Predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije
Osnovni podaci: Rođen je 1942. godine u Barlovu, opština Kuršumlija, u porodici železničara. Osnovnu školu završio je u Mladenovcu, gimnaziju u Aranđelovcu, a potom je na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao sociologiju (hteo je da studira arhitekturu, ali nije položio prijemni).
Nekadašnji bokser (pet javnih nastupa, četiri poraza, jedan nerešeni meč).
Oženjen je Eržebetom, profesorkom hemije, zbog koje je naučio mađarski. Imaju ćerku i sina.
Karijera: Kada je diplomirao, zaposlio se u Mladenovcu, u Metalskoj industriji „Petar Drapšin“, zatim je pet godina radio u Bačkoj Palanci, kao profesor gimnazije, a onda se u Beogradu bavio istraživačkim radom i angažovao na razvoju zadrugarstva. Iz Beograda prelazi u Suboticu, gde četiri godine radi na Radničkom univerzitetu, a potom kao predavač na Ekonomskom fakultetu gde predaje Opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu. Govorio je kako predaje samo „ONO dok DSZ zapostavlja“. Priča se da je Smiljanić u sitne sate u kafani igrao bilijar sa studentima. Bio je, kažu, strog i jedina mu je mana bila što je voleo da popije koju čašicu više. Danas je trezvenjak.
Sa mesta profesora otišao je u direktore. Kao direktor „Subotica filma“ firmu je izvukao iz gubitaka tako što je prikazao Začin iz Majamija, prvi pornografski film koji je emitovan u srpskim bioskopima.
Sindikalac: Za sekretara Veća Saveza sindikata Subotice izabran je 1989. godine, u vreme „jogurt revolucije“, da bi nešto kasnije postao i predsednik ovog opštinskog veća. Na mestu predsednika subotičkog sindikata ostao je dva mandata, „u inat“ Radomanu Božoviću, s kojim je bio u višegodišnjem sukobu. Kao predsednik Sindikata Subotice uspeo je da znatno uveća članstvo i osim radnika, učlani i kafanske muzičare, ali i crnoberzijance sa subotičkog buvljaka.
Za predsednika Veća Saveza sindikata Srbije izabran je pet dana posle oktobarskih promena 2000. Po izboru je izjavio: „Lopovi su nas vodili deset godina guleći kožu radnicima koje je trebalo da zaštitimo, a nismo. Mnogi sindikalni kadrovi koristili su situaciju i stvarali karijeru. Prihvatio sam funkciju predsednika SSS-a i ubeđen sam da ću ovaj torpedovani brod uvesti u mirnije vode.“ Na Dvanaestom kongresu Saveza sindikata Srbije, u aprilu 2002. godine, reizabran je za predsednika. U istoriji Saveza sindikata Srbije on je prvi predsednik koji na tu funkciju nije došao po odobrenju partije na vlasti, i prvi je predsednik ovog sindikata kome su poverenje ukazali delegati Kongresa neposrednim izjašnjavanjem. Pobedio je u konkurenciji tri kandidata, u drugom krugu.
Partijski angažman: Bio je član Saveza komunista. U jednom trenutku imao je i političkih ambicija. Bio je kandidat na listi koalicije Zajedno 1996, ali „kao nezavisni intelektualac“. „Nudili su mi i ovi iz DOS-a, ali kako je trebalo da se učlanim u neku od 18 partija, nisam prihvatio ponudu.“
Zasluga: „Ono što s ponosom ističem jeste da sam uspeo da otrgnem ovaj Sindikat iz zagrljaja politike, da ne bude više transmisija države niti partija. Mi smo danas interesna organizacija, koja je nezavisna od uticaja bilo kakve političke partije ili države. Mnogo nam je teže. Lakše je biti instrumentalizovan u nekoj partiji. Ušuškaš se i sisaš dok možeš, ali kad padnu.“
Optužbe: Protiv Smiljanića je 2001. godine Opštinski sindikat Subotice podneo krivičnu prijavu zbog zloupotrebe službenog položaja, prevare i falsifikovanja službene isprave. Smiljanićevi naslednici optužuju ga da je „donosio važne odluke, uglavnom na štetu Sindikata, u čemu Predsedništvo nije imalo učešća“, i podsećaju da je Smiljanić „već osuđivan zbog prevare u službi. Opštinski sud u Subotici osudio ga je 1993. godine na kaznu zatvora od tri meseca, uslovno na godinu. Presudu je potvrdio i Okružni sud u Subotici, 1996. godine.“ Smiljanić je odbacio optužbe i ocenio „da su one plasirane kako bi bio uklonjen sa sindikalne scene“.
Program: „Nemamo ništa protiv da budemo najamni radnici, ali hoćemo dobrog kapitalistu, a ne prljave profitere i šalabajzere koji će da nas cede. Mi, u stvari, hoćemo da svoju kožu što skuplje prodamo.“
Prognoze: „Dolazi vreme kada više neće imati šta da se krade! Ono što je vredelo uglavnom je prodato ili je na putu da se proda, a ono što je loše nije vredno pažnje za domaće tajkune. Zatim će uslediti još dva koraka pljačke. Prvi je preuzimanje komunalnih firmi u lokalnim samoupravama, koje će dobiti lokalni gangsteri, a drugi će biti atak na velika javna preduzeća.“
Da li može da bude predsednik Srbije: „O tome ne razmišljam, mada… Ma, samo članovi sindikata i moja porodica da glasaju za mene, ja sam prošao. Jer, vidite šta ovi naši političari rade, samo se svađaju.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
