potpredsednik glavnog odbora SPS-a
Osnovni podaci: Rođen je 23. maja 1942. godine u Beogradu. Diplomirao je 1971. na Građevinskom fakultetu. Zaposlio se na železnici gde je radio na sanacijama klizišta i puteva, i 1974. je postao rukovodilac Sektora za projektovanje. Kada je 1987. formiran Saobraćajni institut CIP, Mrkonjić postaje njegov direktor. Za rad u CIP-u Mrkonjić je 1986. dobio orden rada sa zlatnim vencem.
Kao student aktivno se bavio košarkom u klubovima Radnički i Student, a po završetku aktivne sportske karijere bio je funkcioner Košarkaškog saveza Beograda i predsednik KK Voždovac.
Početkom 2001. godine smenjen je sa mesta direktora Direkcije za obnovu zemlje, a ubrzo nakon toga napustio je CIP i kako je rekao „postao običan građevinski inženjer koji radi u privatnoj firmi za konsalting sa sedištem u Podgorici, a on je u beogradskom predstavništvu“. Posle petooktobarske revolucije žalio se da ne može da dobije nikakav posao jer „su na vlast došle bitange i u Vladi Srbije vlada strahovit revanšizam“; „Moram da kažem da razumem kadrovski revanšizam. To smo radili i mi ranije. Kako se promeni koja struktura vlasti promene se i ljudi. To razumem. Ali ne razumem revanšizam prema projektima.“
Zapravo, od 2004. bio je zaposlen kod Bogoljuba Karića, na mestu direktora za investicije u Kompaniji Aeroinženjering. Bogoljub Karić je 2006. iz izgnanstva pokušavao da ga smeni, ali u tome nije uspeo.
Krajem 2000. izjavio je da poseduje dvosoban stan i da se nije obogatio od obnove zemlje.
Oženjen je Draganom.
Politička karijera: Mrkonjić je bio član SKJ-a, a 1990. godine je bio jedan od osnivača Socijalističke partije Srbije, danas je njen potpredsednik. „Prihvatio sam se potpredsedničkog mesta kako bih pomogao partiji. To je moja obaveza prema Miloševiću i onih milion ljudi koji su ga ispratili na večni put. I posle 21. januara ostaću član SPS-a, jer je to moje životno opredeljenje.“
Od 2000. godine savezni je poslanik, a od 2006. godine je republički poslanik SPS-a i potpredsednik Skupštine Srbije u sazivu od maja 2007. godine. Nakon što je Tomislav Nikolić podneo ostavku na mesto predsednika Skupštine, Mrkonjić je preuzeo predsedavanje sednicama kao najstariji od potpredsednika, i pred njim je Vlada Vojislava Koštunice položila zakletvu 2007. godine.
Pod Mrkonjićevim nadzorom projektovan je Miloševićev grob u Požarevcu. Mrkonjić je oštro kritikovao vladu zbog toga što nije obezbedila državnu sahranu Miloševića i optužio Srpsku radikalnu stranku da sakuplja poene na Miloševićevoj smrti i pokušava da otme biračko telo socijalista.
Na predsedničkim izborima 2008. bio je kandidat socijalista, sa izbornim sloganom „Dela govore“. Na završnoj konvenciji prisutni su klicali „Mrki, majstore!“, vidno uzbuđen Mrkonjić im je poručio: „Milošević je uvek govorio da budemo svi zajedno, jer jedino tako Srbija može da pobedi“, i završio rečenicom „Volim i ja vas“. Posle prvog kruga bio je četvrti (osvojio je 5,97 odsto, tj. 245.889 glasova).
Kako je postao političar: „Nikad se nisam bavio politikom, ja sam privrednik i graditelj, ali gledajući šta se u našoj Srbiji događa, morao sam da uđem u politiku. Ne volim je, ja bih da gradim.“
Graditelj: „Mi ne sanjamo, mi radimo.“ Javnosti je poznat kao izumitelj Brzih pruga Srbije, „Beograda na Savi 2000“, odnosno „Europolisa“, Kineske četvrti, prve metro stanice „Kod Vuka“ („Beograd ne sme tramvajem, već mora metroom u XXI vek“). Kao novopostavljeni direktor Aeroinženjeringa najavio je izgradnju Megasitija u vrednosti od 500 miliona evra.
Obnovitelj pre roka: Deset dana nakon početka NATO agresije imenovan je za direktora Direkcije za obnovu zemlje. Mrkonjić s ponosom kaže: „Za 78 dana bombardovanja srušeno je 45 drumskih, 16 železničkih i jedan drumsko-železnički most. Svi mostovi su obnovljeni do 5. oktobra 2000. godine, osim četiri.“ Kao direktor Direkcije obilazio je gradilišta i proveravao da li su radovi „odrađeni pre roka“. To je radio sa zanosom, elanom i zavidnim demagoškim umećem. Za taj rad od predsednika SRJ Slobodana Miloševića odlikovan je ordenom zasluga za SRJ prvog stepena.
Da li je miloševićevac: „Jeste, ja sam slobista. I ponosim se time, a većina ostalih se ponosi Solanom, koji je naredio bombardovanje Srbije, Ahtisarijem, koji bi da nam otme Kosovo i Metohiju, a, boga mi nekima ni Čeku nije daleko.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
