kristijanom bio i Dragan Nikolić Gagi, kasnije umešan u ubistvo Željka Ražnatovića Arkana. Navodno su u diskoteci tražili nekog mladića koji im se zamerio.
U oktobru 1998. Kristijan je banuo u salu KUD-a „Branko Krsmanović“, izazvao oveću tuču i pucao. Policija je bila obaveštena. Dva inspektora u civilu pohitala su da intervenišu i dok su se peli stepenicama, susreli su Kristijana koji je silazio. Prepoznali su ga i ćutke mimoišli. Kasnije su objašnjavali: „Samo bi se lud čovek, spreman da pogine, upustio u pokušaj da uhapsi dileju kao što je Kristijan.“ Tada još nije bilo interventne brigade i obični policajci su se uglavnom sklanjali s puta opasnijim siledžijama.
Početkom 90-ih godina Kristijan je u Beogradu bio u samom vrhu mnogih kriminalnih ekipa. Sarađivao je sa svima i brzo se razilazio. „To su jajare, nemaju nikakav kodeks“, govorio je i ljuto se zavadio sa voždovačkom, u to vreme najjačom ekipom kriminalaca. Tokom ispitivanja u Petom opštinskom sudu skočio je sa drugog sprata i povredio obe noge. Jedan od njegovih ortaka odneo ga je do automobila i odvezao, te je od tada za sud bio nedostupan. Indikativno je da u svojim omiljenim ispovestima novinarima, datim mnogo kasnije, nikad nije pominjao Milorada Ulemeka Legiju, koji ga je, bar kako je objavljivano u novinama, vukao po ratištima širom bivše Jugoslavije. Bio je u Erdutu, obožavao Željka Ražnatovića Arkana… „Poslednji sam izdanak loze starih plemenitih mangupa. Najveći su Arkan, Ljuba Zemunac, Giška, Jusa i ja“, tvrdio je Kristijan. Koliko je bio „plemeniti mangup“ govori i činjenica da se u Grčkoj bavio sitnim krađama i otimačinom i zbog toga bio osuđivan.
U Kristijanovo vreme bande su se u Beogradu množile i međusobno tamanile. Često i u prisustvu kriminalaca sa legitimacijama Državne bezbednosti. Sredinom 90-ih beogradsko podzemlje postajalo je sve užarenije. „Moj veliki prijatelj koji je u samom vrhu države napomenuo mi je da će doći do velikih obračuna u gradu i savetovao da odem u Grčku. A baš sam se spremao da u kafiću Freska raznesem ceo voždovački klan koji se tu okupljao. Međutim, odustao sam od toga i poslušao svog prijatelja“, objašnjavao je Kristijan. „Veliki prijatelj“ bio je zapravo Legija. Čim je stigao u Grčku, Kristijan je zabrljao i dospeo u zatvor zbog lopovluka, razbojništava, otimačina i krađe automobila. Sve u svemu, dobio je u dva maha ukupno četrnaest i po godina zatvora, ali mu je kazna bila znatno umanjena, navodno zbog dobrog vladanja. On se, inače, izvrsno osećao tokom robijanja. Javno se hvalio da ima poseban tretman i da ga Grci veoma cene, poštuju i paze. Željan afirmacije, pozivao je iz Beograda novinare i davao intervjue ne štedeći sebe: „Ja sam vanserijski fenomen. Jedinstven sam, zaista. Govorim 12 slovenskih i pet svetskih jezika… Izučio sam deset raznih zanata. Samo da ste videli kako sam se provodio po izlasku iz zatvora. Najjači ljudi Atine su me dočekali i priredili takvo slavlje da sam bio ganut. Bukvalno su mi predali ključeve grada. Rekli su: biraj šta ćeš da radiš, pomoći ćemo ti na svaki način. To veče sam na kocki izgubio 55.000 evra…“
Kristijan Golubović je prošlost. Kao tip kriminalca obeležio je jedno vreme beogradskog podzemlja u kome se iz petnih žila trudio da sebe u svakoj prilici predstavi kao fenomen sa robinhudovsko-mafijaškim manirima. Imao je sreće da u Beogradu ne bude u vreme kada su nečiji mišići i kratež za pojasom mogli da predstavljaju samo izazovnu metu koja kao da vapije za smaknućem. Pun samohvale izazivao je više smeh nego strah. U stilu: „Rodio sam se da budem don srpskog podzemlja. Šta ću, takav mi je DNK.“ Kao zastareo model kvazimafijaša, Kristijan očigledno nema šta da traži u Beogradu što i sam potvrđuje: „Beograd moje mladosti više ne postoji, tako da ću najverovatnije živeti u Nici, Monte Karlu ili Sanremu. Što se novca tiče, rođen sam da ga imam.“ Čini se, ipak, da bi najradije jedno vreme ostao u Beogradu, jer je pre dolaska Beograđanima otposlao poruku: „Duh je izašao iz Aladinove lampe. Isti koji su pogrešili, uplašeni bežaće. A svi koji su čestiti slaviće moju slobodu kao najveći praznik.“
Isti je inače u zatvoru, a kada će izaći ne zna se.
Pred kamerom
U dokumentarnom filmu Vidimoseučitulji Kristijan Golubović se pojavio nag do pojasa sa zlatnim kajlama i krstom okačenim oko vrata. Tom prilikom imao je zapaženo izlaganje: „Beogradom šetaju neki ošišani skoro do glave, to je neka kultura sačuvaj bože… Stanovništvo oseća sve tragedije ovog rata, sve težine sankcija, dok kriminalci bujaju. U pravosuđu rupe, u tužilaštvu rupe, advokatura kompletno korumpirana… Gledaju filmove kao što je Scarface, karteli droge, svaka ekipa ima nekog umišljenog Eskobara ispred sebe kome je privržena… Kriminal kod nas ne može da postigne veći stepen nego što jeste što se tiče opojnosti droga… Jedan Pirke morao je biti ubiven samo ako se deset ljudi rane. To vam je odgovor na stepen kriminaliteta kod nas u Beogradu. Kažite mi jednog pravog kriminalca na Zapadu, čak i u mafiji koja je ubila nedužne ljude. Meni je poznato da je sudija Falkone ubiven sa tonu dinamita.“ Kristijan je ponekad pogodio a i promašio: „U Beogradu još ne postoji organizovan kriminal, a pogotovo sada, i kakva je sada situacija sve govori da ga nikad neće ni biti. Ljudi moraju da nauče da poštuju. Sebe i drugog. Osam puta sam nameravao da sebi oduzmem život. Izvuklo me crtanje, pisanje, bojanje, nizanje perlica… Treninzi, masovni treninzi, iz dana u dan ja sam trenirao sve više…“
Kristijan Golubović je, inače, trećinu života (11 godina) proveo u zatvorima više evropskih zemalja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
Nastupi Aleksandra Vučića od pada nadstrešnice do danas
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!