Da li će i pored toga što nema dozvolu za rad biti otvoren još jedan privatni fakultet Medicinska akademija – US Medical School
Sećate se dr Momčila Babića? Bio je uz dr Milovana Bojića, ministra zdravlja, najuticajniji lekar u julovsko-espeesovskom političkom vrhu: direktor KBC-a „Bežanijska kosa“, član IO Glavnog odbora SPS-a, predsednik Saveta Beogradskog univerziteta… Mnoge je ovaj agilni stručnjak za hospital management (rukovođenje bolnicom) zadivio proliferacijom naučnih radova i knjiga (22 naslova!)
Kada je blagom lustracijom koja je posle oktobarskih promena 2000. sprovedena na Medicinskom fakultetu u Beogradu ostao bez titule profesora, dr Babić je presavio tabak i svoj fakultet tužio sudu: pokrenuo je upravni spor i radni spor. Kako su u to burno vreme ponegde brzo menjani i ljudi i zakoni i propisi, pa i statuti visokoškolskih ustanova, napravljena je izgleda neka formalna greška u koracima, pa je Okružni sud u Beogradu iz tih razloga vratio na Medicinski fakultet dr Babića. Vratio mu je i zvanje redovnog profesora.
VIRTUELNI FAKULTET: Kada su već sasvim utihnuli vetrovi promena, doktor Momčilo Babić opet postaje persona dramatis univerzitetskih zbivanja: ovog puta kao direktor i osnivač privatnog medicinskog fakulteta bombastičnog naziva Medicinska akademija – US Medical School! U dnevnim novinama objavljuje se upis u prvu godinu studija, a odmah zatim, i za izbor nastavnika!? Cena indeksa 7000 evra. Adresa: Beograd, Tadeuša Košćuška 63, preciznije – Sportski centar „25. maj“ na Dorćolu.
Ministarstvo zdravlja Vlade Republike Srbije saopštilo je javnosti da je privatni medicinski fakultet dobio samo saglasnost na elaborat o opravdanosti osnivanja, dok Ministarstvo prosvete i sporta nije izdalo rešenje o ispunjenosti prostornih, tehničkih i kadrovskih uslova neophodnih za početak rada.
U saopštenju se ističe da Ministarstvo zdravlja nema ništa protiv privatnih fakulteta jer ima šanse da konkurencija u oblasti obrazovanja poboljša kvalitet i efikasnost studiranja, ali se protivi tome da se osnivanje privatnog medicinskog fakulteta radi bez procene i planiranja potreba ove zemlje za lekarima, bez razvijenih kriterijuma za akreditaciju, bez odgovarajućeg prostora i opreme, sa nastavnim bazama u zdravstvenim ustanovama u državnom vlasništvu i bez dovoljno transparentnosti u radu privatnog fakulteta; nema plana i programa nastave, dekana, saveta, profesora sa punim radnim vremenom, što se može proveriti na veb-sajtu Akademije.
Posebno je važna činjenica da studiranje na ovom fakultetu nije uključeno u sistem medicinskog obrazovanja Srbije i EU-a, već SAD. Netačna je i tvrdnja da se ove diplome automatski priznaju u SAD: tamo se na studije medicine ide posle jednog prethodno završenog fakulteta.
Na sajtu prvog privatnog medicinskog fakulteta u našoj zemlji ima, izgleda, mnogo nepoznanica, ali i neistina. VMA nije naučna baza ove institucije, a ministar zdravlja Srbije poručuje da će svim zdravstvenim ustanovama u Srbiji uputiti dopis da ne mogu biti nastavno-naučna baza privatnoj akademiji.
Kada je prof. dr Tomica Milosavljević, ministar zdravlja, za razliku od svog kolege ministra prosvete dr Slobodana Vuksanovića, vrlo artikulisano javno upozorio zainteresovane studente, njihove roditelje, ali i celokupnu javnost da Medicinska akademija nema zvaničnu dozvolu za rad, dr Momčilo Babić je najavio da će protiv ministra zdravlja podneti krivičnu prijavu javnom tužiocu, privatnu krivičnu tužbu i zahtev za naknadu štete zbog toga što „prekoračenjem službenih ovlašćenja nanosi nenadoknadivu štetu ugledu i ekonomskim interesima prvog privatnog medicinskog fakulteta u zemlji“, javio je Tanjug.
Akademska, ali i šira javnost bila je šokirana i vaskrsavanjem dr Babića i njegovim megaprojektom, ali i pretećim tonom. Jedno od pitanja bilo je kako dr Babić može da tuži u ime ustanove koja ne postoji, kada nema zvaničnu dozvolu za početak rada. Neke kolege postavljaju pitanje kako dr Babiću nije neprijatno da se potpisuje titulom profesora kada mu je Izborno veće Medicinskog fakulteta u Beogradu oduzelo to zvanje. Pitanja ima još: kako može da bude osnivač i direktor i konsultant tzv. Medicinske akademije a da zvanično još bude profesor Medicinskog fakulteta? Dr Babić poručuje da može: na svom privatnom fakultetu nije zaposlen, radiće besplatno, a platu će primati na državnom Medicinskom fakultetu, gde je zvanično, posle presude Okružnog suda, još zaposlen!?
Krug problema koji otvara Medicinska akademija mnogo je širi: godinama iz nekih stručnih krugova stižu upozorenja da su studije medicine u našoj zemlji hipertrofirane, da i mnogo bogatije zemlje upisuju znatno manje studenata na ove vrlo tražene fakultete: naši medicinski fakulteti su se strogo držali upisnog scenarija koji donosi Vlada Srbije. Kada su se pojavili konkurs Medicinske akademije i nemušto reagovanje Ministarstva prosvete, Medicinski fakultet u Beogradu odlučio je da otvori vrata samofinansirajućim studentima, ali samo onima koji su položili kvalifikacioni ispit, ali su ostali „ispod crte“. Školarina – 0.000 dinara.
HIPOKRAT I PROFIT: Da li se ovim potezom nastavlja hoperprodukcija lekara? Konačno, ako naše bolnice ipak postanu nastavna baza privatnih medicinskih fakulteta, da li će to poreski obveznici finansirati nečiji profit iz svojih džepova? Da li se to ugrožava autonomija univerziteta? O ovim pitanjima „Vreme“ je razgovaralo sa prof. dr Bogdanom Đuričićem, dekanom Medicinskog fakulteta u Beogradu (pogledati „Zašto sam protiv“).
Na sednici Nastavno-naučnog veća BU-a upozoreno je da u Srbiji cveta biznis otvaranja privatnih visokoškolskih ustanova: iako školarina košta oko 3000 evra, studenata ipak ima. Objašnjenje nudi opaska jednog mladog brucoša cinika: „To je paket-aranžman.“
Zvanična procedura za otvaranje fakulteta podrazumeva podnošenje elaborata akreditacionoj komisiji pri Univerzitetskom savetu za razvoj univerzitetskog obrazovanja. Komisija bira tri eksperta, u slučaju Medicinske akademije to su bili nastavnici Medicinskog fakulteta u Kragujevcu. Oni napismeno ocenju elaborat, dakle papir. Konačno mišljenje daje Republički savet za razvoj univerzitetskog obrazovanja: u ovom slučaju tri puta je odbijen elaborat o osnivanju privatne medicinske akademije, ali je četvrti put prošao. Ministarstvo prosvete utvrđuje šta stvarno postoji od onoga što piše na papiru. Dakle, da li postoje potrebni kadrovi, laboratorije, da li postoji anatomski institut, pored ostalog… U slučaju Medicinske akademije – US Medical School, Ministarstvo prosvete nije dalo dozvolu za rad.
Iz dobro obaveštenih izvora „Vreme“ saznaje da je ova privatna Medicinska akademija „uknjižena“ u Trgovinskom sudu u Beogradu!? Da li to treba da znači da je na mala vrata mala medicinska akademija dobila dozvolu za rad? Činjenica je da je to neko uradio ekspresno: samo pet dana po dobijanju pozitivne ocene o elaboratu!
Očigledno, Zakon o univerzitetu iz 2001, po kome se sada radi, veoma je štur, veoma nepotpun i veoma loš. Procedura koja je ovim zakonom opisana je minimalistička i zapravo nema mogućnosti brižljive kontrole. Očigledno je da se fakulteti za koje je potrebna velika oprema, laboratorije, pa i više od toga kao u slučaju medicine, ne mogu izjednačavati sa fakultetima na kojima su dovoljni skripte, knjige i eventualno kompjuteri.
Mnogo toga je sasvim nejasno i mutno oko otvaranja Medicinske akademije: jedna stara anglosaksonska izreka kaže: ako vam je neka situacija nejasna, pratite put novca. Možda i u slučaju neobične visokoškolske ustanove nazvane Medicinska akademija – US Medical School treba krenuti tim tragom? Ima indicija da iza ovog poduhvata stoje vrlo velike pare koje sad treba propustiti kroz ovu jedinstvenu visokoškolsku mašinu.
Slučaj Medicinske akademije možda je najbolja slika haosa u kojem se nalazi naše visoko školstvo. Nekada se za univerzitet govorilo – mrtvo more. Sad to sve više miriše na močvaru u kojoj cveta 1000 divljih cvetova. Uostalom, zar u Pančevu već godinama ne radi privatni Stomatološki fakultet bez dozvole nadležnih republičkih institucija, „na divljaka“ što bi rekli studenti?
Već nekoliko godina ne rešavaju se neka suštinska pitanja od vitalnog značaja za budućnost ove zemlje koja mogu da dovedu do toga da diplome sa naših fakulteta više ne budu priznate u našem evropskom okruženju. Opravdanje je uvek isto: navodno se čeka novi zakon o univerzitetu.
Zašto Vlada Srbije nikako ne stavlja na dnevni red ovaj važan zakon, a po njenoj odluci je Skupština danima naširoko raspravljala o zakonskoj zaštiti i finansijskom obezbeđenju haških optuženika i njihovih porodica? Bolji poznavaoci situacije bi rekli – čeka se otvaranje još petnaestak privatnih fakulteta. Valja sve te tajkune i partijske moćnike zadovoljiti i na kraju okititi i akademskim titulama.
Medicinski fakultet u Beogradu nosio je dugo godina hopoteku da njim rukovode sive eminencije Miloševićevog režima. Nije ni čudo što je posle oktobarskih promena 2000. ovo bio jedan od retkih fakulteta koji je shodno slovu zakona sproveo lustraciju: radile su brojne komisije, preispitale su desetine vrtoglavih porfesionalnih uspona, po pravilu političkom prečicom, da bi na kraju Izborno veće tajnim glasanjem osporilo zvanje uz političko ubrzanje 33 nastavnika: tako je, na primer, profesor dr Milovan Bojić vraćen u zvanje vanrednog profesora, a njegova supruga u status asistenta. I dr Milovan Bojić je još na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Njegova nastavna baza dala mu je otkaz pa više ne drži nastavu. I on vodi spor sa ovim fakultetom. Dr Bojić je otvorio bolovanje.
Inače, i dr Bojić ima privatnu, trospratnu kliniku „Ostrog“. Jedina krivična prijava koja je ostala protiv Miloševićevog ministra zdravlja, koji je bio jedna od najglasnijih perjanica one pogubne politke, jeste što je „zloupotrebio položaj i obezbedio bolničku negu svojih starih roditelja“. Sve drugo – od miliona u Švajcarskoj i finansijskih malverzacija do julovskih kadrova na platnom spisku KBC-a „Dedinje“ – palo je u vodu…
Medicinski fakultet u Beogradu ima oko 4500 redovnih studenata, 2000 postdiplomaca i oko 600 lekara na specijalizaciji. Ova naša najstarija i najuglednija medicinska ustanova ima 540 nastavnika i oko 200 asistenata.
„Ukoliko neko stvarno želi da u Srbiji napravi privatni klinički centar, da uloži 150, 200, 300 miliona evra, da zaposli ljude i da u okviru tog privatnog kliničkog centra otvori i privatni medicinski fakultet, ja ću prvi da aplaudiram. Protivim se korišćenju državnih resursa za sticanje privatnog profita“
„Ne mogu i ne želim da osporavam nečiju želju da napravi privatni medicinski fakuiltet ili medicinsku akademiju: privatizacija je realnost. Specifičan problem sa privatnim, pa i državnim medicinskim fakultetima jeste potreba za ogromnom infrastrukturom: to objašnjava zašto u Evropi postoje svega četiri privatna medicinska fakulteta, pri čemu ni to nisu sasvim privatni fakulteti, nisu vlasnici gospodin ili gospođa XY, već su ti fakulteti vlasništvo lokalnih samouprava: to su fakulteti u Austriji koji nisu finansirani od federalnih vlasti i oni u suštini nisu privatni. Postoji i jedan privatni medicinski fakultet u Italiji koji 60 odsto finansira država.
Za medicinski fakultet potrebno je strahovito mnogo opreme, strahovito mnogo prostora… Teško je pretpostaviti da se to privatnom investitoru može lako isplatiti. I zato sam rekao i to ću uvek govoriti: ukoliko neko stvarno želi da dođe u Srbiju, da napravi privatni klinički centar, da uloži 150, 200, 300 miliona evra, da zaposli ljude i da u okviru tog privatnog kliničkog centra otvori i privatni medicinski fakultet, ja ću prvi da aplaudiram. Najavljeno je da će se to i uraditi, ali ja jako sumnjam da se sa pet miliona evra može napraviti klinički centar, a ono što sigurno znam jeste da 300.000 evra nije novac kojim se mogu opremiti iole pristojne laboratorije jednog medicinskog fakulteta – da ne spominjemo specifičnosti kao što su anatomija, sudska medicina… Ono protiv čega smo i ja i naš Medicinski fakultet jeste korišćenje državnih resursa za sticanje privatnog profita. Znači, jedna državna institucija koristi se za sticanje profita. To je nefer odnos, to je stvaranje nekorektnog odnosa i prema drugim državnim institucijama. To znači da će deo novca koji bi inače bio usmeren ka nama, državnim medicinskim fakultetima, biti u stvari pretočen u privatni džep. Apsolutno i definitivno sam protiv toga. Nije u redu da poreski obveznici plaćaju instituciju koja onda svoje usluge pruža privatnom sektoru koji onda stvara profit. Teško je stvarno izračunati koliko bi kod nas stvarno koštalo školovanje jednog studenta medicine na privatnom fakultetu. Nije slučajno da pravi privatni fakulteti koštaju vrlo mnogo: u Americi, gde postoje pravi privatni fakulteti, godišnja školarina iznosi 20.000, 30.000, 40.000 dolara za godinu dana.“
Da li ova siromašna zemlja treba da školuje lekare za „beli svet„?
Iz Ministarstva zdravlja upozoravaju da već sada imamo previše lekara?
Ovaj stav je zajednica medicinskih fakulteta Srbije poštovala, time što je išla na restriktivnu upisnu politiku. Pretpostavka je bila da država vodi takvu politiku. Poštujući odluku države koja određuje kvote i njen stav da treba smanjivati broj dipliomiranih lekara, mi smo u martu ove godine upisali isti broj studenata – 450 – kako to činimo već četiri godine. Bez samofinansirajućih. I onda, ta ista država, koja nama određuje da vodimo restriktivnu politiku, da upisujemo manje studenata, a to, da budemo sasvim jasni, znači i manje para iz budžeta, sada dozvoljava da se otvori i privatni medicinski koji će da upiše 100, 200, 500 studenta… sasvim je svejedno, važan je princip. Mislim da je neprihvatljivo da kvote budu samo za državne medicinske fakultete, a da se otvaraju privatni. To je u najmanju ruku licemerno.
Zašto ste odstupili od propisane kvote i otvorili vrata samofinansirajućim studentima?
To je urađeno iz revolta, osećanja da smo u neku ruku izigrani, kao i na zahtev kandidata i njihovih roditelja koji su s pravom pitali zašto im se otvara mogućnost da studiraju za 7000 evra na privatnom fakultetu, a ne i mogućnost da za znatno manje novca studiraju na državnom fakultetu koji za to ima kapacitet. Imali smo još 125 studenata koji su položili prijemni ispit, a zbog propisane kvote nisu mogli da budu upisani. Tražili smo od države da odstupimo od kvote, dobili smo saglasnost i upisali smo nekih pedesetak samofinansirajućih studenata. Ostali su otišli na druge fakultete.
Poseban problem su nastavnici za privatni fakultet, čuje se da će pedesetak profesora sa ovog fakulteta predavati i na Akademiji kod dr Babića?
Svako ko je zaposlen na Medicinskom fakultetu, a želi da predaje i na drugom mestu, mora da ima saglasnost dekana: do sada mi se ni jedan jedini kolega nije obratio sa molbom za saglasnost. Saradnja sa drugim fakultetom treba da izražava interes škole, politiku škole. Imamo sporazume o saradnji s Medicinskim fakultetom u Podgorici, s Medicinskim fakultetom u Kosovskoj Mitrovici. Nisam uveren da je u našem interesu da naši profesori predaju na privatnom medicinskom fakultetu, to je direktna konkurencija.
Kako komentarišete da je dr Babiću sudskim putem vraćena titula redovnog profesora?
Mislim da je odluka Okružnog suda kojom se neko vraća na mesto redovnog profesora u suprotnosti sa Zakonom o univerzitetu koji izričito predviđa autonomiju univerziteta u izboru saradnika. Medicinski fakultet je jedan od retkih fakulteta koji je uradio lustraciju. Po mom ubeđenju, nije sve urađeno kako je trebalo. Uplašili smo se da stvari nazovemo pravim imenom, uplašili smo se da će sada neko da nas optuži da se bavimo procenom moralno-političke podobnosti. A u suštini, o tome je bila reč: ti ljudi su studentske proteste nazivali „fašističkom grupicom“, profesija je služila za političke i privatne ciljeve. Bilo je pogrešno i to što su preispitivana sva unapređenja od 1998. do 2000, što je bilo nepravedno i nefer. I naravno, bilo je grešaka…
Izbio je veliki konflikt na Nastavno–naučnom veću Beogradskog univerziteta što je Hemijski fakultet potpisao ugovor sa Medicinskom akademijom. To je ocenjeno kao razbijanje Univerziteta. Dekan Hemijskog je odgovorio da za ovaj potez postoje ozbiljni materijalni razlozi: kako platiti struju, vodu, grejanje, tekuće investiciono održavanje kad se od države za ovu svrhu dobija samo 50 odsto sredstava… Inače, ministar finansija se hvali suficitom a profesore univerziteta država plaća 25.000–26.000…
Ima tu još anomalija. Reći ću nešto što je nepopularno: država je sad odlučila da izdvoji 125 miliona dinara za stipendije, od toga će korist imati 1200 najboljih studenata. U Srbiji ima 150.000 studenata, mnogi fakulteti jedva sastavljaju kraj s krajem… Zar ne bi bilo društveno opravdanije da se dâ možda 500 stipendija, a da se ostatak novca, ako ga već ima, usmeri ka fakultetima? Možda to zvuči nepopularno, gotovo jeretički, ali ja se ne slažem ni da se 15.000 evra daje za poslediplomsko studiranje u inostranstvu: ne pamtim kad je Ministarstvo prosvete pomoglo odlazak na usavršavanje ili na odlazak na kongres u inostranstvo i jednom jedinom asistentu pripravniku. Ministarstvo za prosvetu ne daje ni jedan jedini dinar za edukaciju, usavršavanje asistenata i asistenata pripravnika. Ovom odlukom daje se novac mladim, talentovanim ljudima. Pretpostavka je, valjda, da su i naši asistenti najtalentovaniji. Oni su ovde zaposleni, oni će se vratiti. Pitanje je da li će se vratiti oni talentovani koje Vlada stipendira…
Posle godina izolacije i velikog zaostajanja, gde smo mi danas u nauci?
Jeste, napravljen bitan napredak. Uz svu nedovoljnost novca, sredstva za nauku više nisu simbolična; evo, na našem fakultetu popravljena je infrastruktura, nabavljena je kapitalna oprema, stižu časopisi, svi nastavnici imaju besplatan pristup internetu… Nauka je skupa, sa ovako malim bruto nacionalnim dohotkom i povećana izdvajanja još dugo će biti nedovoljna. Ipak, polako ulazimo u neke međunarodne projekte Framework 6, Tempus, tu je i regionalna saradnja sa Mađarskom, Austrijom… Nažalost, sve ono što zavisi od države (Ceepus program) gde bi država trebalo da dâ određeno učešće – ne funkcioniše, nema sistemske podrške države, konkretno podrške Ministarstva prosvete i sporta. Ministarstvo za nauku pokazuje znatno veći interes.
Mnogo se govori o Bolonjskom procesu, ali smo nedavno na svojevrsnom ispitu u Bergenu neslavno prošli, iza nas su samo BiH i Albanija… Koliko smo se zapravo uključili u evropske tokove?
Tu je moje razočaranje sve veće i veće. Reforma nije besplatna, zahteva novac. Reforma univerziteta je skupa, a naša država, Ministarstvo prosvete i sporta, nije za to dalo ni jedan jedini dinar! Ne može sve da se radi na dobrovoljnoj bazi. Država nije položila još jedan važan ispit: proces akreditacije i kontrole kvaliteta akademskih institucija. U Evropi je prihvaćeno da se to radi na nacionalnom, državnom nivou. Država donosi pravila za to šta može da bude akreditovana akademska institucija i kako se to utvrđuje, svejedno je da li će to biti državna, nezavisna ili privatna agencija. U ovom trenutku u Evropi se pravi lista agencija koje prave akreditaciju: suština je u tome da je institucija koja je akreditovana priznata u evropskim okvirima. Ukoliko mi to ne uradimo, za dve godine nećemo biti priznati kao univerzitet. Ako hitno nešto ne uradimo, za dve godine će nas pitati: vi kažete da ste fakultet, a gde vam je akreditacija? Drugim rečima, veoma sam uplašen da naše univerzitetske diplome neće biti priznate. Veoma sam nespokojan kao dekan jednog velikog fakulteta kome je veoma stalo da naša diploma bude priznata i u Evropi.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
