Na sportskom terenu u prigradskom beogradskom naselju Borča III, gde su obruči odavno pokidani sa košarkaških tabli, klinci igraju mešavinu ragbija i košarke (poen se postiže pogotkom u centar kvadrata na tabli), a hit je igranje basket-ragbija po mraku, kada igra postaje dinamičnija i teža, jer ulična rasveta mada postoji, ne funkcioniše. Neka druga deca po gradovima u Srbiji nemaju ni takva igrališta, a kao prostor za igru ostali su im samo pesak, zemlja, trava i poneko drvo.
Ljudi koji su pokrenuli akciju obnavljanja i izgradnje dečjih igrališta i sportskih terena pod pokroviteljstvom Vlade Republike Srbije i Grada Beograda, čiji program sprovodi nevladina organizacija Centar za brigu o deci, svojevremeno su uzdrmali emocije ovdašnje javnosti prikazivanjem spotova iz serijala „Anđelina priča“, prepunih potresnih slika odrpane, bose, zavezane, gladne i odbačene dece iz Centra za nezbrinutu decu u mestu Kulina kod Aleksinca.
Akcija „Hoću svoje igralište“ traje mesec dana, većina televizijskih stanica emituje spotove u kojima su prikazani devastirani koševi, ljuljaške, tobogani, klackalice, devojčice i dečaci koji mole za malo prostora namenjenog njima, političari i sportisti koji pričaju o igralištima na kojima su odrasli. Efektna kampanja privukla je donatore i donela prve rezultate – kompanija Sinalco obnovila je oko 20 sportskih terena po Srbiji, Coca Cola 16 igrališta na Adi Ciganliji, Soko Štark terene po raznim beogradskim naseljima, a sređeno je i igralište na kom je nekada mali Aleksandar Đorđević udarao po lopti.
„U Beogradu je od 130 ispitanih lokacija na kojima se nalaze sportski tereni i igrališta bilo ispravno samo četiri, a većina osnovnih škola nema odgovarajuća igrališta. Naša deca jednostavno nemaju pravo mesto za odrastanje, još kada se zna da su njihovi životi bili ispunjeni ratovima, inflacijama, socijalnim propadanjem, bombardovanjem, onda je jasno da ta generacija zaista trpi. Parkove su zaposeli kučići, igrališta nema i praktično u Beogradu jedini uređeni sadržaj za decu je Zoološki vrt“, kaže za „Vreme“ Bojan Stajkovac, savetnik za multimedijalne kampanje u Ministarstvu za socijalna pitanja.
Statistike zaista govore u prilog očajnom stanju u osnovnim školama: pored toga što, po podacima nadležnih ministarstava, 56% škola u Srbiji ne ispunjava odgovarajuće uslove za rad, od 160 škola u Beogradu, čak 47 nema fiskulturnu dvoranu. Pored trke za donatorima u Ministarstvu smatraju da je promena svesti kod starijih građana najbitniji uslov za poboljšanje situacije u kojoj se nalaze deca u Srbiji koja su najugroženija u Evropi. UNICEF je septembra prošle godine uradio istraživanje gde se kaže da 130.000 dece živi u ekstremnom siromaštvu, 850.000 na minimalnom nivou egzistencijalnih potreba, a 760.000 dece ispod standarda.
„Jedino o čemu razmišljam je kako da deci kupim sve knjige i pribor za školu, kako da ih obučem, obezbedim hranu za njih troje i to je primarno. Znam da su uskraćena za mnogo toga, ali se trudimo da imaju osnovno, a naše ljubavi im nikada neće nedostajati. Znam da nemaju gde da se igraju, osim ispred zgrade na betonu, ali su tu moja deca zaštićena od pasa, raznih otrova protiv pacova i pedofila iz žbunja na nesređenim poljanama. O čemu mi pričamo kada moja najstarija klinka od prvog razreda putuje do škole pet stanica, a više od deset godina čekamo da se izgradi osnovna škola na Bežanijskoj kosi“, kaže za „Vreme“ Dejan Samaluk.
Za investitora radova na popravci i obnovi igrališta neće se angažovati određena firma, već izbeglice i osobe sa hendikepom, čija će zarada biti prilagođena trenutnoj tržišnoj ceni radnog sata. Transparentnost samog projekta nije problematična, što se oditinga inostranih donacije tiče stranci to sami kontrolišu, dok je za sve druge donacije Ministarstvo angažovalo međunarodnu odit agenciju KPMG i na kraju godine u sredstvima javnog informisanja biće objavljeni izveštaji koji će pokazivati gde je otišao svaki uplaćeni dinar sa žiro računa za pomoć deci.
„Mi želimo da se pronađu i nova mesta predviđena za igrališta i sportske sadržaje. Jedna od ideja je da se krovovi skloništa pretvore u sportske terene i već se gradi jedna kuglana od 16 staza. Interes donatora u celokupnom projektu je da popravljanjem prostora za decu oni dobiju dugotrajni reklamni prostor velike površine na igralištima. To je jedini način da kompanije finansiraju opravke prostora za decu ne iz svojih humanitarnih budžeta, već iz reklamnih, pa se tako naši interesi poklapaju. Radimo i na ugovorima za decu, kojima bi kompanije određenim iznosom kontinuirano pomagale decu“, veli Stajkovac.
Nažalost, ovakve kampanje teško da će zaustaviti odliv mozgova tj. odlazak visokoobrazovanih ljudi u inostranstvo, ali mogu pomoći generacijama koje tek treba da stasaju i odrastu u iole boljim životnim uslovima. Roditelji se trude koliko mogu, nekoliko ljudi u Ministarstvu takođe, ali dok kolektivna svest o položaju dece ne bude promenjena, čini se da nema pomaka.
