Mi, oni i naša deca

Josif Đurić, moj deda, rođen je u vreme Čikaških demonstracija 1886. Kao bistrog, otac ga je po svršetku petoletke odvojio od slavonske zemlje i odveo u 350 kilometara udaljeni Irig na krojački zanat kod Mađara. Po svršetku zanata dospeo je u Zagreb, gde je brzo našao posao. Druga po starini sačuvana porodična fotografija prikazuje ga u društvu pedesetak besprekorno obučenih muškaraca, s karanfilom zadenutim za rever sakoa. Bio je to prvomajski štrajk krojačkih radnika godine 1907.

foto: privatna arhiva

Potom je prešao u Budimpeštu, gde se etablirao otvorivši samostalni šnajderaj, da bi ga ubrzo zatekao i iznenadni rat sa sve mobilizacijom, bacivši ga isprva na Istočni front, a potom i u logor za defetiste K und K monarhije, koji je nekako preživeo.

Bio je aktivni socijalista, koji se u jednom trenutku između Zagreba i Budima zatekao u Berlinu i Londonu sa željom da završi u Južnoj Americi, tačnije Peruu, s obzirom na to da su tamošnje zemlje većinom konstituisane kao narodne republike rođene iz revolucionarnih pokreta. U to su vreme sve Evropske države osim Francuske i Švajcarske bile monarhije feudalnog ustrojstva. Kmetstvo i feudalni posedi su na teritoriji tadašnje Slovenije, Hrvatske, Slavonije, Dalmacije i Bosne ukinuti su neposredno po ulasku srpskih trupa 1919. Te iste godine, po krvavom okončanju Mađarske revolucije, tridesettrogodišnji Josif Đurić prešao je u novoformiranu kraljevinu, višestoletni san južnih Slovena o participativnoj zajednici kojom će u bratskoj ljubavi i slozi vladati njeni neposredni stanovnici, daleko od stega svakojakih zavojevača, kolonijalnih uprava i eksploatatora.

Snu teško da ko ima šta zameriti, ali stvarnost je bila drugačija. Protesti među tom novostvorenom populacijom različitih iskustava i usmerenja nicali su kao pečurke posle kiše, no mnogi apstrahuju da je tako manje-više bilo i pre. Ako pogledamo samo Srbiju početkom 20. veka, obe dinastije su imale dosta putera na glavi.

STUDENTI, OFICIRI, SOCIJALISTI I POLICAJCI

foto: draško gagović

Prve demonstracije u Beogradu, koje su zavšene sukobom s policijom uz žrtve, odigrale su se krajem marta 1903. Bile su dotad nezabeležene, što po brojnosti učesnika (kojih je bilo oko 5000 u vreme kad je grad brojao oko 70000 stanovnika), što po činjenici da je četvoro demonstranata poginulo u neposrednim okršajima na Terazijama, uzdrmavši ozbiljno vlast Saše Obrenovića. Par dana po izbijanju protesta, kralj u dva navrata vrši državni udar, raspušta Senat i Narodnu skupštinu i postavlja svoje ljude u Državni savet i sudove. Svega dva meseca kasnije i stotinak metara udaljenosti od navedenih događaja, bačen je sa terase Starog dvora, u čijim mu je prostorijama prethodno presudila zaverenička ruka Apisovih sledbenika, na opšte zgražanje svetskih medija.

Demonstracije su pokrenuli studenti Velike škole – Dimitrije Tucović i Triša Kaclerović, potonji osnivači Socijaldemokratske stranke, priključivši se zakazanom zboru trgovačkih pomoćnika, kojima se pridružilo radništvo i građanstvo. Tako su Beograd i Srbija zakoračili u savremeni svet, u kojem politika više nije ekskluzivna aktivnost privilegovanih društvenih slojeva.

Stvari s protestima nisu bolje stajale ni pod novopostavljenom vladarskom kućom. Istorija sindikalno-štrajkačkih pokreta u Srbiji beleži veliki zbor u Beogradu na Veliki petak 31. marta 1906, a povodom štrajka radnika vodovoda i kanalizacije, tokom kojeg je došlo do sukoba koji su u dosluhu s policijom izazvali komite Koste Pećanca. Metež je poslužio kao povod žandarmeriji da otvori vatru i rani nekolicinu, na šta su radnici uzvratili žestoko. Situacija se toliko otrgla kontroli da su se na licu mesta pojavili upravnik grada, ministar unutrašjih dela Lola Pavićević, kao i Dragiša Lapčević ispred socijaldemokrata. Lapčević u pismu Tucoviću piše: “Sukobi su se između radnika i komita svakodnevno dešavali. Iako se moglo slutiti da će komite počiniti nesreće, nismo se nadali da će to biti baš na Veliki petak (…) Kad stigosmo imamo šta i videti: 5-6 hiljada radnika, van sebe od razjarenosti i žandarmerija spremna da ospe plotune. Pre našeg dolaska već je bilo pucanje. U tom momentu sam shvatio situaciju ovako: ako se ne otkloni masa – pogibija će biti užasna i preneće se na ceo Beograd (…) Divac (Nedeljko, biolog i genetičar, prevodilac Darvina i profesor Medicinskog fakulteta, jedan od najistaknutijih sindikalista i socijalista svog vremena, prim. aut.) je pre moga dolaska držao nekakav govor koji je policija na svoj način protumačila, optužila ga i on je sada u hapsi. Ali, uveren sam da će na sudu biti pušten. Sva se istraga vodi tako da se komite oslobode, a da se radnici okrive. Ali ja ću se postarati da se taj plan razbije.”

DEMONSTRANTI SVIH ZEMALJA UJEDINITE SE

Rođen sam u godini kad je Klej, pre no što je postao Ali, uzeo titulu u Majamiju, kad su Bitlsi osvojili Ameriku i kad je stupio na snagu Zakon o građanskim pravima koji zabranjuje diskriminaciju rasnih, etničkih, nacionalnih i verskih manjina, kao i žena, okončavši nejednakosti u zahtevima za registraciju glasača i rasnu segregaciju u školama, na poslu i javnim ustanovama. Odrastao sam u Mutapovoj na Čuburi i preko puta mene stanovala je Nata, čiji je muž bio jedan od pilota koji su uzleteli 6. aprila kako bi se suprotstavili bombaškom naletu Luftvafea. Nata mi je pripovedala o učešću u studentskim demonstracijama tridesetih godina, tokom kojih ih je žandarmerija na konjima, stacionirana kod Vuka, mlatila sve u šesnaest. Kad bi batinanje krenulo, Đilas i ekipa bi istog trena zapevali himnu, te dok se “Bože pravde” orilo iz sveg glasa Bulevarom, konjica bi ustuknula i povukla se na početni položaj.

Studentske demonstracije šezdesetosme i Maspok protutnjali su pored mene, te mi je odrastanje proteklo u relativno mirnom periodu. Stoga su martovske demonstracije u Prištini 1981. za moj naraštaj bile poprilično iznenađenje i, uz pojavu Gospe u Međugorju, prikaz masovki kakve do tad nismo poznavali.

U to vreme po Zapadnoj Evropi su se održavali neprekidni antinuklearni i antiglobalistički protesti, koji su često bili u sadejstvu s alternativnim političkim pokretima, bliskim idejama anarhosindikalizma i direktne demokratije, neretko organizovanim u skvoterskim komunama. Pošto sam intenzivno putovao tokom osamdesetih i od ‘99. naovamo, pratili bi me kao usud gde god da se pojavim. Vatreno krštenje sam imao u Francuskoj krajem novembra 1986. u Nansiju, u koji sam stigao pred jutro vozom iz Minhena.

Izašavši sa štajge, zatekoh se u noćnom ambijentu prožetom uličnom rasvetom koja je osvetljavala polje posle bitke. Bio je to prvi dan studentskih protesta koji su zapalili Francusku. Povod je bio kontroverzni predlog mlađanog ministra za univerzitete Alena Devakea za reformu sistema visokog obrazovanja, kojim je omogućio univerzitetima da budu selektivniji u prijemu studenata i da naplaćuju naknade. S obzirom na to da je Francuska imala najstroži maturski ispit u Evropi, uvođenje dodatnih prijemnih ispita mnogi su doživeli kao sredstvo klasne diversifikacije koju sprovode konzervativci Žaka Širaka, zvanog Buldožer. Reakcija na predloge bila je snažna, sa masovnim protestima studenata i usputnim štrajkovima podrške njihovoj opoziciji.

Sa mobilizacijom studenata, koja je takođe usko povezana sa drugim predlozima koji imaju za cilj pooštravanje imigracionih zakona, stvari su došle do vrhunca sa smrću Malika Usekina, studenta koji je isprebijan preminuo u policijskom pritvoru 6. decembra 1986. Ta je smrt izazvala masovno izlivanje besa na ulice francuskih gradova. Zakon je povučen dva dana kasnije i Devake je bio primoran da podnese ostavku. Sećam se kako se na moj rođendan, 4. decembra, masa okupila na trgu Bastilja i krenula ka Konkordu, što je udaljenost od neka četiri kilometra, i kad je čelo kolone stiglo na trg, rep još nije krenuo. Računa se da je u koloni bilo milion ljudi. Svuda po kejovima Sene, oko mostova, glavnih punktova po gradu, na svakih stotinu metara bile su postavljene dupke pune marice s do zuba naoružanim rezervistima Nacionalne garde. Karakteristično je da je rukovodstvo protesta nastupilo pod devizom ‘Ovo nije ‘68, ovo je ‘86!’, odbivši podršku i patronat zainteresovanih političkih aktera, uz obrazloženje da se borba ne vodi oko političkog već klasnog i statusnog pitanja od najšireg društvenog značaja.

Krajem septembra 1988. zapucao sam na 15 dana u Zapadni Berlin do Zuze, u čijoj se gajbi na mansardi zgrade u ulici Karla Marksa u Nojkelnu nalazio štab jedne od autonomističkih udarnih grupa koje su učestvovale u demonstracijama protiv četvorodnevnog Kongresa Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke.

Tu sam se, osim sa direktnim i otvorenim sukobima s nemačkim policijskim snagama za razbijanje demonstracija koje su se odvijale po celom gradu, prvi put susreo sa inventivnim strategijama otpora. U njih spada akcija u kojoj se na hiljade demonstranata, koji su inače upražnjavali alter odevne obrasce tipa crno s crnim i palestinke oko vrata, presvuklo u najmondenskiju šaroliku kombinaciju koju su mogli da nađu u ormanu i onda su kao japiji na biciklima izazvali saobraćajni kolaps na Kudamu. Zbunjeni panduri nisu znali koga da mlate kad svi izgledaju kao besprekorna gomila švapskih strejtaša koji se nekim poslom vrte po centru. Zahvaljujući školovanju u revolucionarnom socijalizmu i višegodišnjem kulinarskom iskustvu, postarao sam se da pre izlaska na ulicu svi ostave lična dokumenta kod kuće i daju jedni drugima konspirativna imena, imajuću u vidu prisustvo pregršt doušnika i pandura u civilu, kao i da nas nešto toplo na kašiku zatekne po povratku. S obzirom na to da sam bio jedini koji je služio vojsku, znao sam koliki je značaj komore i izdašnog obroka po povratku s mrcvarenja.

foto: draško gagović

PONOVO U BEOGRADU

Deveti mart sam prespavo. Prethodne noći bio sam na nastupu Mega City 4 u KST-u i došao kući oko šest. Probudio sam se oko podneva, keva je ušla u sobu i rekla – Nemoj da izlaziš do grada, nešto se dešava. A onda su izašli tenkovi na ulice i nije mi bilo svejedno. Neka moja ekipa se okupila na Terazijama i provela noć sedeći, pokrenuvši studentski protest zbog nasilja i faktičkog uvođenja vanrednog stanja, bilo je baš gadno. Međutim, već sutradan se sve razblažilo ko cedevita, iako se rasteglo na još tri dana, uz ostavku ministra unutrašnjih poslova Radmila Bogdanovića i ribanje Slobe Miloševića u izvedbi Dragana Đilasa i Nebojše Milikića u rektoratu, što je prenošeno na TV-u. Jasno se videlo da sebi više nikad neće dopustiti događanje naroda koje mu ne ide u prilog.

Vidovdanske demonstracije su me zatekle u ujedinjenom Berlinu, u koji sam došao iz Brisela gde me je sustigao embargo UN na dan otvaranja izložbe. Jatovi avioni bili su prizemljeni, letovi za Beograd opozvani i trebalo se snaći s lovom koju sam imao u džepu. Zuze mi je još jednom otvorila svoja vrata, i eto mene kako na pustopoljini počišćenog Potsdamer placa prebirem da li da ostanem ili da odem.

Zvao sam matorog, rekao je ostani, šta ćeš ovde, sve je ok; zvao sam Flavija – kaže sve gori, samo što se ne zarati. Dok su svi listom palili napolje pre uvođenja viznog režima da se ne vrate više nikad, eto mene veselnika koji je umesto lagodnog života u berlinskoj pastorali za frikove svih boja izabrao da se vrati u Srbiju pod sankcijama. Na taj put su me ispratili Zilke, Zuze i Štefan. Dok sam ih promatrao kako snuždeni ćutke sede u vagonu metroa na putu za stanicu Lihtenberg, ispustih iz sebe – Sve će ovo nestati. Sve. Sav taj život koji je stvoren zameniće neki drugi život. I pri tom neće biti nikakvog konflikta, nikakvih otvorenih sukoba kao dosad. Vi ste deca tog sistema, formirani kao ličnosti u njemu i on je sad došao po vas i obratiće vam se jezikom kojim ste podešeni. Dići će vam rente i vi ćete se povući iz centra na periferiju.

Zuze sam rekao da se vraćam za 15 dana. Vratio sam se posle 14 godina. Štefan je pokupio prnje i završio na selu, negde na severu, blizu granice s Danskom, živi od poljoprivrede. Zilke je zapucala u zapadnu Afriku. Zuze je najduže odolevala i u pedeset šestoj ostala bez posla. Radila je godinama u jednoj od najpoznatijih knjižara, prodavnica ploča i starinarnica – koja je izdavala i svoj mesečnik – da bi naprasno odlučila da zatvori prostor i od 2015. pređe na online prodaju. Od tada joj gubim svaki trag. Na interfonu još uvek stoji njeno prezime, al’ se na zvono javljaju Poljaci.

Po povratku u Beograd početkom jula, dočekale su me masovne studentske demonstracije. Javio mi se na kuću Žabar iz imućne porodice sa severa Italije, koji je živeo u nekom od berlinskih anarhističkih skvotova pa je, videvši ovdašnju gungulu na nekom od tamošnjih kanala, poželeo da dođe i sve snimi. Bio je vešt falsifikator i falsifikovo je povratnu kartu za voz do Beograda. Burazer mu je bio neki slavni hirurg koji je radio operacije na otvorenom srcu u Francuskoj, gde je i zaginuo u saobraćajki. Imao je i sestru šminkerku, koja je bila sudija i koju je mrzeo zbog hladnoće i neupitne pripadnosti plutokratskom miljeu.

Išli smo svakodnevno na proteste koji su kretali sa Platoa kod Filozofskog, čak smo bili na čelu kolone koja je, praćena pogledima snajperista s krova Generalštaba tokom kretanja kroz Kneza Miloša, stigla nadomak Slobine vile u Tolstojevoj. Bilo je zaista napeto. Rambo je na bini ispred Platoa jedne noći održao možda i najbolji nastup kojem sam prisustvovao, bio je u elementu i samo sipao bez stanke. Postavljanje Panića za premijera uteralo je stvarnost u neki podnošljiv okvir, izgledalo je kao da suprug profesorke Marković završava svoj politički mandat u decembru. Naravno, pokrao je besramno izbore, kao i svaki put, i uza sve to i montiranje Arkanovih glasova na Kosovu, pridobijanje Nove Demokratije za formiranje koalicije, jedva je prešao prostu većinu. Bilo je 126:124. Evropski posmatrači i ini ekskluzivni strani faktori, tzv. pratioci zbivanja, po običaju su istakli da je bilo nekih manjih neregularnosti, al’ je sve komilfo u fulu, što je postao standardni recept za šikaniranje.

Vukove iz 1993. bile su fijasko i završile su se brutalnim prebijanjem njega i Danice, i to su već bile naznake spremnosti režima da pređe u nedvosmislen teror, praćen galopirajućom hiperinflacijom i anomijom. Tog proleća izvršen je upad u Savezni MUP, koji je očišćen do poslednjeg kadra, a Dobrica Ćosić je svrgnut s čela države. Sve ostalo bilo je kozmetika u igri Monopola s kompletnim društvom, od konvertibilnog dinara deda Avrama, preko Saatchi & Saatchi kampanje Lepše je sa kulturom, do Dejtona i transformacije iz Balkanskog kasapina u Mirotvorca.

foto: draško gagović

BEOGRAD JE SVET

Stoga se niko nije nadao da će još jedna evidentna krađa, ovog puta na lokalnim izborima, raspisanim u novembru 1996, dovesti do erupcije narodnog nezadovoljstva. Skandirali smo Ustala je Srbija! Svako selo i zaselak kao nikada pre. Bilo je to tako katarzično i otrežnjujuće, kao kada klepiš lopinu koja te u busu bezočno džepari. Konačno smo se bavili fundamentalnim stvarima – kako živimo, u kakvom vrednosnom sistemu. Prvi put sam osetio onu nepomirljivu energiju koju sam doživeo na protestima napolju. Jasnu misao, jasan iskaz.

Trećeg i četvrtog dana demonstracija, koje će potrajati sve do aprila 1997, u SKC-u su u ranije zakazanim terminima nastupili Urban Dance Squad, koji su u periodu od 1992. do 1995, zahvaljujući radiju B92 koji ih je eksploatisao do iznemoglosti, postali simbol ovdašnjeg otpora ludilu. Prvo su zakazali jedan nastup, ali je navala bila tolika da su pustili još jedan datum. Nisu verovali gde su došli. Oba nastupa su bila epska, drugi su snimili i objavili kao Beograd Live! za Virgin. I nastup i album odjavljuje frenetična verzija “Helter Skelter”, posle koje je Rude Boy skočio u publiku nekadašnje balske dvorane Oficirskog doma iz kojeg su 29. maja 1903. zaverenici krenuli da Srbiju oslobode samodršca. Tanja i Danijela su nekako pokupile Tres Manosa i vucarali smo se naokolo u noći kao da je to najbolji mogući zamisliv život. Onda sam u nekoj od protestnih šetnji pored RTS-a pokupio s ivičnjaka žensku uz reči – Ti sad ideš s mnom i evo nas 28 godina kasnije s odraslim detetom na protestima koji se ponovo bave fundamentalnim pitanjima – kako živimo, u kakvom vrednosnom sistemu.

Nedostaju mi Vukica Đilas i Žonki, koji su te večeri bili sa mnom kao žiranti, nebeski kumovi. Mnogi više nisu tu, ali želja ostaje ista i širi se kao plamen kroz naraštaje.

foto: marko dragoslavić / fonet

ŽIVOT I PUT JEDNOG DEMONSTRANTA

Od tad me je život, uglavnom zahvaljujući poslu, bacao na razne strane sveta, kao i Josifa. Otvarao sam jednu izložbu u vreme protesta protiv Kongresa MMF i Svetske banke krajem septembra 2000. u Pragu, po čijim sam se putanjama kretao zajedno s Aleksandrom Brenerom i Barbarom Šurc. Onda me je, na putu do druge, u Liguriji dočekao samit G8 u Đenovi. Ceo sever Italije, od Milana do Savone, bio je u ratnom stanju i zatvoren za redovan putnički saobraćaj, dok su u samom gradu trajali višednevni nasilni protesti, ali nekako sam se probio. U Budimpešti 2015. s porodicom sam se našao u epicentru migrantske krize, koja je dostizala vrhunac oko Keletija. Ispratio sam kompletnu trasu u odlasku i povratku, prizori su bili Biblijski. Kod kuće više i ne brojim.

Josif je u Zagrebu imao 21, ja u Parizu 22, moja ćerka u Budimpešti 17. Svesno smo stali na stranu podjarmljenih i na tim smo pozicijama postojano. Masu nikad nisam promatrao kao bezličnu. Zamislite kad se na jednom mestu skupe na stotine hiljada ili milioni ovakvih priča i usuda. Jednom sam naleteo na stranicu Vikipedije koja poimence nabraja sve stradale stanovnike Batajnice u Drugom svetskom ratu, sa navedenim sudbinama – kako je kome i pod kakvim okolnostima prekinut dotadašnji život. I samo je provalilo iz mene i počeh da ridam, čitajući otplakah svakog. A onda pomislih, to je samo Batajnica, sad zamisli sve sudbine sunarodnika nevino stradalih u ratu koji im je nametnut. I stresoh se. Eto, zato idem na proteste. Zato je išao i Josif, zato idu i njegovi potomci, srećom ima nas u velikom broju. Muka nam je od raznih uzurpatora i pripadajućih im ljigavaca, siledžija i kojekakve koterije, klovnova i animir-dama kojima nikad dosta dok se smenjuju kao na traci. Jer – kako je to pre nekih 150 godina u Londonu zapisao taj jedan tip po čijem imenu je nazvana ulica u Berlinskom kvartu Nojkeln, gde se nalazi stan na mansardi u kojem sam provodio neke od najlepših i najsudbonosnijih dana u svom životu – društvo se ne sastoji od pojedinaca, već izražava zbir međusobnih odnosa, odnosa u kojima se ti pojedinci nalaze. I zato je važno kako se ti odnosi uspostavljaju.