Med i mleko

Predsednik SRJ dr Vojislav Koštunica pre neki dan je veoma energično osudio tezu po kojoj bi paralelno sa bezuslovnom saradnjom s međunarodnom zajednicom u našoj zemlji potekli med i mleko. Meni se odmah postavilo pitanje: ko je sa takvim stavom uznemirio i ogorčio našeg predsednika toliko – da je naša državna televizija morala sa njegove konferencije za novinare (14. juna) da izvuče upravo ovu rečenicu – mada je reč o iskazu koji je po svojoj unutrašnjoj logici blizak čuvenoj tvrdnji da ispod svakog savskog mosta uvek teče Sava. Dakle, ko bi mogao biti to neodgovorno lice koje širi tezu da iz zemlje samo treba izneti kontaminirani politički otpad i smestiti ga u haški depo – pa će zemljom poteći strani med i mleko?

Da li je tezu o medu i mleku možda izneo neki od svetskih državnika, koji su listom dr Koštunicu upozorili da i sami imaju obavezu (neki „nasleđenu obavezu“) da od njega traže isporučenje Miloševića Haškom tribunalu? To je malo verovatno, a još manje je verovatno da je dr Koštunica za suzbijanje ove teze odabrao redovnu konferenciju za štampu namenjenu prvenstveno domaćoj javnosti.

Ako hipotetičko traganje za povodom Koštuničinog obračuna sa emitentima teze po kojoj bi saradnja sa svetom ovde izazvala poplavu meda i mleka suzimo na domaću političku scenu – opet smo u teškoćama. Naime, i srpski premijer dr Zoran Đinđić, i svi oni njegovi ministri koji su se založili za izručenje optuženih za ratne zločine jedinom našem sudu koji se dosad tim poslom bavio (a koji je smešten u Hagu, pošto nije samo naš) – nisu govorili da će nam posle toga poteći med i mleko, već su upozoravali da nam u obrnutom slučaju preti i ekonomska i politička propast države.

Možda je dr Koštunica morao da podvikne ljudima iz G-17 plus da narodu ne obećavaju med i mleko iz inostranstva ako dignemo ruke od legalizma. No, koliko ja pratim i najbržeg na jeziku među članovima ove nevladine organizacije, guvernera Mlađana Dinkića, ni on nije obećavao med i mleko kad poteknu strane pare. On je, istina, više puta naglasio da uz svetsku finansijsku pomoć Srbija i Jugoslavija imaju rešenje i šansu da se relativno brzo oporave i krenu putem napretka – ali blagostanje nije obećavao. Pogotovu ne neko „poklonjeno blagostanje“.

Naročito je teško eventualno razumeti da je dr Vojislav Koštunica svojim gađenjem prema tezi o medu i mleku od stranih donatora krenuo u neshvatljivo grub obračun sa prvim čovekom G-17 plus dr Miroljubom Labusom, potpredsednikom savezne vlade. Ovaj uvek odmeren (ali i opasno tvrdoglav) čovek mnogo je učinio da se naša zemlja vrati u najmoćnije svetske finansijske organizacije, ali s tim u vezi nikad nije obećavao med i mleko. Naprotiv, upravo je dr Labus stalno hladio preterane nade (naročito članova G-17 plus) i uvek sužavao priču o spoljnoj pomoći na interes i naš i međunarodne zajednice – da ova zemlja preživi.

Na utisak da je Koštuničin gotovo egzaltirani napad na zagovornike meda i mleka iz inostranstva možda ipak bio usmeren na dr Labusa najviše utiče okolnost da je upravo „miroljubivi Miroljub“ odmah potom prozvao predsednika SRJ-a da sa Miloševićevim siročićima iz SNP-a lično poradi u saveznoj skupštini na usvajanju zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, pošto ćemo u suprotnom slučaju ostati i bez penzija i bez plata, jer bi u toj varijanti u narednih dvadeset godina morali otplatiti strana zaduženja u bruto visini od fantastičnih 78 milijardi dolara, što je ravno našem osmogodišnjem društvenom proizvodu („Osam godina života razmenićemo za dugove u narednih dvadeset godina. Kako ćemo to da objasnimo našoj deci?“ piše dr Labus u „Glasu“ od 17. juna). No, ako je dr Koštunica doista na njega ciljao – svaka mu čast, boljeg i upornijeg protivnika u dugoj budućnosti nije mogao odabrati. (Ja bih radije trčao maraton protiv Abebe Bikile nego se raspravljao s Miroljubom Labusom.)

Možda je pak dr Koštunica bio „dezinformisan“ da neko obećava med i mleko posle isporuke Miloševića u Hag – pa je otuda bio prinuđen da žučno reaguje. Tu ironičnu Čovićevu teoriju o „dezinformisanju“ našeg predsednika (da neko hoće da mu ugrabi Pavkovića i vojsku) u našem slučaju „meda i mleka“ teško je zamisliti. Dr Dragana Đurić, koja je među savetnicima predsednika SRJ-a zadužena za međunarodne ekonomske odnose, već duže od decenije u svojim tekstovima zagovara neophodnost ekonomske saradnje sa svetom, pokazuje da vrlo dobro razume privrednu katastrofu koju je izazvala izolacija Jugoslavije, pa je sigurno i tačno obaveštena šta govore naši ekonomisti, a nije primećeno ni da je sklona gluhoći – te ne verujem da je bilo šta o medu i mleku loše čula ili pogrešno razumela.

Valja odbaciti i eventualne hipoteze da su u formulisanju Koštuničinog napada na „medomlečnu“ dimenziju donatorske konferencije u Briselu uticali neki njegovi stari prijatelji ili novi protivnici. Među prvima valja spomenuti dr Kostu Čavoškog, koji je verovatno ovih dana bio prezauzet apliciranjem svoje prakse u treniranju verske tolerancije u Karadžićevoj i Mladićevoj Republici Srpskoj – u novi republički zakon o uvođenju veronauke (alternativno – etike!?) u srpske škole (njegovim doprinosom ovom zakonu pohvalio se Đinđićev ministar vera). Na drugoj strani, na primer, stari protivnik svetskog ekonomskog imperijalizma Dragoš Kalajić napad na teoriju meda i mleka mnogo puta je formulisao slično dr Koštunici, ali poslednji put tek na mitingu Miloševićevih pristalica koji je održan posle predsednikove izjave koja nam je privukla pažnju.

Postavlja se na kraju pitanje zašto dr Vojislav Koštunica zajedno sa medom i mlekom iz inostranstva nije u potpunosti odbacio i ideju donatorstva i zamenio je teorijom naknade štete koju je izazvalo NATO bombardovanje. On je istina spomenuo da one četiri milijarde dolara, koje se kao donacije stavljaju u izgled SRJ (u narednih pet godina) ne zaležu za ukupnu štetu od 30 milijardi dolara (oko četiri milijarde direktna šteta, a oko 26 milijardi „propuštena dobit“, prema proračunu G-17), ali je nekako ostao nedorečen. Na jednoj strani je rekao da je Briselska konferencija značajna, a na drugoj ništa nije govorio o „jedenju korenja“ – već se obrušio na „med i mleko“ iz bezdušnog protestantskog sveta. Na kraju će opet biti jednima korenje, a drugima med i mleko – to bi morao shvatiti i dr Vojislav Koštunica.