Profesorka Mirjana Marković svojevremeno je, kada su je novinari upitali kako je prešla na Dedinje, a ona je to nekada smatrala za prvi greh iskvarenih političara, odgovorila da zapravo Dedinje ne voli „zbog mnogo tamnih drveta.“ Ona stvarno izgleda nije volela drveće i biljke: svoju poslednju dedinjsku kuću (ova joj je četvrta) ukrasila je velikim saksijama sa ogromnim veštačkim benjaminima.
To je sada već u svetu poznata adresa Uzička 11, poprište poslednjeg čina drame: specijalci, pucnji, višesovna neizvesnost.
Posle je policija u Užičkoj 11 našla čitav arsenal oružja: dva borbena oklopna vozila, puškomitraljeze, tromblonske mine, sanduke municije i bombi, puške, pištolje…
Gde je to sve bilo sakriveno? U muzejskom depou, koji se u novije vreme naziva trezor? Naime, Užička 11 za potrebe svoje muzejske kolekcije ima u suterenskom delu prostor uređen za čuvanje eksponata: iza metalnih vrata koja se otvaraju na šifru nalaze se posebne sobe, opet sa metalnim vratima, i specijalnim muzejskim policama i kasetama.
FENOMEN: Užička 11 danas je zvanična rezidencija predsednika SR Jugoslavije: dr Vojislav Koštunica je izjavio da nema nameru da se seli iz svog stana na Dorćolu. Porodica Milošević-Marković preselila se u Užičku 11, neobično zdanje koje je pola rezidencija pola muzej, a ispada sada i svojevrsno utvrđenje, dok se rekonstruiše njihova privatna kuća u Tolstojevoj 33.
Uzička 11 je, kao i toliki drugi objekti u ovom gradu, u „godinama raspleta“ volšebno menjala i vlasnika i namenu: ovo veliko belo zdanje modernih linija zidano je krajem sedamdesetih za rezidenciju Josipa Broza koji se tu nikada nije uselio. Odmah posle njegove smrti ova kuća je postala sastavni deo Memorijalnog centra „Josip Broz Tito“. Nazvana je Spomen-zbirka: tu su bila izložena brojna domaća i inostrana odlikovanja, lični predmeti (uzalud se Jovanka Broz trudila preko svog advokata Tome File da dođe bar do nekih od ovih predmeta!), arheološka zbirka, oružje, slike, skulpture, najrazličitiji mogući pokloni koje je Tito primao sa svih meridijana; tu je bila izložena konjička sablja čija je drška bogato ukrašena brlijantima, poklon Josipu Brozu Titu od J.V. Staljina „za zasluge u borbi protiv fašizma“, korintski šlem, kraj VII veka pre naše ere, poklon Titru od grčkog kralja Pavla, detalj antičkog mozaika koji je Đovani Anjeli, direktor „Fijata“, poklonio predsedniku Jugoslavije, servis za kafu od zlata i srebra, poklon sveruskog patrijarha Alekseja. Hiljade posetilaca obilazile su Kuću cveća i ostale objekte Memorijalnog centra „Josip Broz Tito“.
Mr Gorica Erceg-Sarajčić, danas kustos Muzeja istorije Jugoslavije, kaže u razgovoru za „Vreme“ da je od početka devedesetih stručni tim Memorijalnog centra, gde je ona tada bila zaposlena, pokretao pitanje transformacije ovog velikog i skupog kompleksa, sa prioritetom zaštite svega što je kulturno dobro. Dobrica Ćosić i tadašnja savezna vlada 1993. imali su sluha: formirali su ekspertsku grupu od poznatih stručnjaka i akademika (Dragoslav Srejović, Vojislav Đurić, Aleksandar Despić, Irina Subotić, Branko Petranović, Miodrag Protić) koja je formulisala osnovne principe za regulisanje statusa ovog dela naše kulturne bašstine: sačuvati celokupne komplekse, kako predmete od istorijskog, kulturnog i umetničkog značaja tako i ambijentalne celine, kompleks dedinjskih dvorova otvoriti za javnost. Memorijalni centar „Josip Broz Tito“ sa muzejskim fondom od oko 200.000 eksponata raspoređenih u 16 zbirki i prema mišljenju dr Irine Subotić „jedinstveni je fenomen u svetu“. Prema mišljenju ovog priznatog eksperta, u muzejskoj praksi nije zabeležen bolji i kompletniji fond posvećen jednoj ličnosti i jednom vremenu. Dr Subotić je tada (1992) izjavila da smatra da se celina mora očuvati, naglasaviši da se nikako ne bi smelo dozvoliti rasparčavanje muzejskih zbirki.
Zaposleni u Memorijalnom centru „Josip Broz Tito“ precizno su popisali da je arheološka zbirka tada imala 112 autentičnih eksponata, zbirka starog oružja 177, zbirka primenjene umtenosti 2075, odlikovanja J.B. Tita bilo je 106 na broju (mnoga od plemenitih metala sa dragim kamenjem), u etnološkoj zbirci bilo je 4774 eksponata, a u likovnoj 3886. „Načinom prezentacije i samim uvidom u muzejske zbirke moguće je dobiti utisak o fenomenu Tito… na osnovu ovog materijala moguće je praviti posebne studije s estetskog, socioantropološkog, političkog, istorijskog, psihološkog stanovišta i o Titu i o nama, i zbog toga je potrebno zbirke sačuvati u celini“, pisala je dr Irina Subotić nadležnima avgusta 1992.
Ona je tada upozorila da kompleks Starog i Belog dvora na Dedinju, zajedno sa ovim pratećim objektima i parkom, predstavlja neprocenjivu istorijsku, kulturnu i umetničku vrednost, i to ne samo za našu, relativno skromnu sredinu već i za celokupnu svetsku baštinu. Predložila je da se što hitnije okonča započeti proces zakonske zaštite celokupnog muzejskog materijala zajedno sa zgradama i parkom.
PRERASPODELA: Međutim, Dobrica Ćosić je smenjen, a nova savezna vlada je odlučila da ovaj muzejski prostor „preparceliše“ i muzejska dobra „prerasopodeli“: deo muzejskih eksponata smešten je u depo, brojne slike, ukrasni i drugi predmeti preseljeni su u rezidenciju u Užičkoj 15, kustosi i drugi stručni ljudi (valjda nepoželjni svedoci) premeštani su, neki su ostali bez posla, drugi su bili „na belom hlebu“.
„Memorijalni centar ‘Josip Broz Tito’ postojao je od 1982. do 1996, zakonom je osnovan i zakonom ukinut. U Centru su se čuvale i izlagale zbirke izuzetne umetničke i istorijske vrednosti koje su predstavljale neku vrstu legata. Nažalost, taj bogati muzejski fond nije dobio pravnu zaštitu kao kulturno dobro, tako da je od vremena kada je Centar prestao da postoji samo delimično ostao pod brigom nove nadležne stručne institucije – Muzeja istorije Jugoslavije“, kaže mr Gorica Erceg-Sarajčić i naglašava da su se stručnjaci iz Muzeja istorije Jugoslavije morali da obraćaju Miloševićevom šefu kabineta da bi došli do pojedinih eksponata kako bi ih uvrstili u neku izložbu ili postavku!? Naša sagovornica kaže da je duboko razočarana našim odnosom prema kulturnom blagu, lako se odričemo onog što imamo. Viđala je eksponate iz Memorijalnog centra u nekim kancelarijama. Cinici bi rekli, a šta li se tek nalazi daleko od očiju javnosti, po privatnim stanovima?!
Kao što je poznato, posle izbora za predsednika Jugoslavije Slobodan Milošević se sa porodicom prvo preselio u Beli dvor, ali je ubrzo svoje porodično prebivalište „proširio“ i na Užičku 15, nekadašnju rezidenciju Josipa Broza i njegove supruge Jovanke. Prethodno je zdanje temeljno renovirano. Prethodili su i drugi veliki radovi. Posred nekadašnjeg Memorijalnog centra i senovitog parka podignut je zid: rezidencija u Užičkoj 15, Spomen-zbirka, sada nazvana vila „Mir“, Biljarnica i Lovačka kuća odvojene su od ostalih objekata. S druge strane zida ostali su Muzej „25. maj“, Kuća cveća, Stari muzej, Muzej „4. juli“. Navodno je vila „Mir“ pripremana za tadašnjeg predsednika Jugoslavije Zorana Lilića. U to vreme urađen je i ponovni popis svih muzejskih eksponata, kao i inventar svih predmeta. Lilić se u Užičku 11 nije nikada uselio.
Kada se u Užičku 15 uselio Slobodan Milošević, desetine zaposlenih u ovom muzejskom kompleksu na kapijama dočekao je natpis: NEDOSTUPNO. Posle NATO bombardovanja, kada je pogođena Užička 15, bračni par Milošević-Marković preselio se u Užičku 11. Podsetimo da je samo nekoliko dana pre bombardovanja Milošević dobio od nadležnih SPS vlasti i njihovih koalicionih partnera radikala papire za proširenje svoje parcele u Tolstojevoj 33, koja se sada, kupovinom za 9000 DM „trošne kuće“ u dvorištu rezidencije u Užičkoj 38, proširuje sve do ove ulice!
UZURPATORI: Istoričar umetnosti i književnik Živko Brković u knjizi „Dedinje, brdo čarobno“ („Čigoja“, 2000) ovako komentariše ulazak Miloševića u Užičku:
„Slobodan Milošević se uselio u Maršalov mauzolejski krug dok su još gorele Bosna i Krajina. Iz svoje privatne vile u Tolstojevoj Milošević je prešao u krug koji su činile grobnica, mauzolej, nekoliko objekata i muzeja koje su po svim pravilima održavale stručne službe.“
Po mišljenju Brkovića, porodica Milošević-Marković otela je i uzurpirala zaštićene prostore: „Legalizovani su grabež i haos, čiji je vrhovnik gazda sa Dedinja, koji i sam uzima neprocenjiva dobra nacije.“ Živko Brković se zvanično obratio Zavodu za zaštitu spomenika i dobara. Odgovora nije bilo. Uputio je i otvoreno pismo dr Mirjani Marković („Danas“, 15. oktobar 1999) u kome javno postavlja pitanje šta je s umetničkim i drugim blagom iz ovog značajnog muzeja. On oštro postavlja i pitanje da li se kao „gazdarica zaposednutih dobara“ ikada zapitala o demokratičnosti useljenja u muzej.
Odgovora nije bilo. Brković je jesenas u razgovoru za „Vreme“ (broj 513) upozorio da su umentička i druga dobra ostala van svake kontrole, da budu otuđena, privatizovana ili opljačkana.
Sva je prilika da su njegove slutnje i strepnje bile opravdane.
